PRELAZZI: Clase y Corazon

Svi smo imali jednog takvog nastavnika, ko je imao dva, taj je već sada uspeo u životu; kada on drži čas, niko se nije bockao olovkama ni igrao iks-oks. Pravi prosvetar govori tiho, ponekad blago ukori onog najtalentovanijeg među nama, čisto da se ne uobrazi, potapše po ramenu pčelice iz prve klupe, a onda dođe do odeljenskog autsajdera i kaže mu da veruje u njega.

Šta bismo dali da negde oko 15.30 možemo da budemo u učionici, pardon svlačionici Urugvaja, kada za katedrom Univerziteta Nižnji Novgorod, istureno odeljenje Montevideo, oslonjen na štaku, bude stajao Oskar Vašington Tabarez.

Tiho je, mada se u utrobi stadiona čuje brujanje pesme na španskom jeziku. Tiho je, kao da ovo nije priprema za četvrtfinale. Pa i nije, ovo je lekcija iz života i fudbala. Tabla jedva čeka da flomaster zapleše po njoj.

C, C, C, možda je prvo što napiše.

Da, u Urugvaju bi vam rekli da su sve ovo dosad pobeđivali uz pomoć tri C. Ili tri K, ako ćemo po našem...

Clase. Corazon. Cavani.

Klasa je vidljiva, valjda, izbija iz svakog poteza koji osmisli Oskar Tabarez, najveći među svim selektorima na ovom Mundijalu, iako one zaslužene golove ne može ni da proslavi kao svoje kolege. Klasa je Dijego Godin kad stoti put izbaci glavom iz svojih šesnaest, klasa je Muslera kada izgleda kao najbolji golman planete - ima nešto što Svetski kup probudi u tim Latinoamerikancima na liniji! - klasa je i Luis Suarez, kad ne folira, mada folira često.

Srce je tek očigledno. Nacija od jedva tri i po miliona ljudi, a dvostruki svetski prvak i opet među osam najboljih na planeti, to ne može samo vrelo talenata i matica prevejanih igrača da stvori, tu mora da ima nekih malo većih uloga i malo manje racionalnosti...

Ono treće, ono će večeras tako bolno faliti. Edinson Kavani, nezaustavljivi dugokosi matador, direktna veza sa precima malene, ponosne republike stišnjene između dva fudbalska, ekonomska i politička džina, neće ovog popodneva podsetiti “svoje” Francuze na ono što radi najbolje.

Kako bez njega? Sve to one malo manje upućene bolno podseća na prošlo Svetsko prvenstvo. Urugvaj je tada preživeo, itekako, grupu u kojoj su bili i Italija i Engleska, a onda je Suarez kažnjen za grickanje Kjelinija, i čitava nacija je pala u depresiju, u stupor; ima u onom romanu Gorana Petrovića čovek koji je živ, a ne reaguje, i tako se u osmini finala pre četiri godine u Brazilu ponašao Urugvaj protiv Kolumbije.

Predali su se i pre početka, Hames je tog popodneva potvrdio svoju madridsku pečalbu, ali sve je to, govorio je Tabarez, bio deo “Procesa”.

MOZZART KVOTE
Urugvaj šampion sveta - kvota 25,00

Ovaj nije kafkijanski, mnogo je draži od toga: Proces je revolucija, pa evolucija, i odrastanje i srastanje i veliki plan, koji vodi do četvrtfinala Svetskog prvenstva; u decembru prošle godine, beše li, napisali smo da selektor Urugvaja, jedini koji nije bio na žrebu, ima u glavi plan kako da dođe među osam najboljih. I nismo omanuli mi, a tek što nije on...

To ne zaslužuje poštovanje, to zaslužuje ljubav, i valjda ovo shvataju čak i ljudi koji će u Nižnjem Novgorodu biti uz malo tamniju nijansu iste boje.

Nije isto, ipak. Kažu da je ovih dana u Montevideu raspoloženje mnogo bolje nego 2014. Kavani ne igra, ali smo makar četiri godine pametniji i iskusniji, objašnjavaju oni, i može se njegova zamena zvati Kristijan Stuani, i može iz potaje vrebati šansu talentovani Maksi Gomez, koji je navikao da daje golove u svetloplavom dresu, doduše onom Seltinom, svejedno je kako se zovu, dok god je sistem tu.

I dok god je tu ono četvrto, manje opevano tajno oružje.

“Garra Charua”, to je neprevodiva mentalitetska osobina ove - i ne samo ove! - generacije; “kandža” koja otprilike znači i inat, i mangupluk, i čvrstinu, i bezobraznost, i ne dati nikad na sebe. Ime je dobila po narodu koji se prvi odupro konkistadorima na prostorima nad kojim danas sija majsko sunce; i u stvari govori koliko je Urugvaj mala i koliko velika nacija u isto vreme.

Prvi put se, kaže legenda, u fudbalu pojavila neposredno uoči “Marakanaza” 1950. godine. Brazil je vodio, a kapiten Urugvaja Obdulio Varela opalio pesnicom brazilskog beka Bigodea i ulio samopouzdanje svojoj ekipi i strah protivnicima.

Stvar je preterana, naravno, ali zvuči vrhunski pevljivo i nadahnjujuće, uz to objašnjava, makar iz evropske vizure, prljavštinu koju povremeno serviraju Suarez i drugari. I ko je onda iko da sudi da li je sve bilo baš tako, ili je nastavnik istorije odeven u ruho El Maestra bio malo ekonomičan sa istinom, pa je servirao placebo svojim učenicima i ubedio ih da su snažniji, bešnji, željniji od protivnika...

MOZZART KVOTE
SVETSKO PRVENSTVO - SPECIJALI

Urugvaj možda još nije najbolja ni najveća priča ovog prvenstva - mada je Oskar Tabarez na mnogo načina već pobedio - ali jeste, verovatno, jedina ekipa dosledna sebi i fudbalu koji tera. Svi su imali oscilacije, svi su imali padove, svi su bili pogubljeni makar jedno poluvreme, svi sem Urugvaja.

Kolektivni duh koji dozvoljava individualnu ingenioznost; organizovani sistem koji podstiče najbolje u svakom pojedincu - zar ne bi svaki filozof, sociolog i svaki gazda kompanije iz Silicijumske doline voleo da prisvoji tu formulu što je tako umešno demonstrira Urugvaj?

Sve te lekcije iz bliže i dalje prošlosti neće značiti mnogo kada se pojave moćni Francuzi. Kako protiv njih?

Mnogo se tokom i posle utakmice s Portugalom pričalo o Kavaniju, a premalo o Lukasu Toreiri (važi i za ove druge: svuda Mbape, a retko gde Kante), iako bi upravo njegova igra mogla da odnese prevagu.

Uhapsio je Kristijana Ronalda, maltretirao ga dok ovaj nije izgubio volju čak i da se duri, zaplašio ga je toliko da je Portugalac počeo da beži po terenu; ali sada će vezista Sampdorije imati mnogo teži zadatak, jer će udariti na Pogbu, kojem će leđa čuvati Kante, koji će imati opciju Mbapea, koji će čuti šta mu priča Grizman.

Kada se nabroje njih četvorica - a gde su ostali! - tu teško da će pomoći i sva snaga nekog drevnog naroda, a kamoli citati Če Gevare koje toliko voli Oskar Tabarez. Ali kad je četvrtfinale Svetskog prvenstva bilo strejt i racionalno?

Urugvajci su defanzivni, ali nisu dekadentni kao Rusi, baš kao što su Francuzi ofanzivni, ali nisu dekadentni kao Španci. Dešanov previše tihi, skoro pa razočaravajući turnir otvoren je kontrama protiv Argentine, no teško da će im momci s kandžama umesto prstiju dozvoliti toliki brisani prostor i razvlačenje odbrane, posebno ako znamo da tu odbranu čine Dijego Godin i Hoze Himenez, a oni baš poznaju Grizmana.

Mada, uvek važi i obrnuto. Mada, da nastavimo, i Luis Suarez može lakše nego neki drugi da pronađe bolnu tačku Umtitija...

A Suarez će znati da je njegov zadatak malo veći od toga da samo odmeni Kavanija i okaje grehe od pre četiri godine.

Duž obale Rio de la Plate prostire se Buseo, kraj Montevidea poznat po dugačkoj plaži i po jednom drevnom groblju, svom u ornamentima i gargojlima. Negde one godine kada je urugvajski fudbal bio na dnu, a Oskar Tabarez došao da ga svojeručno ponovo učini snažnim, tu je svoj mir zanavek našao Oskar Migez.

Najbolji napadač na svetskim prvenstvima u istoriji nacije briljirao je 1950. i 1954, i ko zna da li bi sijala čak i treća kruna da nije bio povređen u onom mitskom meču protiv Mađarske; Oskar Migez otišao je u večnost sa osam “recki” na Mundijalu. Luis Suarez zasad ima sedam, i na to će ga sigurno podsetiti učitelj danas oko 15.30.

Dok Tabarez bude govorio, tiho ali odlučno, muva se neće čuti u svlačionici Urugvaja; pravi profesori, sećate ih se svi, imali ste svi makar jednog takvog, svoj autoritet grade širenjem znanja, a ne decibelima.

Šta će im još taj neponovljivi meštar svetskog fudbala reći? Ah, ništa posebno, biće tu brza lekcija o tome da su gladniji i drčniji čak i od onog dečaka kojeg zovu novim Peleom, jedno podsećanje na Clase y Corazon, jedan naklon onom trećem C - uradite to za Kavanija, drugari! - i deo koji će ličiti na testament.

Proces je važan, reći će im Oskar Tabarez, Proces se ne završava ovom utakmicom, šta god da se desi; i kad me ne bude, i kad se budem družio sa Huanom Lopezom Fontanom, koji je doneo drugu (i važniju) titulu svetskog prvaka, i dalje će postojati Urugvaj i uvek ćemo terati loptu kao niko drugi.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images