PRELAZZI: Don Karlo na San Paolu - kao da je bilo nekad (VIDEO)

Mislili su da je to dobar znak: nikad nebo nije bilo tako plavo iznad Vezuva kao tog dana. Bilo je i neobično toplo, čak i za Napulj, ali vrućina nikada nije smetala južnjacima. Neki novinar će već tog jutra primetiti da sve liči na Meksiko Siti, dve godine ranije, kada je Maradona dodirnuo "boginju".

Dijego je tih dana bio ponosan i besan. “Želim pun stadion”, vrištao je u kamere. “I neću, neka vam to bude jasno, neću da vidim nijednu Milanovu zastavu na našem San Paolu”.

Legenda kaže da se makar hiljadu hrabrih momaka okupilo prethodnog dana kod Duoma i vozom krenulo na jug. Na snimcima koji se mogu videti, ipak, nema ih, kao da se i režija uplašila od Argentinca; ta grupa Rosonera kasnije će upravo zato u prepričavanjima i zornji moći da bude još veća. Oni su bili tu kada je (ponovo) rođen veliki Milan. Oni su bili tu kada je Saki stvorio imperiju, tamo gde se niko ne bi usudio to da učini.

A sve je to iz najbolje pozicije, tu oko centra terena, posmatrao čovek koji će, mada to u tom trenutku još ne zna, postati njegov najpredaniji učenik.

Zvao se Karlo Ančeloti i prethodnog leta je, na Arigovo insistiranje, došao iz Rome da mu bude ađutant na terenu.

Bio je 1. maj Anno Domini 1988, i klipovi i novinski izveštaji iz tog vremena – ovaj iz “La Republike”, datum je 3. maj, počinje ovako: “Grad se ponovo probudio obučen u crveno-crno. Posle žurke, uzbuđenja i ringišpila, dolazi zadovoljstvo komentarisanja hladne glave, ta mešavina vere i racionalnosti...” – teraju vas da poželite da ste bili tamo, na stadionu koji je zaglušujući od buke, konfeta, traka, koreografije.

Teraju vas, baš kao i glavni protagonisti, da poželite da ste rođeni mnogo ranije.

Bio je to prvi put u poslednjih dvadesetak i jedini put u narednih dvadeset da je direktan duel odlučivao o tituli.

Ukratko, ako išta u ovom pripovedanju može da bude kratko, zvanični šampion Napoli i glavni pretendent Milan tukli su se za “Skudeto”, Napolitanci su nenadano počeli da posrću i od +4 (za pobedu su se, naravno, dobijala dva boda) prednost se istopila na samo +1 kada je u 16 časova – takav je termin bio, a samo sat ranije ne bi se ni moglo igrati od vreline – arbitar Rozario Lo Belo prvi put dunuo u pištaljku.

Otavio Bjanki postavio je zamku, Napoliju je bio dovoljan bod da ostane čvrsto na kursu za odbranu titule.

Ali Saki, i to je prva lekcija koju će Karlo Ančeloti poneti iz tog dana i koju nikada neće zaboraviti, Saki se drznuo da napadne, kao i uvek kada bi bilo najteže.

Nisu ga zbog toga voleli, bio je negacija onoga čime se nacija ponosila: graditelji kaveza i dalje su se cenili mnogo više od arhitekata s naprednim idejama i nekim drugačijim šestarima i uglomerima, posebno ako je reč o nekom tipu koji nikada nije ozbiljno igrao fudbal, koji je u karijeri vodio samo Parmu – Silvio Berluskoni će ga videti kada nadigra njegov mnogo skuplji tim u Kupu Italije – i koji je došao da uzdrma i promeni sistem. Presingom, napadom, posedom lopte, željom, atleticizmom, pa i lepotom, što je u zemlji renesanse bilo skoro blasfemično.

Zavoleće ga tek kasnije, i to je bila druga lekcija koju će Karlo Ančeloti poneti iz tog dana i koju nikada neće zaboraviti, Saki se nije plašio da se menja, čak i kada bi mu zabranili da menja, kao i uvek kada bi bilo najteže.

Bjanki je u poslednjem trenutku promešao karte, odredio je Bruskolotija da maltretira Donadonija, naredio Biljardiju da tuče Gulita, čak je i Nando de Napoli dobio zaduženje da pazi da Paolu Maldiniju slučajno ne padne na pamet da krene napred.

Ako je kod Sakija i bilo neke strepnje, dobro ju je sakrio iza crnih “rejbanki”. Dan ranije, izdiktirao je novinarima početni sastav, toliko ubeđen u svoje momke. “Ne moram ni da budem uz teren, oni mogu da igraju napamet”.

Bila je to treća lekcija koju će Karlo Ančeloti, jedan od 11 odabranih tog paklenog dana u Napulju, poneti iz tog dana i koju nikad neće zaboraviti, Saki je umeo da veruje svojim igračima.

Gledajmo sada taj meč i pravimo se da smo mnogo stariji no što jesmo.

Katenaćo je radio samo pola sata, novinari u beležnici nisu imali ništa sem atmosfere, a onda je Evani ćušnuo jednu loptu napred i tamo je bio Pjetro Paolo Virdis, lenji majstor sa Sardinije.

Govorilo se da je on već sed ne od gena i ne od starosti – tih dana već je bio u četvrtoj deceniji života – nego od čekanja, pošto bi svoje sate na terenu trošio uglavnom ne pomerajući se, siguran da će, ako bude dovoljno nepokretan, lopta sama doći do njega. I uglavnom je dolazila, taj sebični majstor imao je nepogrešivi njuh za gol, kao u 36. minutu na San Paolu.

Samo leto ranije, Saki je hteo da ga se reši, ali mu Berluskoni nije dao ausvajz, i to će biti četvrta – i poslednja koju ćemo napomenuti, ostale neka se same pišu – lekcija koju će Karlo Ančeloti poneti iz tog dana i koju nikada neće zaboraviti, mada je neće do kraja savladati, Arigo je umeo da radi i sa onima koji ga nisu voleli i sa onima koje nije voleo, a posebno je umeo da radi s napornim gazdama.

Da, Marko van Basten mu je bio na klupi, ali ne zato što je Saki bio defanzivan; tog leta Holanđanin će dati onaj gol Sovjetima i poleteti da se nikada ne spusti, no nije to bila njegova sezona, mučio se po dolasku iz Ajaksa, naravno da su tu bile povrede, i uglavnom je ulazio s klupe. Svega 11 odigranih mečeva i tri pogotka u premijernoj Seriji A.

Izjednačio je Maradona, pred sam kraj prvog poluvremena, iz slobodnog udarca koji Gali može samo da, rekli bi komentatori, ulepša, i tada Arigo povlači potez kojim se rađa šampionski Milan, skudeto što će ih na jesen odvesti i u previše magloviti Beograd.

Donadoni ostaje u svlačionici, posle dvadesetak minuta Gulit zavrće savršeno s desne strane i Virdis se poklanja (“Ne bi nas tog dana zaustavilo ni pet maradona!”, citat je njegov), Bjanki tek tada uvodi Đordana i sastavlja trozubac koji je štampa nazvala Ma-Gi-Ca, Maradona, Đordano, Kareka, ali Gulit igra kao nikada, povlači kontru, pretrčava sve, Biljardi i dalje guta tu prašinu, gol je već ofarban u narandžasto, protura loptu do Van Bastena i 1:3 je na San Paolu.

Kareka je brzo smanjio, ali čudo se nije dogodilo tada, nego petnaestak minuta kasnije, kada Lo Belo označava kraj.

Čuli smo toliko priča o Napolitancima i njihovom odnosu sa ostatkom Italije, znamo šta misle i šta o njima govore, zato je valjda zaboravljen, lepša je mržnja, dugotrajnija je mržnja, detalj s konca tog meča za "skudeto".

Čitav stadion ustao je da se pokloni Sakijevim momcima, ovacije su trajale minutima, bilo je u tom bolu mnogo dostojanstva i obrnuto, a onda je Rud Gulit odnekud dobio Napolijev šal i stavio ga oko vrata. Prolomile su se ovacije. Verovatno su na San Paolu tada shvatili da će – makar na dve-tri godine – predati titulu, ali će je makar predati boljem.

Duboki naklon novim šampionima, iako su do kraja ostala još dva kola, znalo se da Milan ne može da ispusti tu šansu, makar se u ciljnoj ravnini činilo da im je ponestalo daha.

Igraće ova dva kluba još velikih utakmica, već na jesen, malo posle Beograda, južnjaci će se osvetiti sa 4:1, biće i onih 3:0 za domaćina na San Siru u godini Napolijevog drugog skudeta, Maradona će tada govoriti da je Sakijev tim sa druge planete, Arigo će uzvratiti da u životu i na terenu ima sve, samo nikad neće imati takvog kao što je bio Maradona.

Karlo Ančeloti bio je čudesan igrač i sigurno je i tog popodneva u Napulju morao biti sjajan, mada u novinskim izveštajima koje prevrćemo nema previše njegovog imena, valjda i zato što je kod Sakija igrao nešto povučenije nego u Romi; nema veze, Karletu je to dalo više vremena za razmišljanje i više vremena za kopiranje najvećeg italijanskog trenera osamdesetih i devedesetih.

Poći će njegovim stopama čak i kad preuzme Parmu, a onda će doći u Milan, baš kao i njegov učitelj. Ako je Arigo Saki ponovo napravio veliki Milan, Karlo Ančeloti je napravio poslednji veliki Milan, i ne zna se šta je vrednije od to dvoje.

Moraću da budem pomalo ličan, prilježniji čitaoci ove kolumne znaju da potpisnik smatra Karla Ančelotija najboljim stručnjakom današnjice, i moraću da budem iskren pa da kažem da među svim ovim trenerskim rokadama u kojima učestvuju Italijani, od Kontea preko Sarija do Ančelotija, nema vesti koja je odzvonila tako kao pouzdana informacija italijanskih medija da su se gazda Napolija Aurelio de Laurentis i Karlo Ančeloti sretali često prethodnih dana u De Laurentisovom filmskom studiju, i da su jako blizu dogovora, ukoliko Mauricio Sari, a sve su prilike da hoće, napusti naručje Partenope.

To pokazuje da Napoli i dalje, i pored još jednog slomljenog sna, ima ambiciju da svrgne Juventus, što može samo da raduje poklonike jake Serije A, ali to romanticima među nama daje razlog da nam zaigra srce.

Da li bi bilo veće simbolike nego da čovek koji je pre ravno trideset godina na terenu, jednog pretoplog majskog dana, oči u oči s Maradonom, ostavio Napoli bez titule i za to dobio ovacije čitavog stadiona, bude čovek koji će im je vratiti?

Piše: Marko Prelević, urednig magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images