PRELAZZI: Dva oka u glavi - poslednji ples Čehoslovačke i legenda o Peteru Dubovskom

Mogao bi i na utakmicu, koja će biti odigrana na onom lepom (iz više razloga) stadionu u Trnavi, da se primeni vic koji uključuje jednog neobaveštenog predsednika jedne neuspešne tvorevine dva bliska naroda.

Neko dobije takvog, i pre njega jednog koji je bio mnogo gori, a nekome se zalomi Vaclav Havel, veliki disident i još veći pisac.

Upravo će Havel skovati dva izraza koja su široko primenjiva na Istočnu Evropu, toliko primenjiva da se čak i kapiten fudbalske reprezentacije Srbije pred kratak let u Podgoricu čudi "kako smo mi to dve države": prvi je "Apsurdistan", to znamo šta je i često živimo, a drugi "blba nalada", doslovno "smešna vremena", a preneseno – nepoverenje u institucije i reforme, krizu društva, nacije, i sve između.

Na takva će smešna vremena podsetiti Liga nacija ne samo u ovoj grupi u kojoj igraju Srbija i Crna Gora ("A protiv koga?”) već i u rangu iznad, kada se u subotu budu srela dva bivša oka u glavi, za koje i dalje nije najjasnije da li su se morali razvesti, pa makar i plišano.

Zaigraće Češka protiv Slovačke, mada će zapravo u Trnavi biti obrnuto.

Nije da im je prvi put, ali svaki put je pomalo čudno...

Melanholično ili nostalgično, možda su bolje reči, znao bi to Havel?

Jer Česi i Slovaci imaju dužu i plodniju fudbalsku istoriju nego Srbi i Crnogorci, makar zbog one titule baš u Beogradu, i zato je ovaj susret, u novom takmičenju koje ne poznajemo (a i ne cenimo ga previše) mnogo više od borbe za opstanak u grupi u kojoj je još i Ukrajina, što je pobedila bivše zemljake u oba meča u septembru.

To je sećanje na trijumf, na Panenku i "panenku", ali i na brakorazvodnu parnicu i na jedne čudne kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1994.

Sećamo se kako je izgledala fudbalska reprezentacija Srbije i Crne Gore na onom Mundijalu u Nemačkoj; bilo je tužno predstavljati zemlju koje više nema, pevati himnu nečega što je odavno nestalo – a isto to se desilo Česima i Slovacima nešto više od deset godina ranije.

Ovo je priča o tih nekoliko utakmica koje je igrala Reprezentacija Čeha i Slovaka, kako su se zvanično zvali, utakmica koje su značile sve i nisu značile ništa; i o jednom momku koji je imao sve i nije imao ništa, a koji je obeležio poslednje dane Čehoslovačke, zemlje koja je nesta(ja)la pred svačijim očima...

Nije bila Trnava, ali je bila Slovačka, Košice, tog dana kada je zablistao čovek o kojem će se i dalje, nažalost, pričati samo kao o onome koji je nekada bio.

Iako ni Česi ni Slovaci to nisu želeli, iako se Vaclav Havel tome protivio i okončao političku karijeru – nije da mu je ona ikada i pristajala, ali to je više govorilo o poltici nego o njemu? – na toj temi, od 1. januara 1993. zajednička država prestala je da postoji, bez referenduma, bez odluke naroda, ali je FIFA, dovedena u ćorsokak, dozvolila prijateljima da dovrše te kvalifikacije skupa.

I koliko su bili blizu da ih dovrše dobro...

“RČS” je prvo odigrala dva zbunjena remija, na Kipru i doma protiv Velsa, pre nego što je u Košice došla Rumunija.

Bila je to Rumunija koja će već narednog leta opčiniti fudbalski svet, lansirati mađioničara po imenu Georgi Hadži, kojem će tercirati Munteanu, Radučoju i naravno Belodedić; ali ništa im nije vredelo, jer su Slovaci i Česi i Česi i Slovaci igrali kao da su još zajedno i kao da imaju da igraju za nešto što nije slava, i jer je svet tada upoznao njega.

O Peteru Dubovskom se govorilo kao o najslabije čuvanoj tajni Bratislave, ali tek će tog dana, u dresu nepostojeće zemlje, zavrteti pamet Evropi, uključujući i Ramona Mendozu, predsednika Reala koji je bio takva marka da je uspevao da porazi, na demokratskom i manje demokratskom glasanju, čak i Florentina Pereza. Notes je držao direktor Lorenco Sanc...

Bilo je, reći će vam oni koji vole da prebrojavaju krvna zrnca, tog sunčanog junskog dana u Košicama mnogo više Čeha nego Slovaka – pa šta, u Beogradu 1974. bilo je mnogo više Slovaka nego Čeha, i kakve to ima veze? – u timu koji je tukao Rumune sa 5:2, ali dvojica Slovaka bili su Lubo Moravčik i Peter Dubovski (treći, Miloš Glonek, ući će tek pred kraj meča).

Možda se tu vidi razlika između Srba i Crnogoraca i Čeha i Slovaka; dok su prvi u Nemačkoj izgledali kao da im je nelagodno, drugi su se borili uprkos svemu i u inat svima; sa dva igrača manje – sudio je dobro poznati Kim Nilsen – postigli su još dva gola, a Peter Dubovski zaokružio je het-trik.

Tog leta, reprezentativac nepostojeće zemlje postaće prvi – i zasad jedini, i verovatno zadugo jedini – Slovak koji će obući dres Real Madrida, i to u ono doba kada je broj stranaca bio ograničen. U ekipi koju je vodio Benito Floro bili su to Mihael Laudrup, Robert Prosinečki, Ivan Zamorano i Peter Dubovski. Pomenimo samo neke koji su s njima delili beli dres: Mičel, Butragenjo, Martin Vaskez, Fernando Jero, Manuel Sančis...

Ta pobeda značila je da Čehoslovaci, Česi i Slovaci, i dalje imaju šansu da se domognu Amerike; trebalo je samo izvući pozitivne rezultate protiv Farskih Ostrva, Velsa i Kipra (dve pobede i remi) i onda pobediti u Briselu, novembra 1993. godine.

Nisu uspeli. Poslednja igra zajedničke zemlje dva slovenska naroda završila se u suzama i jecajima; u kolektivno nesvesno obe države utisnuto je tih 0:0 sa Belgijom, jer je tada, a ne onog dana kada je odluka stupila na snagu, kada su dobili svoje monete, kada su morali da prelaze nekakve granice kojih do juče tu nije bilo, tada je zaista prestala da postoji Čehoslovačka.

Moglo bi se reći da je, nedostatku Crnogoraca uprkos, i Jugoslavija, u svakoj svojoj verziji, zapravo prestala da postoji kada su nas Argentinci izvozali sa onih milion pasova, pre nego što trokiramo u nebitnoj kiši protiv Obale Slonovače.

Nesrećne zemlje umiru porazima ili remijima bez golova, kakogod da se zovu, u kojem kod da su takmičenju...

“Čudo se nije dogodilo”, pisala je ujedinjena slovačka i češka štampa posle tog susreta pre ravno dvadeset pet godina; i ko zna šta bi bilo da su Latal, Suhoparek, Kadlec, Kuka i ona dvojica Slovaka napred srušila Kraljevinu Belgiju? Možda bi se ponovo poljubili, plišano pa šta, Slovaci i Česi, možda bi se država opet ujedinila na putu za Mundijal?

Peter Dubovski, jedan od nekoliko najpoznatijih Slovaka u istoriji tog naroda – tu su Endi Vorhol, pa Aleksandar Dubček, možda Adrijana Karembe/Karembo/Karembu – eno ga kako tuguje na travi stadiona u Briselu, mogao je da se kaje do kraja života, i jedina je šteta što se nije kajao mnogo duže nego što mu je dato.

Debitovao je za nacionalnu selekciju sa svega 19 godina, i predstavljao je igrača koji će, mislilo se, vratiti veru u fudbal narodima čitave Bohemije, Moravske i Slovačke, kao dostojni naslednik Juraja Šikore ili Jozefa Adameca. Najbolji strelac Slovana iz Bratislave, sa više od 50 golova u samo dve sezone, opčinio je protiv Rumuna poslenike najvećeg evropskog kluba i obreo se, sa svega 21 godinom, na Šamartenu.

Da ga ne prati taj oreol “jedinog Slovaka u Realu”, vrednog, štagod to danas značilo, stotinu miliona kruna ili, ako izvoljevate, četiri stotine miliona pezeta, i da se kasnije nije desilo sve to što se desilo, Peter Dubovski bio bi tek još jedna fusnota, još jedan momak koji se nije snašao, mladić za kojeg je evropski velikan bio jednostavno neodmeren zalogaj.

Statistika mu ne ide u prilog, pa čak se i najveći ljubitelji fudbala ne sećaju nekih njegovih uspeha, mada bi zauvek imao tu fotografiju na kojoj, zajedno sa mladim momkom kojeg ćemo zvati Raul Gonzales, drži pehar La Lige u sezoni 1994. na 1995; imao bi i podatak da je na njegovom debiju Real savladao Barselonu sa 5:0; no mnogo više Petera Dubovskog sećaće se gore na severu, u Asturiji, pošto je punih pet sezona bio udarna igla Real Ovijeda.

(Imao bi, samo da je mogao da ima, i sećanje na dan kada je Ovijedo gostovao na Bernabeu, a ceo stadion ustao da mu aplaudira...)

Dubovski je bio brz kao metak onda kada se pojavio, nešto kao Majkl Oven pre Majkla Ovena, ali su povrede učinile da njegov prvi korak umnogome oslabi, zbog čega je prestao i da bude klasični špic i igrao neku vrstu “desetke”, mada se sada čini da mu je pritisak u toliko velikom klubu ipak bio presnažan

Njegov talenat je ipak bio nepresušan, njegova želja za pobedom održavala je Ovijedo (sećamo se i Onopka i Deli Valdesa!) u Primeri, dočim mora da je postojao žal za propuštenom šansom u Realu, taman koliko i za propuštenom šansom u Briselu, pošto Slovačka nikada, za njegovog života, nije ni primirisala velikom takmičenju.

Krajem maja 2000. Peter je, posle još jedne sezone u kojoj je spasao Ovijedo ispadanja, odigrao poslednji meč za svoju zemlju: u Moskvi, u prijateljskom meču s Rusijom, bilo je 1:1.

Želeo je da se odmori, pričao je, a kako su ga uvek privlačile egzotične destinacije, sa verenicom Aurelijom Čarabovom otputovao je u Tajland.

Dubovski je bio čovek mnogih interesovanja. Zanimala ga je posebno fotografija, i često je prijateljima, kada bi se vratio sa putovanja, prikazivao slike koje je napravio.

Ko Samui je, kažu, prelepo ostrvo, sa hotelima, plažama i svime ostalim što turisti traže. Na ostrvu se nalazi i veliki vodopad, koji je bio kul čak i pre Instagrama.

Peter Dubovski, najbolji slovački fudbaler devedesetih, najbolji mladi slovački fudbaler svih vremena (po njemu se i dalje zove ta nagrada), jedini Slovak u Real Madridu i član poslednje generacije Čehoslovaka koja je zajedno igrala fudbal, okliznuo se sa više od deset metara u pokušaju da napravi fotografiju velikog vodopada na tajlandskom ostrvu Ko Samui, i preminuo nekoliko sati kasnije tamo na Dalekom istoku.

Bila je godina 2000, sedam leta od poslednjeg plesa u dresu Reprezentacije Čeha i Slovaka.

I svaki put kada Slovačka igra, neko se mora setiti Petera Dubovskog, a u subotu popodne, kada Slovačka bude igrala protiv Češke, možda po prvi put kao favorit u ovom novom rivalstvu, biće to još veća, još teža, još melanholičnija reminiscencija, baš kao i ona u Podgorici dva dana ranije.

Na dane kada je jedna nepostojeća država igrala fudbal, na dane kada su (zamalo) došli na Mundijal da predstavljaju zemlju koje više nema, na plišane razvode koji su morali, i nisu morali da se dogode...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta