PRELAZZI: Fratelli Mancini

Prvo te boli srce kad ti stigne onaj novi Paninijev album, a u njemu nema azurne boje (sem tamo pred kraj, među “zaslužnim građanima”), kao da te tek tad, pesnicom u trbuh, udari realnost da Italije neće biti na narednom Mundijalu, a kazali smo već da je to grehota za fudbal, ne samo za Italiju.

A onda te sačeka vest da će novi selektor najbolje trenerske nacije na svetu biti, po svemu sudeći – Roberto Manćini.

Daleko od toga da bih se proglasio ekspertom za bilo koji fudbal, a ponajmanje za onaj kojem tepaju Kalčo, te da bih se usudio da nabrajam šta bi bila potencijalna rešenja za izlaz iz krize u koju je zapala skvadra nacionale – da li je to imitiranje Španije, Nemačke, Belgije, kompletna dvosmerna promena odozgo i odozdo, najurivanje birokrata iz Koverćana i oslanjanje na ono što je još komunistička Jugoslavija patentirala sa svojom košarkom, na parolu “fudbal fudbalerima” – ali u jedno sam prilično siguran, i voleo bih da pojedem sve ove reči bude li drugačije:

Tačan odgovor na probleme italijanske reprezentacije ne glasi “Roberto Manćini”.

Novu generaciju, možda talentom mnogo siromašniju od prethodnih, ali i dalje sposobnu da bude pri prvom ešalonu evropskog i svetskog fudbala, generaciju koja najzad izlazi iz preduboke senke koju je bacio sastav iz 2006. godine – na neki način, taj vrhunac je bio i početak kraja, pošto je neverovatni trijumf služio kao lepa fasada iznad zidova u koje su se već uvukli vlaga i buđ – ne treba poveriti čoveku čijem se trenerskom umu može naći milion zamerki, bez obzira na CV iz kojeg kipte trofeji.

Dekadencija italijanskog fudbala nije rezultat nesrećnog slučaja, već sistemska greška, ignorisani virus koji je dugo rovario po telu pre nego što je izbio na površinu, alpska lavina koja se mogla preduprediti ili makar skrenuti van naseljenog mesta dok je još bila omanja grudva.

Nije ovo, valjda, ona “Nulta godina” za kojom su vapili mediji i celokupna javnost na Apeninima? Kako se može u toliko neophodnu revoluciju ići sa Manćinijem, slikom i prilikom precenjenosti i mediokritetstva? Liči li on ikome na Kavura, Macinija ili Garibaldija? Da li je to pravi čovek da, kako je rekao privremeni šef FIGC-a, Roberto Fabrićini, ponovo natera naciju da zavoli momke koji i dalje najlepše pevaju Mamelijevu himnu?

Da, biće onih koji će se uhvatiti za njegovu fantastičnu igračku (koliko smo ga samo voleli sa Vijalijem u Sampdoriji Vujadina Boškova!), a potom i trenersku karijeru, navoditi pehare u kupu – to se takmičenje onih godina slobodno moglo prozvati Coppa Mancini – titule u Interu, ili na to da je doneo prvu Premijer ligu Mančester Sitiju.

Ali u Interu nije imao pravog takmaca posle Kalčopolija – pa čak i tada je, beše, jedne sezone tek za dlaku bio ispred Rome? – u Sitiju je uz sav petronovac ovog sveta došao do najvrednijeg pehara tek u suludom finišu i na sreću koju je, istina, trebalo zaraditi. Opet, stvar, čini se, nije ni u kolekciji trofeja, koliko u utisku.

A utisak je, pitajte Slavoljuba Muslina, da pomenemo samo nedavni primer iz jednog drugog nacionalnog sastava, jako važan.

Na terenu je Manćo bio neukrotiv, Đenova je disala njegovim plućima i zatvarala oči kad on uzme predah, ali na “pankini” nikada nije isterao svoje.

Kako biste, zaista, u dve-tri reči odgovorili na pitanje kakav je stil igre ekipa Roberta Manćinija? Odsustvo sistema, prilagođavanje protivniku, previše defanzivna i neinspirativna postavka čak i kada za to nema nikakvog rezona – koliko puta je samo moćni Siti strepeo na 1:0! – i onoliko svađa sa manje ili više važnim igračima i upravama klubova...

Trenutnu žetvu italijanskih igrača, ako zanemarimo naraštaj koji već ima previše utakmica u nogama i čija je reprezentativna karijera na samom izmaku, čine momci koji su zvezde u svojoj glavi, mahom bez pokrića, razmažene primadone koje još ničim nisu zadužile navijače ni u svojim gradovima, a nekmoli u tuđim; i kako će Roberto Manćini, notorno kratkog fitilja, sklon nekontrolisanim izlivima besa, uspeti da balansira između svih tih ega?

Italijanski fudbalski poslenici verovatno su, nakon što ih je odbio Karlo Anćeloti i nakon što je Antonio Konte odbacio i pomisao da se vrati na mesto selektora i da ponovo spremi neustrašive ratnike, želeli iskusnog motivatora, nekoga ko ume sa mladim ljudima, koji ište poštovanje i ume da uzvrati istom merom.

Zašto se onda nisu setili Mauricija Sarija ili, kad smo već kod mladosti i toga šta ona ume kada se dobro vodi, Gasperinija, kao prvog pika svih neutralaca?

A kad smo kod harizme i autoriteta koji je neophodan da se iz temelja promeni italijanski fudbalski sistem, da se utiče ne samo na igrače, nego i na navijače i, što je posebno važno, na rukovodstvo, zar ne bi Klaudio Ranijeri imao motiv više da okonča karijeru u svom Rimu, umesto što se oko njega ovih dana utrkuju francuski klubovi?

Neko je već napisao da će se Manćini posvađati sa čelnicima Federacije čim im bude tražio da mu dovedu Jaju Turea, i da će vrlo brzo podneti ostavku...

Ima u toj zafrkanciji i tračka istine i nekog udaljenog priznanja Robertu Manćiniju, da nije totalna prevara od stručnjaka. On je čovek koji ume da prepozna talenat, pa bi mu pozicija kakvog direktora fudbala mnogo više pogodovala.

Roberto Manćini mnogo toga je postigao uz dobru dozu sreće, i ovo ne govorimo kao još jednu pokudu, već kao veliku stvar: fudbalsku sreću treba zaslužiti, oko nje se treba truditi, i nije došao ovde gde jeste samo zato što lepo vezuje šal oko vrata.

Ali, i pored dobrih rezultata u mladim selekcijama, Italija nema nepresušno vrelo nadarenih igrača, trenutna deviza je više “to nam je što nam je”, i sa onim što je u ponudi neko bi morao da radi vrlo ozbiljno, da ustanovi nov, prepoznatljiv i autentičan sistem igre, da zasadi nove useve “grinte” po kojoj su Azuri bili onoliko poznati i da stvori timski duh kako bi se, u dvosmernoj ulici, narod ponovo zaljubio u te momke, od Donarume i Kjeze do Lokatelija i Kutronea.

Možda FIGC odustane, ili bogati Zenit zacepi cenu koju niko ne bude želeo da plati, možda se budem vraćao na ovaj tekst kao na jedan od kratkovidijih koje sam napisao na ovom cenjenom mestu – i jedva čekam ako to bude slučaj, zaista! – ali strepim, pod Robertom Manćinijem, i kakvi će biti neki naredni “Paninijevi” albumi...

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta