PRELAZZI: Garete, cela Engleska je uz tebe

Ceo svet je gledao Erika Dajera kako se zaleće na Davida Ospinu, ali Garet Sautgejt imao je drugi film pred očima.

Jun je, dvadeset šesti, pre dvadeset dve godine, nešto pre dvadeset dva časa. Vembli, onaj stari, onaj jedini; posle njega su sve loše imitacije.

Ima ta pesma, Lightning Seeds se zvao ad-hok bend koji je prodao Britaniji dva istovetna hita za samo dve godine, druga, prerađena verzija “Three Lions” počinje Garetovim nesrećnim zaletanjem na Kepkea u polufinalu Evropskog prvenstva 1996, iako autore do kraja ne napušta dobro raspoloženje.

“Fudbal se vraća kući”, ubeđuju oni prvo sebe, pa sve ostale. Plesaće se opet kao Nobi Stajls, draće se opet kao Psiho Pirs, krvariće se opet kao Pol Ins u Rimu, kada je Engleska pobedila s 0:0 i overila prelaz preko Lamanša. Šutiraće se malo bolje od Gareta Sautgejta...

“Krstovi Svetog Đorđa lete svuda oko mene”, čuje se na početku spota, a onda “Cela Engleska je uz tebe, Garete Sautgejte”, na kraju svega, i u Moskvi 3. jula 2018. Nepogrešivi glas Martina Tajlera.

Sadašnji selektor Engleske tada ima svega 25 godina i svu odgovornost ovog sveta, i još niko nije siguran je li bolji kao zadnji vezni ili kao centralni defanzivac.

Ono što će posle te večeri biti jasno je da je loš pod pritiskom. Ima ta priča da ga je mama – rođena majka! – posle Vemblija 26. juna pitala da li je mogao ikako da šutne gore nego što jeste.

“Oh, it's saved...”

Verovatno nije.

(Inače, Garet Sautgejt je pre nego što ju je “plasirao” toliko loše da je i Barbara Sautgejt poželela da mu, kao u srećno doba, izvuče uši, u dotadašnjoj karijeri imao samo još jedan penal. Promašio je i njega, i njegov Palas je ispao iz lige istog popodneva)

O, imala je Engleska i pre toga kikseva, karma je počela da se sveti još u Italiji 1990, a tek što će ga imati posle njega! Može li iko da zaboravi ono ispadanje od Argentine 1998? Glen Hodl je tada na platnom spisku imao čak i proper vračaru, mada ni ona nije mogla da otera tmaste oblake nakon što je tik pred Francusku morao tet-a-tet da pozove Gazu da mu saopšti da ga neće voditi na Mundijal; bilo je još ispadanja na penale, dakle, ali nijedan nije boleo, i nijedan nije udario toliku stigmu na potonje generacije kao Vembli 1996.

Valjda jer je Vembli, i jer je dom, i jer je svega četiri dana ranije – a to se često zaboravlja u ovim nabrajanjima o “prokletstvu”! – Engleska tukla Španiju na penale na istom tom Vembliju, i jer Nemačka, koja želi osvetu za nepravdu načinjenu na istoj ovoj travi tri decenije ranije...

Gareta Sautgejta će proganjati penali, a pratiće ga i pesme.

Prva je, neposredno posle prvenstva, bila ona benda The Business, manje nežnog čak i od njegove mame. Tamo su ga prozvali p..kom, pankeri su tad voleli da nazivaju stvari onakvima kakve jesu. Onda su došli Lightning Seeds, taman za 1998, i Sautgejt na tom prvenstvu ulazi protiv Argentine, ali ne šutira penal. Sada ruskim kafanama i tundrama odzvanja prepev Atomic Kitten: “Southgate, you're the one, you still turn me on...”

Možda mu pevaju, i možda tera modu kakvu će imitirati čitav londonski Siti, onaj prsluk, šta li je, ali Garet Sautgejt protiv Kolumbije nije običan selektor, ni običan čovek, on već u onom 94. minutu kada Mina zakucava loptu zna da će se penali desiti. I šta može da kaže svojim pulenima?

“Nemojte biti ja” bi bio dobar početak...

Saznaćemo, možda, i šta je tačno pričao u danima koji slede, kada će engleski mediji napraviti još jedan korak ka euforiji, još jedan skok ka bespotrebnom: iako su već godinama svesni da je njihovo mesto na svetskoj mapi među drugim ešalonom, žreb i kostur su ih ponovo ubacili u mod sanjarenja, pa se od dečaka koji su poslati u Rusiju da stiču iskustvo i eventutalno se potuku sa boljima sada očekuje da lagano izbace Švedsku, a onda i da uđu u finale, što da ne.

Pa dobro, oprostimo im velike snove ovoga puta. Ovo je Svetsko prvenstvo već pokazalo da voli autsajdere, tremaroše, ljude spremne da se porvu sa svojim demonima, da voli da neki dečaci odrastaju pred našim očima, pa neka i Garet Sautgejt bude na prvoj liniji fronta.

Penali između Kolumbije i Engleske su u Moskvi leta 2018. bili nešto slabiji od onog savršenstva koje su demonstirali Nemci i Englezi na Vembliju, kada je selektor imao glavnu rolu.

Dejvid Siman tada uporno nije bio ni blizu, Andreas Kepke tek nešto bolji, ali i dalje bez rezultata, bilo je 5:5, a onda je sivi “Umbro” dres sa tri lava, i taj uplašeni pogled došao nadomak slave i preblizu prokletstva.

Eh, Barbara, da si ga malo više tukla kad je bio mali...

Posle je Andi Meler pospremio loptu tamo gde joj je najlepše, ali dotad je sve bilo rešeno, znao je to Teri Venejbls, i znali su to Širer i Plat i Daren Anderton, koji je, beše li to u produžecima, pogodio stativu.

“Trideset godina bola, a ja nikada nisam prestao da sanjam”, čuje se pesma.

Trideset godina u međuvremenu se pretvorilo u pedeset, uz još neke promašene penale, uz još neke tragičare, zvali se oni Dejvid Bati ili Darijus Vasel, svejedno, i samo on je konstanta; on, dobro, i ta engleska pomama, taj ničim nezasluženi kompleks više vrednosti, to neprihvatanje činjenice da se možda u Engleskoj igra najbolji fudbal na svetu, ali ga već najmanje osamdeset godina ne igraju Englezi.

Priznaće oni krivicu i okajati grehe za jedno finale Svetskog kupa, sigurno...

I nije najveći uspeh, možete ih i dalje ne voleti – sreća njihova što su prošli Rusi, pa ne nose fenjer na tabeli najmanje nadarenih ekipa! – nije najveći uspeh Gareta Sautgejta što je pregrmeo ove penale, a što nije uspelo mnogo izvikanijim generacijama od ove koju vodi; uspeh je što je Engleska na velikom takmičenju, a u Engleskoj nema primadona, nema svađa, nema vannastavnih aktivnosti koji poput cirkusa okružuju kamp. Tu su samo momci koji, bili (ne)kvalitetni ili ne, igraju ono što mogu.

Dobro, tu je i Hari Kejn...

I možda je baš ovakva utakmica priličila Garetu Sautgejtu, tehnički potkovanijem beku od većine iz svoje generacije; ružna, naporna, prepuna svađa sa sudijom, skoro nejmarovskog bacakanja u prazno (za šta su jednako krivi Latinoamerikanci, koji su ostavili fer-plej tamo preko Atlantika, i loše prikriveno prljavi Ostrvljani), bez lepog pasa i bez poštene akcije...

Ovo nije bila osmina finala Svetskog prvenstva, ovo je bilo nešto poput Aston Vila – Everton negde sredinom devedesetih, a tu se Sautgejt snalazio uvek bolje nego na jedanaestercima.

Oni su, pak, morali doći. Jednom se selektor Engleske morao suočiti sa svojim najvećim strahovima.

Erik Dajer se zaleće, i ceo svet vidi osminu finala Svetskog kupa, samo je Garet Sautgejt u polufinalu Evropskog prvenstva, 22 godine ranije.

Odnekud se čuje ta pesma, i zvuči mu jako poznato.

Kao jedna noć u Rimu, kao odsjaj trofeja Žila Rimea, kao povratak fudbala kući.

“Gareth Southgate... The whole of England is with you...”

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images