PRELAZZI: Ikerov kra(l)j

Da li se, dok je plesao u Parizu i uništavao neke nove fudbalske skorojeviće - svako vreme ima svoje - i u umu Kristijana Ronalda pojavio makar crv sumnje? 

Da li je pomislio da je to ipak Kralj, a za kralja su svi potrošna roba, svi su pioni, svako ima upotrebnu vrednost i rok trajanja - može to moj prijatelj Joksa da upakuje sladunjavo kako on ume, ma istina će i dalje biti brutalna - pa da će i on jednog dana, ne još, sigurno, ali jednog dana, završiti kao prethodnici, ispraćen zvižducima glasne manjine stadiona Santijago Bernabeu?

Posebno kao onaj potonji prethodnik, gromada na tom belom limesu između ekstaze i jecaja.

Jer dok je Real slavio, nekada omiljeni sin čudesnog grada i njegovog vanvremenskog kluba, dobijao je oproštaj kakav zaslužuje. 

Ali ne u Madridu, ne čak ni u Parizu...

Iker Kasiljas, poslednji senjorio Reala - ta reč u feudalizmu označavala je plemićku titulu, danas je u španskom jeziku prisutna da emituje klasu, eleganciju, veličinu - zaslužio je aplauze i duboki naklon stadiona Enfild, gde je igrao verovatno svoju finalnu utakmicu u Ligi šampiona, takmičenju koje je osvojio tričava tri puta.

Bilo je lepe simbolike u tome što je poslednji nastup u Evropi Kasiljas zabeležio baš tamo gde se sinovi mnogo više poštuju - i oni koji to ne zaslužuju, a kamoli oni najmlađi prinčevi iz bajki svih naroda ovog sveta - na bunjištu koje ima ohoho svojih problema i svojih nedostataka, ali ljubav prema tradiciji nije i nikada neće biti jedan od njih.

U stvari, malo bi bilo prikladnijih lokacija za taj neželjeni gostujući “adios”. Možda Olimpiko na kojem bi ga dočekao i selfi s njim opalio Toti, Meaca ili, dobro, San Siro, na kojem bi ga zagrljeni pozdravili Maldini i Zaneti, nedaleki Old Traford sa Skolsom i Gigsom u stavu mirno, ili, smemo li to reći, mnogim Madriđanima - ne i Ikeru! - omraženi Kamp Nou gde ga, uprkos negodovanju sa tribina, s osmehom dočekuju Pujol i Ćavi...

Ali Enfild je poslužio, itekako, što je veliki Kasiljas notirao iste noći na svom Instagram profilu, uz fotografiju kako korača - nikada sam! - sa Jirgenom Klopom...

No u isto vreme, i pored olakšica magičnih evropskih noći na Enfildu, bilo je to pomalo nedostojno svega što je Iker Kasiljas značio za evropski, španski fudbal, a ponajpre za jedini klub koji će mu zauvek biti u srcu. 

Oprostiće se, sve su prilike, sa još jednom titulom prvaka države od Porta koji mu neće produžiti ugovor na kraju sezone, ali učiniće to skrajnut kao, da se vratimo srednjovekovnim poređenjima, vitez osuđen da se nikada više ne vrati rodnoj grudi, za koju je onoliko puta želeo da pogine, a bogme to nekoliko puta i učinio, samo da bi se vratio jači, sa štitom.

To je Kralj, ponavljamo, i možda je Real zato najveći; nisu li svi vladari sposobni da se toliko dugo održavaju na vlasti i da se napoleonovski vraćaju baš kada mislite da su otpisani i na pustom ostrvu, u stvari beskrupulozna bića, koja se ne libe da neistomišljenike skrate za glavu? 

Dželat se u ovom slučaju zvao Florentino Perez, no i takvi su, jasno je, samo moneta za potkusurivanje, kad iscuri i njihov krhki peščani časovnik.

Neki nikada ne ukapiraju da se na dvoru redovno vodi politika, a da politika nije i ne može biti moralna; neki misle da su dvorske igre i intrige samo jeftina predstava, a da se čovečnost i poštenje na koncu ipak isplate; neki ćute, rade i trpe dok drugi laju i lažu.

Taj “neki”, e to je bio Iker Kasiljas, princ u zelenom dresu, najbolji španski i jedan od dvojice najboljih svetskih golmana naše ere...

I još je “taj neki”: u istom postu kojim se zahvalio Liverpulovim navijačima što su imali dovoljno širine i znanja da pozdrave rivala, Iker se morao otkriti da kao šiparac i dalje jednim uhom osluškuje šta radi njegov Real i da čestita svom voljenom klubu plasman u narednu rundu.

Real će zauvek biti njegov, takva vrsta bezuslovne ljubavi, koju pokupiš s majčinim mlekom i u prvom ozbiljnom razgovoru sa ocem, ne bi prestala sve i da ga je Florentino Perez bacio u bunar, odakle ga ne bi spasao ni Sveti Đorđe, ma ni onaj Sveti Iker, za kojeg bi se fudbalska Evropa u prvih petnaestak godina 21. veka smela zakleti da može da izvuče i suvog čoveka iz vode, a kamoli loptu koja stremi rašljama. 

Ali da li bi on, posle svega što je doživeo, smeo da se nazove Realovim?

Iker Kasiljas sigurno bolje od svih nas shvata šta je to Real Madrid, i da postoji neki razlog, nama smrtnicima nedokučiv, što se najveći klub sveta tradicionalno - ovde bi Kristijano Ronaldo opet trebalo duboko da se zamisli - prema svojim legendama odnosi s nipodaštavanjem. Nisu li, uostalom, u njegovoj eri nimalo dostojanstveno raskrstili sa jednim Jerom, Figom ili Raulom? 

Pa ipak, surova egzekucija Ikera Kasiljasa na Puerta del Sol leta 2015, sa Perezom kao glavnim krivcem i Žozeom Murinjom kao malim od palube koji, tada već iz engleskih daljina, podvriskuje od sreće dok se osuđeniku namiče omča oko vrata, mora biti gora iz najmanje dva razloga.

Prvo, ako bi se pravila najuža moguća lista legendi Reala, on bi se morao naći na njoj, kao najmlađi i kao jedini golman (recimo da su tu, ovog argumenta radi, još samo Di Stefano, Butragenjo, Hento i Raul); drugo, o njega se nije ogrešila samo vrhuška koja je bila spremna da gotovo erdoganovski zatre sve ono što je radio dok se godinama uziđivao u Šamarten, već i raja koja je ili s odobravanjem ili, još bednije, ćutke propratila inkviziciju koja je ponizila to dete večito zaljubljeno u belu boju.

Krivica Ikera Kasiljasa bila je vazda što je bio previše fin za spletke koje su izazivali ili trpeli jedan neotesani portugalski trenerski genije, jedan previše ambiciozni građevinski inženjer koji je maštao o galaktičkim prostranstvima i, što je na kratke staze bilo presudno, a na duge mu obezbedilo poštovanje čitavog jednog poluostrva, do pucanja nategnute političke, nacionalne i fudbalske strune između Barselone i Madrida, Katalonaca i Španaca.

Kasiljas je pokušao da bude mirotvorac među onima koji su uživali u ratu - zbog “pomirljivog” stava prema Barsi i njenim najvećim zvezdama, a koji je imao prevashodno kao veliki patriota, u pohodu na besmrtnost jednog svetskog i dva evropska prvenstva sa reprezentacijom čiju je kapitensku traku nosio - i staromodni, pristojni diplomata s dignitetom u izobilju, avaj u doba kada je moderni fudbal počeo da neguje gotovo isključivo pogane i sujetne.

Njegove odbrane, njegovi trofeji, njegovi uspesi na stranu - mada to ne bi stalo ni na hiljadu strana! - Iker Kasiljas imao je jednu još značajniju rolu. 

Bio je ljubimac čak i onih koji nikada nisu mogli da podnesu Real, dokaz da i u takvom sistemu traju prave, velike, večite i ljudske, ne samo sportske vrednosti. 

Sa Ikerom na terenu, taj Real nije mogao biti oličenje zla kakvim ga mnogi doživljavaju, baš kao što ni Barselona nije mogla igrati ravnotežnu rolu nepatvorene radosti igre i postojanja. Zato je trebalo dugo i posvećeno raditi na tome da se javno mnjenje Madrida okrene protiv svog najvernijeg poklonika; a mešetarenje je nešto što taktički i intelektualni maher Žoze Murinjo ume jako dobro da radi, mada izgleda kao da se najzad umorio...

Nekoliko insinuacija da su Kasiljas i Ćavi previše bliski prijatelji no što rivalstvo Barse i Reala to (kao) sme da dozvoli, nekoliko tendencioznih medijskih napisa o tome da voljeni kapiten pod okriljem noći iznosi prljav veš iz svlačionice i kritikuje previše defanzivnu igru, nekoliko grešaka koje su bile posledica uzdrmanog odnosa sa trenerom i predsednikom, zbog maltretmana Raula i Gutija, pre svega, i već su se na tribini pojavili zvižduci koje ni Anćeloti nije uspeo da umiri; neka je na čast ispodpolovičnom procentu Realovih navijača koji se još 2013. izjasnio da želi novog golmana.

Iker im je uskoro uslišio želju, uprkos “doživotnom ugovoru” koji je s pravom stekao.

Sve ostalo je nešto tužnija istorija, sa poslednjim poklonom na Enfildu...

Verovatno je danas, kada je Iker Kasiljas odigrao svoj poslednji meč u Ligi šampiona, onaj postotak ljudi koji ga ne vole mizeran, i kako vreme bude prolazilo, tako će zvezda poslednjeg madridskog princa biti sve sjajnija. 

Pamtiće se ne samo herojstvo protiv Leverkuzena, kada klinac iz radničkog Mostolesa ulazi u poslednjih dvadeset minuta da zaustavi najezde Nemaca, ni sve one odbrane, pehari, osmesi, nego i pristojnost, odmerenost, posebnost poslednjeg madridskog princa. 

A beskrupulozni Kralj će, to znamo, i svesni su toga čak i oni koji su se radovali u Parizu u utorak uveče, čak i Kristijano Ronaldo, tako lako naći sledećeg sina kojeg će podići u nebesa, a onda baciti lavovima.

Zato je, valjda, Real i najveći.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista portala MOZZART Sport;
Foto: Action Images