PRELAZZI: In My Life

Pisao sam, znaju to i ljudi koji Prelazze na Mozzart Sportu preskaču kada se i pomene Liverpul, a kamoli oni kojima se to pomalo i dopada, već više puta o tome, o toj razlici i sličnosti navijanja za jedan domaći i jedan strani klub; ponavljaću se do besvesti, ali onaj ko ne može da nađe sebe u nekom timu koji nije iz njegovog grada ili njegove države, taj zapravo i ne voli fudbal ni život, nemam šta da diskutujem sa takvim čovekom, nemam dovoljno ispraznu rečenicu koju bih mu posvetio.

Da tražimo banalna poređenja, Zvezda (ili Partizan, mutatis mutandis, odavno sam dovoljno odrastao, čitaj mator, da mogu da stavim znak približne jednakosti kada se izmestim sa tribine) bila bi član porodice koji može da te nervira i možeš s njim da se svađaš i možeš da misliš da je napravio potpuno pogrešne izbore, ali je tvoj i ima da bude tvoj do kraja tvog bednog postojanja.

Liverpul (ili Arsenal, Junajted, Barselona, Milan, Juve, upišite sami) je nešto drugo, te ljubavi na daljinu imaju smisla kada vam više nije važan samo seks nego i emocija, ljubav, bila ona i neuzvraćena.

Nije to ništa manje ni više, to je samo drugačije, nema veze ni sa distancom ni sa protokom vremena ni sa brojem osvojenih pehara.

Bio sam podeljen, valjda, ili nisam, u sredu uveče kada su na Enfild istrčala moja dva kluba, sa svim svojim manama i sa svim svojim dragocenostima; a onda je došao taj trenutak, Šaćiri je ćušnuo loptu Endiju Robertsonu, a Endi Robertson je ćušnuo loptu Bobiju Firminu, a Gospod zna koliko volim Bobija Firmina, i čitaoci ove kolumne znaju koliko volim Endija Robertsona, a oni koji me znaju svesni su da cenim i Đerdana Šaćirija uprkos tome što je tupoglavac i dripac, ali u tom trenutku, valjda je bilo ravno 19 minuta i 54 sekunde od početka meča, sve zablude su nestale.

Zvezda, ona hrabra, ona koju smo čekali i u Parizu samo što je neko ugasio svetlo, i sve je posle istog tog dvadesetog minuta bilo tumaranje po pomračini po Parku arapskih prinčeva.

Zvezda, mada nije samo zato što je bila već tu – samo što je to bila neka malo druga Zvezda, ona velika, jugoslovenska, kojoj je SFRJ bila toliko mala da je morala da postane prvak Evrope; kojoj je Evropa bila toliko mala da je morala da postane prvak sveta, sve ponosna na crvenu petokraku i ljude najšarenijih mogućih prezimena u svojim redovima, što mnogi koji joj pevaju nikako da utuve – i nije samo zbog zbog prkosa i inata, nego zbog hrabrosti, i toga što grize.

Da li ćemo biti pregrubi ili prestrogi ako ustvrdimo da je stil igre Crvene zvezde u Liverpulu – odvažnije, drčnije, zvezdaškije nego u prethodnom kolu – zapravo pokazao da su Zvezda i Liverpul klubovi s tradicijom, za razliku od PSŽ-a?

Crvena zvezda je znala gde joj je mesto na Enfildu i nije se libila da pokaže da je to mesto blizu elite. Tamo, u Parizu, nisu se snašli jer je svakome jasno otkud taj Pariz na fudbalskoj mapi, ali nikome nije jasno da li bi trebalo zaista da bude tamo...

Verovatno ne, i to nema nikakve veze sa Napolijem ni sa Anćelotijem, koji je uvek imao poseban dar da zagorča život bivšim klubovima.

Pokazala je to o tradiciji i predigra, pokazaće to i post-festum ovog duela: Liverpul je taj koji će posvetiti više prostora istoriji Crvene zvezde na svom zvaničnom sajtu nego što će Crvena zvezda posvetiti prostora istoriji Crvene zvezde na svom zvaničnom sajtu; Liverpul je taj koji će biti pun poštovanja prema gostima, od Pari Sen Žermena, pa čak i vazda u sebe zagledanog Napolija, takve se stvari ne mogu očekivati.

Oni koji su mnogo nadahnutiji od mene verovatno bi rekli da se sličnosti prepoznaju i međusobno raduju; “European royalty” nije samo zastava koja se vije na Kopu i na susednoj tribini Kenija Dalgliša, to je i stanje uma i stanje obraza, koliko god da su vam različite bile sudbine i svetonazori od trenutka kada ste poslednji put izvukli uši onom peharu.

Nisam navijao protiv Liverpula, evo, da otvorim karte potpuno, ne mogu zviždati Jirgenu Klopu kada je toliki prijatelj ove igre i kada nas toliko raduje, iz dana u dan, iz subote u subotu, ali jesam navijao za Zvezdu; od početka, bilo je jasno, a posle 20. minuta bez mnogo zadrške.

Zato što su igrali onako kako smo hteli da igraju, i to je najbolja stvar koja se može reći o utakmici u sredu uveče.

Imaju fudbaleri, suočeni sa diktafonima i kamerama, onu frazu “Da nam je neko ponudio...”, eto, da mi je neko ponudio da upišem rezultat u tom trenutku, voleo bih da su dva boda pripala Zvezdi, a tek jedan Liverpulu.

Okej, ima i toga što želim da se Liverpul što pre okane Lige šampiona, neka ostane ona za neku narednu godinu, šesti pečat će se kad-tad udariti u taj crveni pasoš, sad je važniji onaj devetnaesti na koji će se potpisati britanska kraljica, Rupert Mardok i Premijer liga.

Ali nisam uopšte hteo da se pravdam, hteo sam o Bitlsima, pošto je jedini kvartet koji valja voleti više od Salaha, Manea, Milnera i Van Dajka onaj koji prelazi zebru na Ebi roudu.

MOZZART Sport je u sredu dočekao ovaj susret naslovom “Let It Be”, pesme najuticajnije grupe svih vremena, one čije je ostatke Aleksandar Gligorić zakačio u legendarnom Cavernu, ma ne bio više već decenijama to onaj Cavern.

Niko, zapravo, i ne zna za koga su Bitlsi navijali; sopstvenik brojnih biografija “Fab Four” nije uspeo da nađe te podatke – kažu da je Pol viđen jednom-dvaput na stadionu Evertona, kažu da stari kontraš Ringo zapravo voli Arsenal, kažu da Džordž i Džon uopšte nisu gledali fudbal – mada je činjenica da se na omotu kultnog “Sgt. Pepper” nalazi Albert Stabins, samo on, među svim onim nefudbalskim likovima.

Valjda je Lenonov tata navijao za Liverpul, i obožavao tog crvenokosog majstora, zbog čega mu se grupa odužila...

Nakon što je Klopov sastav postupio rutinski prema visokopoštovanim gostima, koji bi, onda, naslov pesme Bitlsa bio prikladan za postenfildovsku Crvenu zvezdu?

Da li bi to bio “A Hard Day's Night”, koji bi slavio Milojevićev naporan rad u protekle dve sezone?

“I Should've Known Better”, što bi skrenulo treneru pažnju da bi trebalo ipak parkirati još koji autobus ispred ovih zala?

“I'm Happy Just to Dance With You”, gde se očituje radost Zvezdinih navijača koji su se najzad dokopali Lige šampiona?

Sigurno ne “I'm a Loser”, valjda ne “The End”, ali možda “Can't Buy Me Love” i “Getting Better”?

Bilo je 0:4, da podvučemo, ali ovo nije bio klub usamljenih srca narednika Milojevića.

Jer onda se desio 20. minut, pred sami njegov kraj, pa se svaki fan Bitlsa, Crvene zvezde, Liverpula, muzike, života i fudbala, setio onog remek-dela sa “Rubber Soul”.

“In My Life”, naravno.

There are places I'll remember all my life...

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images