PRELAZZI: Kad je igrala Solidarnost

Sve bi mi danas bilo lakše da nisam, sticajem okolnosti, proveo prvih nekoliko dana Svetskog prvenstva u Poljskoj.

Znao bih: navijao bih u popodnevnom terminu u Moskvi za Senegal, možda i jedinu afričku selekciju koja ima snage da obraduje Treći svet ovog leta - jesu se Tunišani krljali s Engleskom, ali deluju ipak limitirano, dok su ostali mahom razočarali.

Senegal zbog Sadija Manea, naravno, ali i zato što je to, od onog jutra 2002. godine, kada smo ostali zabezeknuti pobedom nad šampionom, Mundijal nekako njihov. Jeste Gana uradila najviše u ovom veku, bila nadomak polufinala, ali niko nije terao loptu kao Senegal tamo u Japanu i Južnoj Koreji...

Ali sačekao me bilbord na kojem nisu čak ni Kuba Blaščikovski (u koga se u Varšavi kunu, onako ljudski, više nego u Levandovskog!) ni Pišček, nego Zbignjev Bonjek, eno ga, drži neku limenku crveno-belog piva, pa onda i reklame za specijalno izdanje najuticajnijeg dnevnog lista, Gazeta Wyborcza, posvećeno Mundijalu.

A tamo, kažu, predstavljaju najbolje igrače i trenere na svetskim kupovima svih vremena, i to ovim redom: Bonjek, Maradona, Pele, Garinča; pa u drugom redu Vilimovski, Lato, Puškaš, Kazimež Gorski... Da, Bonjek pa svi ostali, što?

Okej, nije da je neka euforija u Poljskoj. Iz prve ruke, nema ni pet odsto kafića u kojima je instaliran televizor “na terasi”, mada cenim da se to promenilo kako se utakmica približavala; možda su i svi huligani i opasni momci odavno u Rusiji, čekaju da ih neko popreko pogleda pa da krene obračun za jedno dva veka natezanja sa onim velikim medvedom s istoka.

Da, ima i geopolitičkih razloga ihaj-haj, pa su tamošnje novine opterećene više likom i delom ruskog predsednika nego protivnicima u grupi; eno, pilot LOT-a, nacionalne avio-kompanije, negde nam je na deset hiljada metara prilično nervoznim glasom saopštio da je Rusija pobedila Saudijsku Arabiju, procedivši tek usput da je bilo i 5:0.

Ali Poljska u Rusiji, pa još u Moskvi, to je nešto više od igre, to nije samo poslednja šansa za “treću zlatnu generaciju”, kako tim Adama Navalke nazivaju gore na obali Visle, to je prilika da se podsete ona dva svetska prvenstva kada su bili hit i kada su zamalo uradili nešto neverovatno, a gostovanje u Rusiji, ma i ako ne igraju sa domaćinima, vraća ih u dane najvećeg ponosa, i to kada im je bilo najteže.

Tog dana u Španiji je, kažu, pobedila Solidarnost, čak i ako je pretučena, čak i ako je cenzurisana...

Bio je to jedan od najvećih trijumfa u istoriji poljskog fudbala, iako nisu pobedili; nema veze, sećamo se kako smo i mi ono jednom tukli Hrvate u sred Zagreba sa 2:2 – e, tako je, pa još silnije i jače, sa 0:0 slavila Poljska 4. jula 1982. na Kamp Nouu.

Nije da Poljaci i tada nisu bili moćni, pa da je bilo iznenađenje poput onog koje bi ulazak u polufinale u Rusiji predstavljalo: osam godina ranije u Nemačkoj bili su na petnaest minuta do finala, u grupi sa Miljanićevom Jugoslavijom koju su savladali 2:1, samo da ih preseče Gerd Miler. U utakmici za treće mesto preslišali su onaj prvi Brazil bez Pelea.

To je bila prva “zlatna generacija”, oličena u Kazimježu Dejni – koliko bi tek taj piva danas prodao, samo da nije bilo saobraćajke u dalekom San Dijegu! – najavljena kada su 1973. na Vembliju ponizili Englesku ser Alfa Remzija. Treću još čekaju i nadaju se da će se roditi baš na istoku, odakle su retko, ako ikada, Poljskoj dolazile dobre vesti...

A druga, druga sija najdalje, sve do tih reklama i magazina koji su me pozdravili u Varšavi ovog najpoznijeg od svih proleća.

Zbog sticaja ne samo fudbalskih okolnosti, u kolektivno nesvesno svakog Poljaka, pa čak i onih koji nisu bili rođeni, crvenim žigom se utisnula utakmica u Barseloni 1982, na Svetskom prvenstvu koje među starijim poznavaocima i dalje važi za jedno od najboljih, ako ne i najbolje.

Neke su utakmice kao filmovi, o nekim utakmicama se filmovi snimaju, a ova je bila oboje – na tridesetu godišnjicu meča, režiser Mihal Bijelavski napravio je “Mundijal: Najveći ulog”, kritičari kažu, a mi im na reč verujemo, nimalo patetičnu priču o najvećoj utakmici poljskog fudbala, ali i o političkim zatvorenicima, strahu, hrabrosti...

Godinu-dve ranije, svet je čuo za brkatog radnika iz Lenjinovog brodogradilišta u Gdanjsku. “Solidarnost” Leha Valense do kraja 1981. imala je nekoliko miliona članova, pre nego što će vlada uvesti vanredno stanje, policijski čas i pohapsiti lidere radničkog, sve više antikomunističkog pokreta što će zabiti onaj prvi, no odlučujući ekser u kovčeg prekriven zastavom sa srpom i čekićem.

Vest o slomu “Solidarnosti” i uvođenju diktature u Poljsku dočekala je igrače u Mađarskoj. Bili su na dvonedeljnom odmoru nakon što su izborili plasman na Mundijal, i politika je ozbiljno zapretila njihovim ambicijama.

Zemlje s one strane Gvozdene zavese vodile su kampanju da se Poljska diskvalifikuje i izbaci s turnira u Španiji po svaku i po bilo koju cenu (ovo je bila samo generalna proba za ono što će se dogoditi ravno deceniju kasnije, kada Jugoslavija bude vraćena sa Evropskog prvenstva u Švedskoj), a nijedan jedini nacionalni tim nije želeo da igra prijateljsku utakmicu s njima.

Kakva bi to šteta bila: Bonjek, Lato, Smolarski, Žmuda i Mlinarčik bili su tada na vrhuncu snage, vrlo svesni onoga što se događa u njihovoj zemlji, ali jednako svesni da fudbal može da bude neophodni tračak nade i gram duše, posebno za hiljade ljudi koji su čamili u zatvorima i na sakrivenim tranzistorima čekali radio-prenose sa Iberijskog poluostrva.

Tek nešto bolje bilo je onima koji su nominalno na slobodi: nominalno, jer kakva je to sloboda kada ti tenkovi kruže ulicama?

Fudbal. Poljaci su bili u onoj grupi u kojoj kao da niko nije hteo da pobedi, gde je Italija, budući svetski prvak, prošla dalje sa tri nerešena rezultata. Poljska je igrala bez golova i sa Italijom pa sa Kamerunom, bez golova je bilo i na poluvremenu sa Peruom, a onda su im dali pet i otišli u drugi krug, gde se takođe igralo po grupnom sistemu, sa tri selekcije.

Bonjek je Belgijancima poklonio het-trik, i kada je Sovjetski Savez savladao Belgiju sa 1:0, bilo je jasno da je Poljskoj dovoljan i bod protiv SSSR-a za prvo polufinale Mundijala u istoriji.

Četvrti jul, Dan borca u Jugoslaviji, Dan nezavisnosti negde drugde, prvo je zabrujala himna Sovjetskog Saveza, a onda se čula “Mazurka Dabrovskog”, nama toliko poznata – “Hej, Sloveni” je u stvari bila samo njena usporena verzija.

U studiju u Varšavi su se znojili, ali sloboda je u Kataloniji umela da peva i da bude viđena: dok su se Poljaci branili, a Rusi jalovo napadali, na tribinama se pojavila velika zastava, petnaest metara u širinu. “Solidarnost” je stigla...

Guardia Civil je imala zadatak da reaguje na svaku provokaciju i političku konotaciju, pa je krenula u obračun sa poljskim navijačima koji su podržali Valensu i zatvorenike; “Katalonci, pomozite!”, čulo se s tog dela tribina i onda je Kamp Nou zagrmeo. “Solidaritat! Polonia! Solidaritat! Polonia!”

Biće da je sve to, ta nepokolebljivost, ta energija s tribina i dala snagu Poljacima dole na terenu. Tada su valjda, ako im i dotad nije bilo jasno, shvatili da je ovaj Mundijal, nije fraza, više od igre.

Nekad pamtiš gol koji je odlučio utakmicu, nekada golmansku paradu ili čak nečuveni dribling koji sva deca pokušavaju, ali te večeri nadomak 23 časa u istoriju jednog naroda ušla je taktika koja bi se mogla nazvati nefudbalskom.

Smolarek je pobegao od svih po svojoj levoj strani, imao je čak otvoren put ka golu, ali on se namerio pravo na zastavicu, izmislivši možda ovaj delotvorni potez.

Tada je to bilo novotarija, to čuvanje lopte u samom kutu terena, i činilo se da je prošla cela večnost pre nego što su se Sovjeti ponovo dokopali lopte, iako nije moglo biti više od nekoliko sekundi; svejedno, nema tog Poljaka koji ne zna kako se Vlodzimež sprdao sa Sovjetima. (Levonogi majstor nije dočekao Evropsko prvenstvo u svojoj zemlji. Preminuo je samo koji mesec ranije...)

Još malo drame, i Mlinarčik hvata loptu, i 0:0. Najveća pobeda bez pobede.

Sutradan je, čuva se i to po muzejima porodičnih sećanja, ako ne i u pravim, zapadna štampa dala naslove poput: “Poljska – Rusija 0:0, Solidarnost – SSSR 1:0”.

Paolo Rosi je s dva gola ipak prekratio poljske snove, mada će se ovi oporaviti i ponovo stići do bronze (3:2 protiv Francuske), i nikad posle toga – to valjda daje na značaju i težini onome što su uradili – neće biti ni blizu. Danas Poljska, što je i vaš slučajni izveštač mogao da primeti, živi malo u prošlosti, a prošlost ti uvek daje nadu da može da se ponovi.

Čak i ako si po mentalitetu skeptik, pa ne iznosiš televizore u bašte, niti nosiš dresove sa orlom na grudima, u strahu da ne urekneš još jedan naraštaj koji će svi porediti sa Dejnom i Smolarekom. Njih dvojica će i danas izaći na teren, da zaključe prvi krug takmičenja, skupa sa Levandovskim, Krihovjakom, Zjelinskim, Grosickim...

Baš u Rusiji, od svih zemalja; baš u Moskvi, od svih gradova.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images