PRELAZZI: Kajdanka za Kremonu

Profesor muzičkog vaspitanja voleo je tu lekciju. Znao je da deca dolaze nezainteresovana na njegove časove, da misle da je muzičko samo još jedan predmet koji treba odslušati, da niko tu neće odmaći dalje od do-re-mi i osmine jedne note upisane u notnoj svesci koja se u njegovim krajevima i dalje zvala "kajdanka".

Tog dana bi bilo drugačije. A taj dan nije bio običan – morao je da bude 25. septembar, ili tu oko njega.

"Koji je najbolji i najvažniji instrument na svetu?", upitao bi klince dok se graja još nije stišala.

"Harmonika!", dreknuo bi neko samo da pokupi prve salve smeha. "Klavir", dobacila bi ona pametnica iz prve klupe, što će daleko da dogura. "Znam ja – ljudski glas", javio bi se neko misleći da je posredi staro trik-pitanje, i da će odmah da zasluži peticu.

Nastavnik bi ćutao, nasmejan, da bi potom polako, pažljivo, ispod stola izvukao violinu. Bila je kupljena na buvljaku, istrgovao ju je sa prodavcem kojeg je bilo bolje ne pitati za poreklo instrumenta i bilo čega drugog na prostrtom čaršafu, ali đaci to nisu mogli – a vala ni morali – da znaju.

"Violina, deco. Imate li predstavu zašto?"

Već bi tom malom teatralnošću stekao njihovu pažnju.

"Zato što ne postoje dve iste violine na svetu", krenuo bi.

"Zato što je svaka priča za sebe", dodao bi.

"Zato što se violina protivi industrijalizaciji, zato što ne možete da je stavite u kalupe, zato što se njen zvuk i njen trijumf desi samo jednom. Recimo, na današnji dan, 25. septembar, mnogo pre vas, godine 1994..."

Onda bi lekcija zaista počela.

***

Povest o starim majstorima iz Kremone.

Ne o Stradivariju i Gvarneriju, ne o Amatiju kao rodonačelniku, to imate u svakoj knjizi.

Nego o Điđiju Simoneu i čupavom Luiđiju Gvalku. O mladom Enrikeu Kjezi i još jednom Luiđiju, Turćiju, sa rukama dostojnim starih lombardijskih lutijera.

O zvuku koji ne može da se ponovi, ma koliko puta da probate.

O Kapelu u Kremoni. O Kremonezeu, malenom klubu bez ijedne zvezde, bez ijednog velikog igrača ili tehničara, unapred prežaljenom, koji obara "Il Grande Milan".

Stadion Đovani Zini (©Reuters)

Biće onih, poput našeg nastavnika iz lombardijskog gradića koji je toliko izmišljen da mora da bude stvaran – i profesor i taj grad, je li – koji će i večeras, kada na stadion Đovani Zini dođe aktuelni prvak, pomisliti da neugledni, unapred prežaljeni klub, zakucan za dno tabele sa velikom nulom na mestu gde oni srećniji i jači upisuju broj pobeda, može da sruši aktuelnog prvaka.

Neće, jer je nemoguće. Neće, jer je svaka violina, a ona iz Kremone posebno, original. Jednom je čujete i to je to, nema više.

Neće, jer se violina protivi industrijalizaciji, i kad bi se trudila da uđe u serijsku proizvodnju, postala bi tek još jedan običan instrument, kao gitara, kao harmonika, kao školovani ljudski glas.

Tako je i sa Kremonezeom: poštujemo taj klub još više jer nas podseća, posebno u ovih 13 kola, sa svojih sedam poraza i šest remija, na Kalčo koji je nekada postojao, na romantiku koja je planski i tendenciozno ugušena zarad serijske proizvodnje trofeja, novih mitova i novih zvezda.

Kremoneze je divan baš zato što nije Monca – da oproste Galijani i Berluskoni, svedoci tog mitskog 25. septembra – baš zato što ima tu nulu na svom kontu uoči dolaska Milana, baš zato što ne može racionalno da postoji u Seriji A duže od jedne sezone.

Mada je baš to uradio te 1994. godine...

***

"Speravo di pareggiarla", rečenica je koja bi mogla da stoji u crveno-belom grbu Kremone, misao je koja bi mogla da bude odsvirana picikatom, poruka je koju zna svaka od petnaestak hiljada duša što će večeras dočekati "rosonere".

"Nadao sam se da ćemo izvući nerešeno", bila je prva izjava Điđija Simonija – ostali smo bez njega tokom onog prokletog pandemijskog proleća, pa ga nismo čestito ni ožalili – nakon što je grad pao u trans, a dopisnici Anse i drugih medija žurili da jave da se u Kremoni dogodilo čudo.

Morali su i tri puta da ponove: Si, si, nije kvar na centrali, dobro ste čuli, rušite naslovnu stranu, Kremoneze "uno", Milan "dzero".

Prethodne sezone jedva su se spasli ispadanja, a osvojili su i sada počivši Anglo-italijanski klub, postavši pritom tek druga italijanska ekipa koja je ikada pobedila na Vembliju.

Dosta vam je to, govorili su im, lepo ste se vi provincijalci pokazali, sada je vreme da se pomerite i da pustite velike momke da se bave kalčom, a vi se vratite svojim violinama, svojoj istoriji, gvelfima i gibelinima i drugim legendama koje nikakve veze sa fudbalom nemaju.

Posebno što je ta sezona 1994. na 1995. prva u kojoj su se za pobedu u Seriji A dobijala tri boda. Idealno čistilište, govorilo se, za sve te defanzivne timove što prikupljaju bod po bod i nekako uspeju da se izvuku.

Điđi Simoni imao je drugačije ideje, iako nije mogao, a ni hteo da laže sebe glede onoga što je imao u svlačionici.

U doba kada je san svakog fudbalera bio da dođe u Seriju A, u doba kada su čak i oni najmanje važni klubovi imali po dva-tri jaka stranca, u Kremoni je igrao samo jedan, Slovenac Matjaž Florijančič, manje poznat stanovnik Kranja od prosečne kobasice.

Bio je tu Kjeza, dobro, ali niko nije znao za njega, i osamnaestogodišnji talenat Alesio Piri, te hrpa onih koje bismo nazvali vrednim, ali netalentovanim pretorijancima, kao što su Tentoni, Pedroni i onaj Luiđi Gvalko.

A nasuprot njima, dobro poznati dres na kojem piše "Opel", aktuelni prvak, i imena koja zazveče kao kad se u sitne sate neko prodere "Gol!": Maldini, Gulit, Boban, Donadoni, Desai, Simone, Lentini, Tasoti... (Samo ne Dejo. Dejo je koji mesec ranije dao onaj gol u Atini, ali mu to ne pomaže kod Kapela, pa preskače Kremonu.)

***

... i Panući.

Taj je, naravno, bio igračina, i kome to nije jasno, ne mora ni da pita Kapela, njegovog mentora i obožavatelja, dovoljno je da pogleda CV.

Ali imao je Kristijan svoje žute minute, umeo je da napravi glupost iz čista mira, da bude nepažljiv i odsutan, čak i posle kada je bio pomalo mator.

A ovaj Panući ima svega dvadesetak godina, ne sviđa mu se, verovatno, ni taj teren u dolini reke Po, ni ovaj stadion i njegova atmosfera, i onda Panući posle celih 38 minuta odlučuje da mu je dosta i da bi radije utekao iz ove provincije koja ga nimalo ne podseća na njegovu Savonu.

Drugi žuti daje novu nadu domaćima da mogu da ostanu neporaženi. Zato Điđi Simoni govori ono "Speravo di pareggiarla", jer nikome ni na kraj pameti nije da bi mogli nešto više. Prednost protiv Kapelovog Milana bila bi da im isključe eventualno još trojicu, pa bi se i tada domaći veselili remiju.

"Griđorosi" se brane složno, a onda dođe taj 61. minut, kada se začuje svaka violina ikada napravljena na ovome svetu.

Piri centrira s leve strane, i onda je tu Gvalko (liči malo na Davida Luiza, recimo), i jedna "kolpo di testa", i treba preživeti još samo pola sata.

Za šok. Za sve autsajdere. Za sve nas provincijalce. Za najlepšu rukotvorinu koju je Kremona videla još od Gvarnerija i Stradivarija.

Za ono što bude samo jednom, i nikad više.

***

Lekcija se privodila kraju. Nastavnik je držao violinu visoko, da je svi vide, kao Pirijev centaršut. Dozvolio je deci i da je dodirnu, da je osete, to čudo iz Kremone koje se ne može ponoviti, koje se opire industrijalizaciji, koje se strpljivo stvara da bi bljesnulo i opčinilo sve samo jednom.

Jednom, i dovoljno je.

Jednom, i ne očekujte više, deco, posebno ne očekujte to večeras. Samo pamtite 25. septembar 1994, posebno kad vam kažu da je nemoguće, posebno kada vam prebacuju što ste provincijalci.

Onda ju je polako vratio u kutiju. Do naredne godine, ili za četvrt veka, kad god Kremoneze opet bude u Seriji A.

Znate li sada", upitao je pre nego što se začulo zvono, "zašto je violina najvažniji instrument na svetu?"

SERIJA A – 14. KOLO

Utorak

18.30: (1,28) Napoli (6,50) Empoli (11,0)

18.30: (3,90) Specija (3,50) Udineze (2,05)

20.45: (6,75) Kremoneze (4,30) Milan (1,55)

Sreda

18.30: (4,70) Leče (3,50) Atalanta (1,80)

18.30: (3,50) Sasuolo (3,50) Roma (2,20)

20.45: (1,55) Fjorentina (4,20) Salernitana (7,00)

20.45: (1,35) Inter (5,60) Bolonja (9,00)

20.45: (1,70) Torino (3,60) Sampdorija (6,00)

Četvrtak

18.30: (5,70) Verona (3,80) Juventus (1,70)

20.45: (1,63) Lacio (3,80) Monca (5,60)

***napomena, kvote su podložne promenama