{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Klasa '92 i duh pravog Junajteda u Salfordu

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 2
Kvintet od šest najpoznatijih učenika Aleksa Fergusona (nedostaje samo Dejvid Bekam), skupa sa singapurskim biznismenom Piterom Limom, drži fudbalski klub koji je za svega nekoliko sezona prešao put od desetog do, evo, petog ranga takmičenja
PRELAZZI: Klasa '92 i duh pravog Junajteda u Salfordu
Geri Nevil i Pol Skols

Nisu ni ratovi, ni sankcije, ni bombardovanje, ni nestašice, ni gladovanje, ni restrikcije struje, ni TV Palma i svi njeni hitovi – uzrok mog nesrećnog detinjstva, trauma i kompleksa koje vučem i decenijama kasnije, to je njih nekoliko za koje je Engleska čula 1992. godine, kada su osvojili FA kup za omladince...

A onda su u narednih deceniju i kusur za njih čuli svi.

Dobro, najveći štih i najveći krivac za onoliko nervnih slomova u stvari je morao biti on, jedan i neponovljivi ser Aleks Ferguson, jer da nije bilo njega, možda bi njih i bilo, ali ih ne bi bilo ovako kako ih je bilo. No nećemo danas o Škotlanđaninu, makar da ga bismo ništa urekli dok se oporavlja od teške operacije zbog koje je u subotu uveče na trenutak stao čitav svet.

Nećemo ni jer ne sumnjamo da će se matori lisac izvući; uostalom, zar nije baš legendarni menadžer napravio umetnost od pobeda i uspeha kada se sve čini izgubljeno, bilo da pričamo o jednoj prolećnoj večeri u Barseloni ili o onome što se zvalo “Fergi tajm”, a što je bilo jemac da će Mančester Junajted uspeti da postigne sudbonosni gol duboko u nadoknadi vremena?

Tako će biti i sada, nemajte sumnje i budite strpljivi, pobediće Ferguson i u ovoj borbi koju tuče sam, u kojoj neće biti njegovih vernih ađutanata, pre svega većeg dela one šestorke koja mu je bila najvernija.

Oni su danas tema iz mnogo značajnijih razloga nego što su tegobna sećanja jednog tadašnjeg klinca, koji je tek zavoleo engleski fudbal i onda ubrzo naučio da je engleski fudbal igra u kojoj igraju 22 igrača, a na kraju uvek nekako pobede Niki Bat i Pol Skols.

Skols, Nevil i Bat

Nije ovaj Junajted više onaj Junajted, taman koliko Žoze Murinjo nije Aleks Ferguson, ali čak i zakleti anti-junajtedovac poput mene mora da se zabrine što je crveni tim iz Mančestera tu gde jeste; ne rezultatski, to dođe i prođe, čak bi i ova sezona mogla da se zaokruži nekom srebrninom, koliko zato što više nema strasti, srca i entuzijazma.

Od Junajteda se strahovalo i strepelo, Junajted je bio opasna babaroga i(li) svemoćni superheroj, a danas je samo, eto, sleganje ramenima i prevrtanje očima; dosada, dosada, dosada...

A opet, nećemo ni o tome, i to je jedna sasvim druga priča.

Spustićemo se mnogo stepenika niže na fudbalskoj piramidi i dva-tri kilometra dalje od stadiona Old Traford u istoimenom kraju; u Salfordu smo, gradu koji se naslanja na Mančester i u kojem su rođeni neki od naših (anti)junaka, gradu koji će od jeseni najzad imati predstavnika u onome što Englezi nazivaju “Nacionalna liga”, a mi ga i dalje pamtimo kao Konferenciju. Jedna stepenica do Fudbalske lige i punog profesionalizma...

Kvintet od šest najpoznatijih učenika Aleksa Fergusona – nedostaje samo Dejvid Bekam, koji se u životu, baš kao i u fudbalu, bavi nekim drugim stvarima; pa su tu Pol Skols, Niki Bat, braća Nevil i Rajan Gigs - skupa sa singapurskim biznismenom Piterom Limom, inače vlasnikom Valensije (odatle ona bizarna epizoda kada je Gari Nevil kratko sedeo na klupi na Mestalji), drži fudbalski klub Salford koji je za svega nekoliko sezona prešao put od desetog do, evo, petog ranga takmičenja.

Piter Lim

Klasa '92” pronašla je možda i idealno tlo, zbog čega je stadion Peninsula – otvorio ga je ser Aleks, ko bi drugi, oktobra prošle godine – sve popunjeniji.

Salford je veliki grad nadomak Mančestera, većina ovde navija za Junajted, a mnogi su razočarani i načinom na koji igra i načinom na koji se vodi njihov voljeni klub; a pored prilično uspešnog navijačkog eksperimenta FC United, sada imaju i autentične i autohtone legende koje ulažu svoj novac i svoje vreme, od 2014. kada su zvanično preuzeli klub.

Rajan Gigs jeste Velšanin po pasošu, ali od šeste godine živi u Salfordu. Tu je rođen i Pol Skols, pa legendarni poratni napadač Sten Pirson, ali i Edi Kolman, vihorno krilo koje se nikada neće vratiti iz Minhena pre tačno pola veka. Tu je živeo i Stiven Patrik Morisi, ali on bi se verovatno ljutio i što ga pominjemo...

Sa takvim bekgraundom i sa ulaganjem u akademiju (a kako bi mogli da ne ulažu u akademiju s takvim pedigreom?) Salfordu je moralo da krene: od 140 gledalaca koliko se u proseku okupljalo na starom Mur Lejnu u nižim divizijama, danas klub svake druge subote gleda oko dve hiljade ljudi; i uvek bude makar neko od poznatih suvlasnika, koji su sve do ovog proleća posmatrali Salford kao hobi i dobru zabavu. Sada, kada ih je uspeh pronašao, pojavila se opet ona iskra u njima koja ih je i napravila šampionima, i ne žele da se zaustave.

Pomogli su i mediji: javni servis Bi-Bi-Si je snimio dva dokumentarna serijala “Out of Their League” u kojem su iz nedelje u nedelju pratili priključenija i progres “Klase '92”, a u pripremi je i treća sezona, koja će pratiti klub od trenutka kada, 1. jula, i zvanično postane potpuno profesionalan i voljan da odmeri snage sa mnogo zvučnijim imenima u prvenstvu koje ćemo i dalje nazivati Konferencija, timovima poput Reksama, Lejton Orijenta, Barneta, Česterfilda ili Dag&Reda.

Mnogi žele da im pređe malo magičnog praha od Junajtedovih legendi, pa su i igrači voljniji da siđu koji rang niže, a veliki klubovi nemaju ništa protiv da pozajme Salfordu fudbalere; tako je, recimo, u odsudnoj borbi za ulazak u Nacionalnu ligu koja nosi ime Vanarama, po sponzoru koji se bavi iznajmljivanjem i prodajom kombija, gol Salforda branio Šveđanin Tim Erlandson, koji je stigao iz Notingem Foresta.

Nisu svi presrećni, naravno. Tradicionalisti i ljubitelji onog nezgrapnog u nižerazrednom fudbalu više bi voleli da stvari ostanu kakve jesu ili da se, ako se baš mora, menjaju postepeno i bez preskakanja stepenica.

Istina je da nije fer da se Salford, kojeg drži jedan milijarder i nekoliko fudbalskih milionera, ne može meriti sa klubovima koji su u vlasništvu lokalnih biznismena ili čak navijačkih trustova.

Istina je, kažu, i da život nije fer, posebno ako se za fudbal zainteresujete početkom devedesetih, a desi vam se da uopšte ne navijate za Mančester Junajted.

To sve nas koji vučemo traume od Fergija i njegovih pulena vraća na početak i u nama čačka zatomljenu dugmad na kojima piše “PANIKA”.

Salford Siti će rasti onoliko koliko “Klasa '92” bude želela da on raste, a zasad se čini da nemaju nameru da se zaustave, niti da olabave - ulaganja u stadion, dugogodišnji ugovori menadžerskom tandemu koji čine Entoni Džonson i Brendan Morli, kao i bezecovanje igrača koji će naredne godine igrati sa mnogo poznatijim klubovima, sve to pokazuje da je Salford dugoročni projekat Fila, Garija, Nikija, Pola i Rajana.

A onda mi istraumirani ne možemo da se ne naježimo: šta ako se kroz koju godinu ponovo pojave na onoj velikoj, najvećoj sceni, pa da sada nekoj drugoj deci nabijaju komplekse i uništavaju detinjstvo, a da pride podsete nas koji se nikada do kraja nismo oporavili od toga da je fudbal, često, igra u kojoj učestvuju 22 čoveka i u kojoj na kraju, obično duboko u sudijskoj nadoknadi vremena, dok se crveni lice jednog moćnog Škota, uvek nekako pobede Niki Bat i Pol Skols.

PIŠEMarko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

Foto: Action images

Najnovije vesti


×