{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Kristijan i fabrika čokolade

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 2
Možda je mlad, ali je fudbalski prekaljen, pa zna da će patriotski orijentisanoj naciji njegov transfer u Liverpul ili Čelsi značiti skoro koliko pobeda nad nekim jakim štihom na velikom takmičenju
PRELAZZI: Kristijan i fabrika čokolade
Kristijan Pulišić

"Ako postoji jedan grad kojem bih se molio, to bi bio Herši, Pensilvanija", kaže Homer u jednoj epizodi "Simpsonovih".

Nije ni čudo da debeljko obožava Herši. Tamo, recimo, postoji ulica Čokoladna, koja se ukršta sa Kakao avenijom, a nedaleko od centra je verovatno najpoznatija američka fabrika slatkiša, koja nosi ime po rodnom mestu.

"Hershey's" je, probali smo za vas, možda previše sladak za istančana evropska nepca svikla na razne "kindere", ali ima smisla, baš zato što je u Americi, pa i u Pensilvaniji, sve pomalo preterano.

A ako postoji jedan grad kojem se mole i kojeg pominju oni Amerikanci koji vole fudbal, naš fudbal, jedini fudbal, onda je to jednako Herši, Pensilvanija.

U "Najslađem gradu na svetu", kako sebi tepaju, od oca Marka, koji će devedesetih igrati onaj indoor soccer – bio je to jalov, smešan, mada uporan pokušaj da se igra približi Amerima, u trenutku kada fudbalski stadioni maltene nisu ni postojali, i čak je i veliki Preki morao da zarađuje za hleb na parketu s martinelama – rođen je Kristijan Pulišić, jedini Amerikanac koji i dalje daje nadu da će, pred Svetsko prvenstvo 2026, njihova reprezentacija zaigrati tu igru s okruglom loptom onako kako su tvrdili da hoće još pre Kristijana.

Bilo je, naravno, i pre momka što se kao tinejdžer hrabro otisnuo na kontinent s kojeg su mu došli preci – njegov deda je, valjda, rođen na malenom ostrvu Olib, nadomak Zadra, najpoznatijem po pesmi "Na Olibu koliba" brkatog Darka Domijana, neke vrste Miša Kovača za siromašne iz jugoslovenskih sedamdesetih i osamdesetih – igrača u koje su Amerikanci gledali kao u fudbalske mesije; ne samo onih koje dovode da tamo privedu svoje karijere kraju, nego autohtonih izdanaka koji su, iz nekog razloga, odlučili da teraju fudbal.

rivali i iz Bundeslige

Sem Kobija Džonsa, koji se ovih dana, pred meč Engleske i Amerike, žalio kako nikada nije dobio oproštaj nalik na onaj priušten Runiju – a sakupio je 148 mečeva za USMNT, celih 28 više od Vejna – i ostatka generacije koju je Bora Milutinović vinuo iz anonimnosti (pomoglo je i što su Toni Meola, Aleksi Lalas, Marselo Balboa i ina bratija izgledali kao rok zvezde i vrhunski zajebanti, pa još u onim dresovima sa velikim zvezdama), najviše se nekada očekivalo od Lendona Donovana.

Nedavno penzionisani majstor mekane noge i fudbalska uzdanica Amerike za 21. vek ipak su različiti kao nebo i zemlja, kao Kalifornija i Pensilvanija, kao veganski sladoledi u El Eju i ono što izlazi iz čudesne fabrike Heršiz: jesu obojica ofanzivni vezisti koje znaju svašta s loptom, mogu da igraju i po krilu, ali Donovan je bio nevoljni genije, kojeg je očito smaralo da bude (super)zvezda, a kamoli da bude fudbaler, i vazda je delovao kao da je za njega igra ono što se događa u 90 ili nešto manje minuta, a da sve ono sa strane – treninzi, putovanja, sastanci, taktike – predstavlja smetnju.

Kristijan Pulišić, s druge strane, izgleda mnogo zrelije no što njegovih 20 godina pokazuje, ali i to je valjda posledica isprepletanog odrastanja u stranoj zemlji, neutažive želje za uspehom i činjenice da je zbog oca naučio da hoda s loptom u nogama.

A da je baš zbog Donovana naučio da trči s njom.
Nikad neću zaboraviti trenutak kada Lendon daje gol Alžiru i odvodi nas u osminu finala Svetskog prvenstva 2010. To je izvršilo ogroman uticaj na mene”, govorio je Kristijan.

Nije mu bilo ni 18 godina, a postigao je gol za svoju reprezentaciju; ranije te godine, postao je i najmlađi inostrani fudbaler koji će zatresti mrežu u Bundesligi (videli su ga 2013. na jednom turniru koji je organizovao “Najk”, onda ga je pod svoje uzeo Lars Riken i kroz njega proživljava sve što, zbog povreda, nije uspeo u svojoj karijeri, u celosti posvećenoj Borusiji), i od tada se Kristijan Pulišić nije okretao.

U dresu Borusije

Sve do Vemblija u sredu i četvrtak, i okretanja za njim, ne mari što su Amerikanci glatko izgubili i što je on profulao jedinu pravu priliku, sve do prave pomame britanskih medija koji su ga ubrzano, posle jednog njegovog "Mogu da zamislim sebe u Premijer ligi", seljakali u Čelsi, Liverpul i oba, ili makar jedan Mančester.

Liverpul je već 2016. pokušao da ga dovede – Jirgen Klop ga je u Nemačkoj gurnuo u prvi tim kada se malo ko tome nadao, oduševljen i njegovom brzinom i odlukama koje je donosio na terenu – mada uspešni debi za nacionalnu selekciju njegovog saigrača Džejdona Sanča i egzodus drugih ostrvskih talenata, mahom u Nemačku, pokazuje da bi to, sasvim izgledno, bila greška, pošto bi ih Engleska, kako to sa talentovanom decom ume, vrlo brzo zijanila.

Dortmund jeste veliki klub, veći od sedam osmina Premijer lige, ali što zbog jezika, što zbog kulture, a što zbog novca koji se vrti, tek Pulišićev transfer u neki od vodećih klubova u Engleskoj bio bi potvrda ne samo njegovog kvaliteta, nego dokaz da, eto, jedan Amer – a on je Amer uprkos prezimenu i dedovini – može da uspe na najvećoj sceni.

Ako ne računamo Tima Hauarda, jednu sezonu Klinta Dempsija u Totenhemu i, opet, Lendona Donovana u Evertonu, nijedan fudbaler s onu stranu Atlantika nije bio toliko blizu, čak ni voljeni Sitijev sin Klaudio Rejna ni odavno nestali Damarkus Bizli.

Dečko iz grada čokolade, koji je za snovima pojurio čak u industrijski Rur, postao bi, možda već narednog leta, trejlblejzer i dobio potvrdu svog odavno iskazanog liderstva.

Ali to, samo to, već sada nije njegov cilj; on ima na umu nešto mnogo više, nešto što nije uspeo čak ni njegov idol Lendon Donovan.

Odavno niko ne tvrdi da će se Amerikanci naprasno zaljubiti u fudbal, “soker” se zapravo igra rado i rekreativno, ali ni priče poput one o Atlanti – novom članu MLS-a čiji je stadion pretesan da primi sve zainteresovane navijače – ni svi bekami ni ibrahimovići ovog sveta neće prekonoći, a možda ni u narednih nekoliko decenija, naterati fudbal da rempluje makar hokej za mesto četvrtog najpopularnijeg sporta u Sjedinjenim Državama.

Neće to uraditi čak ni Mundijal 2026, prvi – ili možda ne prvi, ko zna šta može da se dogodi do Katara – koji će ugostiti 48 nacija i koji će makar tih mesec letnjih dana odneti prevagu nad ostalim televizijskim spektaklima.

Amerikanci se na fudbal lože kao što se mi, ružno je reći ali je istinito, ložimo na rukomet, odbojku, pa čak i vaterpolo: kada je neko prvenstvo i kada nam ide dobro, onda smo svi vrsni poznavaoci, ostatak godine ti sportovi su u zapećku.

Kristijan Pulišić, vinovnik onih nesrećnih kvalifikacija za Rusiju, posle čega je uzeo gotovo jednogodišnji sabatikal od reprezentacije, da preboli krah, želeo bi da natera Amerikance da zaista zavole fudbal.

Možda je mlad, ali je fudbalski prekaljen, pa zna da će patriotski orijentisanoj naciji njegov transfer u Liverpul ili Čelsi značiti skoro koliko pobeda nad nekim jakim štihom na velikom takmičenju.

Tada će se još neko, a ne samo Homer Simpson i ostali ljubitelji preslatkih slatkiša, moliti gradu po imenu Herši, Pensilvanija.

Ovo sa Englezima, u četvrtak uveče na Vembliju, kada nije uspeo da pokvari žurku Vejna Runija, to je bilo samo zagrevanje.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×