{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Ludo, luđe, Coupe de France - priča o “Allez Calais“

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 2
A mi ćemo i ovog 8. maja navijati za autsajdere, kako drugačije?
PRELAZZI: Ludo, luđe, Coupe de France - priča o “Allez Calais“
Razočaranje posle istorijskog meča

Pre tog proleća i tog majskog dana, čitavo jedno punoletstvo ranije, Kale je bio samo geografski pojam koji se pominjao u vestima: kada je moja generacija odrastala, između Dovera i Kalea gradio se podzemni tunel kojim će proći voz da udari finalnu glazuru na evropsko jedinstvo, u koje se tada još verovalo.

Iz Kalea su se, preko Lamanša, mogle za vedrih dana videti bele litice koje su označavale Britaniju, a svako malo bi neki dokoni majstor odlučio da se upiše u kojekakve knjige rekorda time što će preplivati engleski kanal.

I to je bilo, manje-više, sve.

Godinama se ne bi čulo za Kale da on nije postao poslednja luka i pribežište nesrećnika iz afričkih i bliskoistočnih zemalja: tu, odakle su nekad na pruzi sijali evropski snovi, Stari kontinent je pokazao svu svoju okrutnost, ostavivši nevoljnike da se snalaze sami, a onda i brutalno intervenišući kada je domorocima zasmetalo to snalaženje...

Ali između te dve krajnosti, Kale je bio simbol nečega mnogo boljeg. Najvećeg Davida koji je udario na Golijata, drčnog i hrabrog tima koji je, kao nekada oni Asteriksovi Gali, izazvao celu imperiju, i podsmevao joj se pride...

A mi smo navijali za autsajdere, kako drugačije?

Erbijeovo slavlje

Vest da je nižerazredni Lez Erbije – kako li samo mora mirisati gradić koji se u prevodu zove “Herbarijum”?! – izborio finale francuskog kupa, koje će narednog meseca odigrati protiv Pari Sen Žermena, najbogatijeg kluba na svetu, naterala bi i čoveka mnogo manje zaljubljenog u prošlost da otare patinu sa imaginarne VHS kasete i priseti se duela koji je u sebi sadržao svu lepotu, radost, tugu, ponos i okrutnost fudbala.

I poneku životnu lekciju pride...

Ima mnogo važnijih utakmica, naravno, čak i ako uzmete u obzir da se godine dvehiljadite fudbal nije nalazio baš na svakom kanalu dvadeset četiri časa dnevno, već je direktni prenos – a ovaj beše na Eurosportu, valjda? – bio pomalo kao svetkovina; ima i utakmica koje su ti preokrenule život ili se makar tešiš da nisu; ima onih na kojima navijaš do nesvesti i do izliva krvi u mozak za neki tim, jer su tvoji; ovo nije bilo ništa slično, pa opet, zašto je i dalje toliko pamtim, sve do detalja s kim sam je gledao i kako sam se osećao kada se završilo, hoće ta tautologija da bude beskrupulozna, tačno onako kako se moralo završiti?

Treba, ipak, reći i nešto o francuskom kupu, kako bi pre svega uspeh Erbijea, tima koji još nije obezbedio opstanak u trećoj ligi, bio podebljan.

U floskulama sportskih novinara svaki nacionalni kup se olakotno naziva “najmasovnijim takmičenjem”, ali naspram svih ostalih ovaj francuski deluje kao ozbiljno, vinom natopljeno preterivanje.

Ludo, luđe, Kup Šarla Simona...

U njemu svake godine učestvuje više od 8.500 timova (poređenja radi, u najstarijem takmičenju na svetu, FA kupu, takmiči se oko 700!), pretkvalifikacije počinju u martu, dok se još igra aktuelna sezona, a posebna začkoljica je što pravo učestvovanja imaju ne samo svi klubovi iz Heksagona, iz evropske, kontinentalne Francuske, već i iz svih departmana koji čine prekomorski posedi: Francuska Gijana, Gvadelup, Martinik...

Tako se, recimo, pre nekoliko godina desilo da je u šesnaestinu finala pristigao stanoviti AS Ekscelzior sa Reiniona, francuske regije u sred Indijskog okeana, koji je igrao u gostima protiv Lila. Stvar je još zanimljivija kada se zna da je Ekscelzior bio prvi klub izvesnog Dimitrija Pajea.

Od 8.506 klubova doći do finala, pa bili vi tek polu-profesionalci ili Kavani i bratija, uspeh je...

Kaleova ekipa

Takav uspeh živeo je amaterski Kale, klub zlatno-krvave boje, onog proleća.

Do sedmog maja 2000. godine, kada je na Stadionu Francuska u Sen Deniju, koji je još mirisao na svežu farbu i novu lamperiju, održano veliko finale, Kale je odstranio Kan iz druge lige te skinuo dva velika prvoligaška skalpa, Strazbur u četvrtfinalu i aktuelnog šampiona Bordo, nakon produžetaka, u polufinalu. Bordo sa Dugarijem, Laslandom, Mikuom, Legvinskim. Bilo je 3:1...

Kažu da je ekipa po povratku iz Lansa, gde su igrali kao domaćini ne bi li napunili klupsku kasu, toliko pila sa navijačima što su ih sačekali u tri ujutru, da je treneru, vickastom Špancu Ladislasu Lozanu, čija se porodica doselila u Francusku, kao i mnogi sunarodnici, u begu od fašističkog Frankovog režima, pozlilo, pa je završio u Hitnoj pomoći.

Morali su da ga ošamare da bi se prenuo iz kome, ali šta da se radi, glas sa druge strane žice nije bio navikao da čeka.
Msje Ladislas, nadam se da ćemo se videti i upoznati u Sen Deniju. Bila bi mi velika čast...”, rekao mu je tada predsednik Pete republike Žak Širak.

Kako to obično biva sa amaterskim ekipama – u Francuskoj su često i trećeligaši polu- ili ni toliko profesionalni, a kamoli oni u rangu ispod – i Kale je bio krcat likovima koji su morali da dobiju slobodne dane da bi putovali na mečeve kupa u sred sedmice.

Najbolji igrač Žerom Dititr je bio magacioner u velikom keš-end-keriju koji je otvoren za automobile što žure na trajekt; Žoslen Merlen radio je kao agent u firmi za prodaju nekretninama, a Kristof Ogar, vezni igrač, bio je glavni baštovan u upravi seoceta Gravlen...

Kapiten Režinald Bek

Imali su obične poslove jer je i Kale bio običan grad. Pa čak i manje od toga: oni vozovi koje je Evropa toliko slavila obesmislili su nekada potentnu luku, jedino što je cvetalo sem Ogarovih leja bila je nezaposlenost, a prosečna godišnja plata u gradiću bila je na nivou sedmične zarade njihovog najprosečnijeg protivnika tog proleća.

Zemlja je svejedno bila luda za njima. “Allez Calais” bio je refren koji se čuo sve jače kako se primicalo veliko finale. Pojavljivali su se na televiziji, reportere su slali čak i fudbalu neskloni Njujork Tajms ili Vašington Post, negde po restoranima sigurno se i danas može naći uramljena kopija naslovne strane Parizjena koja vrišti “Cela Francuska navija za Kale”.

Sve to je, možete misliti, umelo da iritira njihove protivnike, jedan od najtrofejnijih francuskih klubova, Nant.
Sad i ako ih pobedimo, govoriće da smo zli i ružni, a to nije nimalo okej”, žalio se Olivije Monterubio.

Nant je te sezone u stvari dao sve na kup, pošto su tek spremali ekipu koja će 2001. uzeti poslednju titulu, pre nego što Ligu jedan zaposedne prvo moćni Lion, a potom i moćne pare. Ali bili su tu već likovi koje znamo, od golmana i kapitena Landroa, preko Salomona Olembea i Erika Karijera, do Tahićanina Marame Vahirue – čovek, inače, još igra, a uz to je i jedan od čelnika Fudbalskog saveza Tahitija – i Antoana Sibijerskog, koji će dugi niz godina nastupati u Engleskoj.

Skoro 80.000 ljudi na stadionu na kojem je, svega dve godine ranije, Francuska stigla do prve titule svetskog prvaka. Ali ovo je, hoćemo li se usuditi, bilo veće, jer je bilo neverovatnije i od toga da će, recimo, Ronaldo zanemoćati noć pred finale Mundijala.

Milioni ispred ekrana, uključujući i nas na Balkanu. I drčni izazivači, u šlampavim dresovima, koje baš briga za sav taj novac i za ta imena, pa i za Žaka Širaka i za Emea Žakea koji navijaju za njih.

Koliko ih je briga? Toliko da u 34. minutu Dititr posle jednog karambola – a takvi su, verovatno, bili mnogi golovi u četvrtom rangu takmičenja – provlači loptu kroz jedan drugi tunel, onaj od nogu Mikaela Landroa, i čini se da je prokleto moguće.

Iz sličnog je tuc-muca pogodio, malo posle predaha, baš Sibijerski, a onda su se momci držali zubima za vazduh, i mi smo se preznojavali i dobijali grčeve i ustajali i verovali, i već je sudijska nadoknada vremena, i odbrana je razvučena, pa jedan bek mora da nasrne na igrača Nanta, i penal je, i Sibijerski (tada još sa kosicom!) šutira, i da sve bude teže i tragičnije, Sedrik Šil ga čita i baca se u pravu stranu i kači loptu, ali ona je prejaka...
Hajde, šta vam je, bićemo mi ovde i naredne godine”, kazao je Ladislas Lozano.

Dvojica kapitena zajedno sa peharom

Ima još samo jedan detalj koji govori o herojstvu i čojstvu: kapiten Landro je, prilikom dodeljivanja pehara, pozvao svog kolegu Režinalda Beka, da zajedno podignu trofej.

Uteha? Možda. Ali valjda je tako moralo biti. I valjda je tako trebalo da bude? Legenda o Kaleu možda ne bi bila toliko velika, i toliko značajna da može da zaseni čak i hrabri Erbije (iako su oni treća liga, a ne četvrta, ali nemojmo im oduzeti ni zrno zasluge), da je taj tim pun ludaka uspeo da se domogne trofeja?

Ovako, Kale je ostao praznih rukava – mada slomljenog, a punog srca, kao da to nije moguće? – ostali su niko i ništa, sem tog proleća 2000. nisu uradili bogznašta veliko. Naprotiv.

Vreme je, valjda, za gorčinu u ovoj storiji. Od leta 2017. fudbalski klub Kale ne postoji, pravno su likvidirani zbog dugovanja i finansijskih nedaća, a Sedrik Šil, koji je dvadeset dugih sezona bio u klubu, ostao je bez dodatnog golmanskog posla.

Većina heroja se ćutke vratila na svoja radna zaduženja. Danas bi ih prepoznali samo meštani, mada se nadamo da i dalje ne moraju da plate nijedno piće u gradu. Donekle je profitirao samo trener Lozano, koji će imati simpatičnu karijericu, uglavnom po marokanskim i bliskoistočnim klubovima.

Osamnaest godina kasnije, gotovo u dan – 8. maja! – njihovi duhovni naslednici Lez Erbije će na istom onom stadionu izaći na megdan najplatežnijem klubu na svetu. Neka se pouzdaju u simboliku, kao, recimo, u to da su četvrtfinale i polufinale igrali baš na stadionu Nanta, protivnika Kalea pre čitavog jednog punoletstva.

I opet će cela Francuska, uključujući i Martinik i Gvadelup i Reinion, stati iza Davida i Asteriksa, i opet će neki klinci ispred TV-ekrana, daleko odatle, dobiti lekciju iz junaštva i nepokolebljivosti, a momci iz Erbijea, zvao ih Makron pre toga ili ne, valjda će shvatiti da je važno samo da igraju.

A mi ćemo navijati za autsajdere, kako drugačije?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto:  Action Images

Najnovije vesti


×