PRELAZZI: Misija Mohameda Salaha

Ovo ne može biti još jedan tekst o fudbaleru Mohamedu Salahu. Možda bi se svaki od četrdeset i kusur golova koje je postigao u ovoj sezoni – i sem ako se ne desi neko čudo, ili kakva elementarna nepogoda u vidu povrede, pu, pu, daleko bilo, nadmašiće Ijana Raša koji odavno, iskreno nasmejan, čeka da ga neko svrgne s prestola – i dao opisati u nekom, nemalom broju redova, ali i dalje bi ih bilo prokleto teško objasniti. A to je valjda važnije...

Znamo šta bi Mo, dobri Mo, skromni Mo, pitomi Mo, kazao kada biste ga, onako stidljivog – čovek priča na terenu, i šta ima da mu iko potura diktafone u bradu – pitali da vam razjasni kako on to radi.

(“To” je, na primer, trk sa loptom, pa trk bez lopte, pa telepatsko razumevanje sa Bobijem Firminom, pa ulaz levom s desnog roglja, pa šut, pa dribling, pa gol, i opet gol, i opet gol, i još jedan gol...)

Čovek koji se zove kao Prorok, a čije prezime označava molitvu, samo bi pognuo glavu, a onda se spustio na zemlju da učini sedždu, kao posle svakog gola.

Stvarno, koji bi ateista smeo da se zakune da Salah nije dar od Boga, kako god vi dotičnog doživljavali?

Mohamed Salah je, uz sve poštovanje činjenice da je ove sezone ubedljivo najbolji igrač Evrope, mnogo, mnogo više od tih četrdeset golova.

Mnogo više čak i ako ih bude, a biće ih, i pedeset do Kijeva...

Ovo zato mora biti tek jedan tekst o čoveku Mohamedu Salahu. Idolu napaćenog egipatskog naroda, tihom dobročinitelju u rodnoj zemlji, majstoru koji nikada nije rekao nijednu ružnu reč protivniku, niti je kamera, a znamo kakve su te engleske kamere i gde sve umeju da se zavuku, ni na jednom jedinom meču zabeležila da se svađao sa sudijom, sa saigračima, sa publikom, sa rivalskim stručnim štabom.

Ništa. Ni najmanji incident u žaru borbe. Ni psovka, onako, za sebe. Samo poštovanje i zahvalnost, što je tu, što je živ, što smo živi, što smo tu. Mo Salah je čovek koji izgovara bismilu na početku, i čovek koji se ne raduje kada postigne gol bivšem timu, i čovek koji grli igrače Rome u tunelu, jednog po jednog.

U jeku islamofobije, u Evropi u kojoj jačaju populisti, ultradesničari, neonacisti i ostala gamad, u vreme kada je svaki muškarac njegovog lika lambrozovski označen kao sumnjiv, potencijalni džihadista i naredan da mu se po aerodromima ispita svaka telesna šupljina, kada je neznavenima tako lako da prišiju jedan isti epitet na skoro dve milijarde ljudi, a u sportu koji ima bagaž predrasuda i rasizma prema Drugačijem, Mo Salah je simbol, baš zato što je toliko Drugačiji; simbol i živi, nasmejani svedok da fudbal i dalje može da ujedinjuje, da može da izaziva samo radost i samo osmehe.

(Ima li, zaista, tog majčinog sina, za koji god klub da navija, da nije posle Enfilda u utorak uveče imao potrebu da aplaudira ispred televizora?)

Da li je, postavimo onda to pitanje ovako, Mohamed Salah trenutno jedina fudbalska superzvezda koja ujedinjuje, a ne deli? Za svakog od nekih sa kojima ga ove sezone upoređuju javiće se armija hejtera, i fanova onog drugog, ili već onog trećeg. Nisam, zaista, uspeo da pronađem nekoga koji bi omalovažio Salaha, ne samo zbog toga što ume na terenu, a znam mnoge mizantrope, verujte...

Da li je, onda, taj verujući čovek onaj koji će vratiti nadu u ono što smo umeli da zovemo “prelepom igrom”?

Njegova misija, nazovimo je tako u nedostatku boljeg izraza, neodvojiva je od njegove vere, i obrnuto. Bilo je u Premijer ligi mnogo muslimanskih igrača, ima ih i dalje i biće ih sve više (u Liverpulu su to i Sadio Mane i Emre Džan), ali samo Mo Salah je vernik u svakom trenutku, i samo on nikada ne zaboravlja ko je i odakle je.

U tom pogledu, ona pesma koju je o njemu spevao uvek za šegu raspoloženi Kop, čini više za mlađe generacije u post-Bregzitovskoj i sve autarhičnijoj Britaniji – mada je grad Liverpul vazda “crven”, laburistički, a na referendumu su ubedljivo glasali za ostanak u Evropskoj uniji – od svih praznih priča političara ili nevladinih organizacija.
“Ako da još koji gol, i ja ću postati musliman...”

Nismo navikli na toliku toleranciju i toliko poštovanje sa tribina, gde god da se one nalaze; samo da je to uradio ove sezone, a ne što je još dao tih, hm, nekoliko golova, bilo bi dovoljno za ceo jedan život...

A kad postigne gol, pa još četrdeset puta tako, hoćemo da podvučemo, to nije samo gol za Salaha, ni gol za Liverpul, ma ni gol za Egipat i za njegovo rodno mesto Nagrig, već za milione mladih ljudi; i svaki put kada zauzme onu fizički najnižu, a duhovnu najvišu poziciju na terenu, kao u namazu, Salah pobedi još jednom...

To je gol za one koji još veruju da sportske zvezde ne moraju da budu nadobudne i egoistične; to je gol za 74 duše koje su ostale na stadionu u Port Saidu, i koje su u svakom trenutku sa Salahom. Navijaju za njega i žive kroz njega, i zato je toliko snažan...

Da, pošto je 1. februara 2012. godine u stravičnim sukobima na krvavom stadionu stradalo mnogo ljudi, na prijateljsku utakmicu, utakmicu podrške mladoj selekciji Egipta, došao je Bazel.

Videli su, u drugom poluvremenu, Salaha, starmalog dečaka koji je nekada putovao i po pet sati na jedan trening, videli su dva gola, videli su strast, želju, brzinu i tehniku, i sve ostalo je, uz prirodno štucanje u karijeri – ne bi ni smelo da bude drugačije, rekao bi verovatno Mo! – išlo drugačijim tokom.

Šest godina kasnije, Mohamed Salah sagradio je škole, bolnice i porodilišta u svom Egiptu, odvaja dobar deo svoje plate za dobročinstva i zadužbine, ne dozvoljava da ga u volatilnoj, napaćenoj zemlji sa krvoliptanjem iz otvorenih rana nakon “Arapskog proleća” prisvoji nijedna politika, nijedan dripac koji bi da se okoristi o njegovu slavu. I potire onaj stereotip o lenjim i svađalački nastrojenim egipatskim fudbalerima.

Nešto se, kako to obično biva sa herojima, ponegde i doda, ali ako laže egipatska štampa, lažemo i mi (samo Mo Salah ne laže): jednom prilikom, opljačkana je Salahova kuća u Aleksandriji, a kada je dva dana kasnije lopov uhvaćen, Mohamed nije želeo da podigne tužbu protiv njega. Umesto toga, dao mu je novac i našao mu posao...

Šta vas čini više čovekom, i šta je odraz vere, ma kako da je doživljavate, makar i vere u čovečanstvo, od borbe za novi dan, od toga da širite radost kad god se pojavite, od toga da imate nadu u druge ljude, od želje da svako dobije priliku da postane danas bolji nego što je bio juče, a da ostanete ponizni, skromni, pošteni, neiskvareni?

Ne vredi li to najmanje pedeset golova u samo jednoj sezoni, i onog klempavog trofeja koji bi se baš slagao sa osmehom Mohameda Salaha?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images