PRELAZZI: Mister Zizu i Don Fabio - kako se Kralju govori “ne”

Nema, sigurno, tog zaposlenog čoveka koji jednom u životu i karijeri nije u glavi napravio čitav scenario kako daje otkaz. Nema slađe biznis-fantazije od one kada te nervira šef, pa zamišljaš kako mu sve govoriš u lice, tako pred svima; zabezeknute kolege se češu po glavi, neki od njih misle isto što i ti pa bi ti najradije aplaudirali, samo da nisu tako prokleto zavidni što si ti taj hrabar čovek, a oni nikada neće biti.

Odlaziš u nepoznato, ali odlaziš u legendu, s pesnicom podignutom uvis, čak i ako ti odavde sve krene naopako, pa se pojave dušebrižnici koji će ti govoriti da si pogrešio, da bi trebalo da moliš za oproštaj, imao si taj jedan trenutak kada si sam sebi bio heroj, čovek koji ne da na sebe. Kada si bio jači od sistema.

Zinedin Zidan iznenada je u četvrtak, 31. maja, dao lekciju kako to treba da se uradi; pred čitavim svetom, pred kamerama koje su se čule kako zvrje kada je izgovorio tih nekoliko rečenica, trostruki uzastopni šampion Evrope i trener najvećeg kluba na svetu pljusnuo je sve u lice Florentinu Perezu čak i kada mu se nije direktno obraćao.

Nije mnogo važno ni da li je Florentino to saznao noć ranije ili tog jutra ili, kako je izgledalo u prenosu uživo, baš onda kad i svi mi.

Iskopaće to već novinari narednih dana, biće mediji krcati poslasticama i prljavim vešom koji će izaći iz blještavobele fabrike zlata i šampiona, kliktaće se na pouzdane i one nimalo proverene informacije, ali sve će to biti manje značajno od onoga što je uradio Zinedin Zidan.

Jer to se ne dešava, makar ne u Realu. Nije po scenariju. Nije po PS-u.

Kralj je taj koji odrubljuje glave, čiji palac podignut uvis ili okrenut naniže određuje sudbinu njegovih podanika, čak i onih koje zove prinčevima i vitezovima, znaju Iker Kasiljas i Raul Gonzales, recimo, nešto o tome, o ljudima kojima je na staranje dat klub da i ne govorimo. Kralj nije navikao da mu se ne potčinite, da mu kažete ne, a posebno ne kada mu se čini – i čini se čitavom svetu – da ste najzad prihvatili pravila ponašanja na dvoru.

Ustaljena praksa je da provedete tu godinu-dve, čak i tri ako ste baš mili do kosti plahovitim madridskim podanicima. A onda sledi neizbežno: Real vas ostavlja bez posla, bilo da vam uruči otkaz od kojeg se neki nikada ne oporave, bilo da se sve završi navodno prijateljski, onim razgovorom iza zatvorenih vrata koji ima samo jedan ishod, i posle kojeg se medijima serviraju floskule sa zahvalnicama, nevešto prikrivena šut-karta pravo u zadnjicu.

Samo što Zizu nikada nije igrao po scenariju, znaju Marko Materaci i Klaudio Tarafel, recimo, nešto o tome. Ta ćelava glava uvek je bila samo svoja, čak i kada je – ili posebno kada je – ostavila otisak na grudima onog Italijana, i posebno sada kada je Zinedin Zidan rekao istorijsko “ne” Realu i kao trener, nakon što je onomad naprasno skratio svoju karijeru i prvobitni boravak u Madridu posle Svetskog prvenstva 2006.

A trebalo bi se vratiti jače od dve decenije u prošlost da pronađete čoveka koji je, makar jednom (drugi put će već biti manje pametan, a više nadobudan), otišao svojom voljom, pod svojim uslovima i ovenčan krunom koja je tada imala skoro istovetni sjaj kao ova poslednja Zizuova.

Upravo zato je don Fabio Kapelo bio čovek koji se našao pozvanim da među prvima kritički komentariše odluku Zinedina Zidana, i koji je mogao da uđe u um Francuza što je prošao apeninsku taktičku školu Karla Anželotija, i tu plodnu voćku nakalemio svoje igračko iskustvo, svoju harizmu, svoj nous.

Kapelo će u četvrtak uveče otkriti da bi Florentino Perez gotovo izvesno uručio otkaz šampionu da se Real, kojim slučajem, nije domogao pehara u Kijevu.

Zato je, rekao je, Zizu otišao. A zato je otoič otišao i on...

Sve je to Italijana moralo podsetiti na leto 1997, kada je, posle svega jedne godine, napustio Bernabeu; ne toliko pompezno kao Zidan dve decenije kasnije, ali pod svojim uslovima, ma koliko se tadašnji predsednik Lorenco Sanc – imena predsednika se menjaju, ali njihova nabusitost ostaje ista – upirao da objasni kako je odluka bila obostrana.

Ako je Real pre dolaska Zidana umesto pogubljenog Rafaela Beniteza – Rafa nije posedovao svlačionicu, nije posedovao salu za sastanke, na kraju nije posedovao ni svoju kancelariju – ličio na razbijenu bandu koja moćnoj Barseloni može samo da pljune pod prozor ukrašen katalonskom zastavom, kako tek opisati rasulo koje je vladalo u leto 1996, posle Evropskog prvenstva u Engleskoj, kada je Sanc iz Milana namamio Fabija Kapela, obećavši mu, iako je već bio pružio ruku Parmi, da će sve biti kako Mister zapoveda?

Prethodne sezone, Realova trenerska vrteška radila je ubrzanim tempom, sa nje se ispadalo naglavačke; Madrid je završio na najnižem mestu na tabeli u novijoj istoriji, bili su šesti i – možemo li to danas uopšte da pojmimo – nisu se kvalifikovali ni za jedno evropsko takmičenje. Real bez Evrope? To ne biva i ne bi smelo da biva...

Ekipa je bila umorna i zlovoljna, a da stvar bude gora, Barselona je imala, govorilo se, mnogo bolji tim, imala je Bobija Robsona (i njegovog tihog prevodioca i potom malog od taktike po imenu Žoze Murinjo) i imala je vedetu za kojom su žudeli svi. Mladog Ronalda na vrhuncu žeđi i potentnosti, sa 34 gola na 37 mečeva u prvenstvu i sa medaljom Kupa pobednika kupova kojeg je osvojio maltene sam.

Ali Kapelo je voleo izazove, i Kapelo će za samo godinu dana postaviti temelje novog Reala, onog koji će dvanaest meseci po njegovom odlasku, mada s nemačkom mašinom, prekinuti i predugi post u Ligi šampiona.

Sve je počelo prelaznim rokom. Šest igrača je došlo na leto, maltene za manje novca nego što je Barsa izdvojila za Luisa Nazarija, i svi su sem jednog bili pogodak: Mijatović, Šuker, tada dvadesetogodišnji Sedorf, mladi i još kosom bogati Roberto Karlos, pa golman Bodo Ilgner i na kraju jedini kiks, desni bek Sekretario iz Porta koji će više pažnje privlačiti svojim nadimkom – SekSkretario – nego igrama.

Zato je već na zimu umesto njega doveden provereni Kristijan Panući, a ekipa je obogaćena i Ze Robertom, iako je istina da Brazilac nije u Španiji pokazivao mnogo od toga što će ga kasnije proslaviti u Nemačkoj.

Već su tu bili Redondo i Jero i već vremešni kapiten Sančis, a iz Kantere je promovisan onaj koji je mnogo znao i koji je, na kraju, uradio mnogo manje nego što je mogao – mada nikada nećemo zaboraviti titulu sa Deportivom. Viktor Sančez, tek za koju nijansu manji prijatelj lopte od Huana Karlosa Valerona...

Ali napad, napad je bio prava priča, posebno što se treneru tada spočitavalo kalkulantstvo i oprez. Šta bismo danas dali za još takvog kalkulantstva!

Svi smo protekle sezone bili oduševljeni kako je igrao trozubac Liverpula, kako su napadali, koliko su lepo kliknuli i kako su mučili svačiju odbranu, ali tom moćnom trilingu u napadu lako bi na crtu izašao madridski iz te jedine Kapelove sezone devedesetih: Mijat iz Podgorice, pardon Valensije i Davor iz Osijeka, tojest Sevilje, igrali su se kao da se onaj Mundijalito u Čileu, gde su prvi put postali tandem, nikada nije ni završio, sačekao ih je devetnaestogodišnji vonderkid po imenu Raul, i njih trojica su dali više od šezdeset golova za devet meseci.

Pardon, možda bi preciznije bilo reći da je Kapelov Real igrao s četiri špica, pošto ćemo tada upoznati kako ume da trči, ubacuje se, centrira, šutira i seje magičnu prašinu ona brazilska munja Roberto Karlos.

Nije sve bilo bajno, i Kapelo je platio cenu svoje zadrtosti i polaganja na disciplinu: posebno je sa Šukerom i Sedorfom imao problema, pošto su njih dvojica prednjačili u odbijanju da se povinuju zahtevima kao što su zabrana mobilnih telefona, istovetna odela i krevet pre ponoći.

U Španiji vole da kažu: Kapelo je tog leta otišao, a onda su stigli “ferariji”...

Real je vratio titulu, ali Fabio je mnogo pre toga, uprkos medijima koji su odjednom počeli da slave “zabavni” fudbal kojim je Real finiširao prvenstvo, znao ono isto što je sinulo Zinedinu Zidanu verovatno prošle zime, kada su se u štampi odavno oštrili noževi za njega.

Kapelo je sa Berluskonijem uveliko postigao džentlmentski dogovor o povratku na San Siro, mada se šok i neverica njegovog samoražalovanja ne mogu porediti sa onim koji je obišao planetu poslednjeg dana maja.

(Eto šta su igre sudbine i koliko daleko fudbal može da ide: Zidan će svoje prvo “ne” reći upravo Kapelu, kada posle Mundijala 2006. ode u igračku penziju u danima kada se Italijan ponovo doseljavao u Real; godinu dana kasnije, baš će Predrag Mijatović biti nosilac loših vesti po svog nekadašnjeg italijanskog trenera, kada mu kao sportski direktor uruči otkaz.)

Kojim će putem poći Real Madrid? To nije najvažnija dilema, jer će Real naći svoj stari put pre ili kasnije, mada treba reći da je Kapelo  tipovao na još jednog svog bivšeg pulena iz te sezone i još jedno dete kluba, Gutija.

Možda je još zanimljivije šta će i kako će dalje Zinedin Zidan, i kako će izgledati trenerski rulet, posebno nakon Svetskog prvenstva, sada kada je i ova zlatna kuglica u igri.

Ali, jedno je sigurno: Francuz će to smisliti sam, baš kao što je sam odlučio da se naruga gazdi i baci senku na tri titule prvaka Evrope koje će teško ko ikada ponoviti – i zato će zanavek ostati “Zidanove tri titule” – i biće to, ubeđeni smo, nešto sasvim neočekivano i hrabro poput otkaza o kojem smo svi jednom sanjali.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: Action images)