PRELAZZI: Mrtvačke gaće i pankerska poruka Bajernu - Fortuna se opet smeje

Uli Henes dobija kasetu na kojoj piše “Puno pozdrava za FC Bajern” i stavlja je u video-rikorder (sećate li se video-rikordera?), a onda počinje spot koji mu se neće nimalo svideti.

Neki momci čudnih frizura spremaju se da pikaju fucu na zemljanom terenu; svi su u šarenim dresovima, jedan u Liverpulovom – to je šatirani Kampino, upoznaćemo ga dobro – drugi u nekom koji liči na Noričev, nekoliko u potpuno neprepoznatljivim.

Fudbal koji igraju, i publika koja ih gleda i ometa, baš je kao i muzika koju sviraju. Pank. Niko tu nema previše talenta, ali deluje đavolski zabavno, a rifovi su prijatni za uho možda čak i navijačima Bajerna, dok ne obrate pažnju na tekst.

Bend se zove Die Toten Hosen, “Mrtvačke gaće” (u slengu: nešto mnogo dosadno), album je “Unsterblich”, godina je 2000, a pesma, treći ili četvrti singl sa vrlo uspešnog LP-ja od kojeg se nije moglo živeti na blaženopočivšoj Vivi Zwei, zove se, kratko i jasno – “Bayern”.

Najdugovečnija i najpoznatija nemačka pank grupa, koja je imala čak izlete i u englesko govorno područje (pamtimo i sjajni spot “Pushed Again”) ovom prilikom ima sasvim drugu agendu, mada je poruka i dalje jasno protiv establišmenta.

A establišment u Nemačkoj je, znamo, Bajern. I pank je biti protiv Bajerna.

“Bayern” govori o talentovanom dečku koji obožava fudbal, i koji ima samo jedan princip u životu. Ne bi nikada, ni kada bi bio reprezentativac, ni kada bi ga zvao lično Uli Henes, prešao u Bajern.

“Ne bih im ni otvorio vrata/Ne pada mi na pamet da idem među ljude kao što su Bavarci/Zar život nije previše lep da bi uništio sve i otišao u Bajern?”, poručuju Toten Hosen, sve pokazujući srednji prst prema Minhenu.

Nije veza između panka i fudbala toliko neverovatna, to zna svako ko je gledao Peta Nevina ili Džordžija Besta, svako ko je slušao obradu “Forever Blowing Bubbles” u izvedbi Cockney Rejects ili prelistao kakav britanski fanzin iz osamdesetih, ali ovo je nešto drugo.

Ovo ima veze sa onim što se danas desilo u Drezdenu. Narednog vikenda u Diseldorfu biće žurka povodom toga: veliki, dugo čekani, muzikom protkani povratak Fortune u Bundesligu.

Jer Kampino, Andi, Brajti i ostali drugari nisu samo muzičari iz Diseldorfa, oni su i najpoznatiji navijači, ali i dobročinitelji dugovečnog kluba, koji se diči predratnom titulom, osvojenom tik pre nego što će izmet udariti u ventilator, 1933, koji u omanjoj vitrini poseduje i dva nemačka kupa, iz 1979. i 1980. godine, ali koji najveću radost i snagu trpi iz jednog poraza: onog u finalu Kupa pobednika kupova 1979. godine, kada ih je u Bazelu, za prvi “pravi” evropski trofej (ne računajući Kup sajamskih gradova) tukla Barselona.

Fortuna nije nimalo volela klub kojem je podarila ime, i mnogi će fanovi već od malih nogu shvatiti koliko je taj naziv bio ironičan, kad se učestalo budu gubila finala. A nigde to nije bilo bolno očiglednije nego te godine na starom igralištu Svetog Jakova.

Nemci su se provukli do te utakmice i zahvaljujući žrebu, bili su autsajderi bez ijednog velikog imena, sem braće Alofs, i vazda u zapećku Dortmunda, Šalkea, Kelna, pa i Bajerna, naravno; Barselona je imala Neskensa, Rešaka, Krankla, imala je i podršku tridesetak hiljada navijača koji su došli da slave, imala je i prednost od 1:0 već u petom minutu, ali se hrabri Diseldorf držao sve do kraja, sa 2:2, i poklekao tek u produžecima, 3:4...

Na obali Rajne će i danas misliti da su pokradeni, naravno.

U tom besu i ponosu rođena je legenda o nesrećnoj Fortuni, uzdrmana samo s ta dva DFB-Pokala, koji su ubrzo ustupili mesto propadanju.

Klub iz velikog grada ispao je prvi put iz Bundeslige 1987, još jednom 1992, pa 1997, i onda ih neće biti sve do sezone 2012. na '13, mada će se zadržati svega desetak meseci.

A sve vreme tu su bili Toten Hosen. Bend koji je već osamdesetih napravio toliki proboj da su se pojavili i u kultnoj emisiji Džona Pila izdvojio je potkraj decenije 200.000 dojč-maraka da se u Diseldorf dovede Entoni Bafo, prvi crni igrač u Bundesligi, prvi Nemac koji će zaigrati za Ganu i čovek koji je za sazrevanje i normalizaciju nemačkog društva devedesetih bio jednako važan kao i veliki Entoni Jeboa.

Fortuni će mnogi, kao i prokleta sreća lično, okrenuti leđa nakon tegobnih devedesetih, i ponosni klub će se u jesen 2002. naći u četvrtom rangu takmičenja, notornoj Oberliga Nordrhein, sa poreznicima koji besomučno lupaju na vrata.

Tih godina pretio je katanac, klub koji je samo koje leto ranije proslavio stotinu godina postojanja mogao je da bude ugašen.

Tada je rođena još jedna legenda, ona o ljubavi panka i fudbala, i stvoren je najbolji dres Fortune u istoriji – po nedavnom izboru navijača – sa mrtvačkim glavama, zaštitnim znakom muzičke grupe.

Die Toten Hosen, sveže u kinti posle odlične prodaje albuma “Unsterblich” i pesme koja je gurala prst u oko velikom, nenadmašnom Bajernu, postali su mecene kluba kojeg niko nije hteo, a zahvaljujući sponzorskom ugovoru sa pivarom Diebels, nastavili su da žive i mlađe kategorije Fortune: Toten Hosen su tražili da se sav prihod od kampanje odvoji za klince koji bi mogli, u budućnosti, da vrate Diseldorf tamo gde bi on morao da bude.

Fortuna je za Svetsko prvenstvo dobila i velelepni stadion sa pokretnim krovom, i ljubav prema klubu će biti pokazana mnogo puta ispunjenim stolicama: u proleće 2009. više od 50.000 ljudi biće nazočno kada se Fortuna bude vraćala u Cvajtu, što je bio i ostao rekord za jednu trećeligašku utakmicu u Nemačkoj, a verovatno i u Evropi.

U proleće 2018. Die Toten Hosen će otići na turneju po crvenoj Kini, zadovoljni što njihovi crveno-beli čitave sezone igraju standardno dobro i što na nišanu drže Bundesligu...

Navijačima Liverpula i Kampinu, koji takođe voli klub sa Enfilda, najzanimljiviji štih u špilu trenera Fridhelma Funkela sigurno je devetnaestogodišnji Davor Lovren, mlađi brat defanzivca Dejana.

Davor, ne brinite, igra u napadu...

Teško da će Fortuna naredne sezone u Bundesligi imati bilo kakvu značajnu rolu, i biće srećni ako se promptno ne vrate odakle su došli, jer niko nema tu previše talenta, ali važno je da se dobro zabavljaju, kao u panku, važno je da su opet na velikoj sceni, i važno je da se sa zvučnika stadiona, makar jednom, začuje ona čuvena poruka velikanu koju su mu spevali najpoznatiji sinovi Diseldorfa.

“Wir würden nie zum FC Bayern München gehen ...”

Pank je biti protiv Bajerna, rekao bi vam Kampino.

A onda bi se neko matoriji čak i od njega setio sezone u kojoj je Fortuna stigla do onog neverovatnog finala sa Barselonom, i 7. decembra 1978, kada je bavarski gigant, sa Majerom, Jolom, Brajtnerom, Rumenigeom, doživeo najteži poraz u bundesligaškoj istoriji.

Bilo je 7:1 za Fortunu. Uli Henes je, kažu, onako rovitih kolena, bio na tribinama...

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Shutterstock