PRELAZZI: Poslednji Škot koji daje golove

Ako to već nije izreka, trebalo bi da postane, makar severno od Hadrijanovog zida, pa do Severnog mora: jedino dosadnije od gledanja škotskog fudbala je priča o propadanju škotskog fudbala.

Postoji milion razloga, i nijedan nije dovoljno precizan ni obuhvatan za ponosnu naciju ni za njenu Tartan armiju, nema samo jednog odgovora zbog čega su potomci Kenija Dalgliša ili Arčija Gemila ili Alija Mekojsta ili Brajana Olda ili Grema Sunesa ili Alana Hansena odavno niža bedna, pardon niža srednja klasa evropskog i svetskog fudbala.

U notornom “Top 6” engleske Premijer lige postoje dva – i brojkom: 2! – škotska igrača, Endi Robertson iz Liverpula i tek u poslednje vreme nešto standardniji Skot Mektomini iz Murinjovog Junajteda. Od trenera, u ligi koja je negovala najveća škotska menadžerska imena, samo Pol Lambert i Dejvid Mojes, a ne može se reći da im ide previše dobro.

O posrtanjima klubova da ne govorimo: Rendžers je letos ispao od Luksemburžana, Sent Džonston od nekih Litvanaca, a Seltik je hrabro uleteo u grupu Lige šampiona i tamo u dva meča od Pari Sen Žermena popio dvanaest – i brojkom 12 – komada.

Reprezentacija... Eh. Samo se nadamo da naši rivali sa predstojećeg Mundijala iz Kostarike ne misle iskreno kad kažu da su za martovsko prijateljsko zagrevanje odabrali Škotsku, jer tim novog-starog selektora Aleksa Mekliša dovoljno liči na Srbiju da može da je glumi.

Ne bismo da pothranjujemo balkanski optimizam po svaku cenu, ali porediti Srbiju, koja je i dalje leglo fudbalskih talenata, sa nacijom što je poslednje veliko takmičenje videla 1998. godine, a ni na jednom pre toga nikada nije prošla ni grupu (osam leta ranije, u Italiji, pobediće ih baš Kostarika našeg Bore Milutinovića), to baš i nije fer...

Dosadno je, znamo, i izvinjavamo se, no ovaj duži uvod bio je neophodan da potcrtamo dubinu provalije škotskog fudbala, ne bismo li jednom bizarnom junaku tamošnjeg loptanja – koji je umnogome oličenje redova iznad – dali dobar šlagvort.

U kolikom su Škoti problemu, hoćemo reći, najbolje se vidi po ozbiljnoj polemici koja se, pred objavljivanje prvog spiska Aleksa Mekliša, povela o Krisu Bojdu i razlozima zašto ga (ne) pozvati pod plavo-beli steg posle ravno osam godina.

Napadač Kilmarnoka, koji će u avgustu napuniti 35 i dalje je, i posle svega što mu se dogodilo, i posle svih osporavanja, i posle svih problema sa kilažom i obilaženja sveta u potrazi za poslednjim uhlebljenjem, jedini škotski špic sposoban da skoro uvek postigne gol, posebno u finalnih deset minuta utakmice.

A to je ujedno i najgora stvar koju možete da kažete o Škotima kao fudbalerima.

Na neki način, on je zaista slika i prilika tamošnjeg fudbala, zaglavljenog negde u prošlosti, možda slavnih sedamdesetih kada se maštalo o osvajanju svetske titule na onom, na koncu, nesrećnom Mundijalu 1978, kada su bili bolji od Holandije, ali od Perua nisu.

Visok, ali ne presnažan, spor i ne previše prodoran, sa tehnikom kojoj bi se štošta dalo zameriti, Kris Bojd kao da je ispao iz nekih snimaka starih utakmica...

A opet, nema ni toga ko će ga naslediti, i svemu uprkos, Bojd trenutno zauzima prvo mesto na listi strelaca ovosezonskog Premijeršipa, sa 15 postignutih pogodaka. Poslednji, onaj „otpadak“ koji toliko voli, munuo je Rendžersu, u pobedi njegovog Kilmarnoka na Ajbroksu onog tamo vikenda, servirajući tako slatku osvetu bivšem klubu, u čijem je dresu, u prvom mandatu, dao više od stotinu golova, i pojačavši glasove da mu treba ponovo pružiti šansu u napadačkim talentom deficitarnom sastavu Škotske. Ništa ne možete da kažete o Krisu Bojdu, a da to bude lako objašnjivo. Ne znamo kako daje te golove, jer ni po jednom zakonu fizike i fudbalske nauke to ne bi smelo da se događa, ali ih daje i uvek je nekako na pravom mestu; i sve to iako su ga čak i navijači njegovog Kilmarnoka umeli obasuti uvredama kada se letos, posle dugog razmišljanja o tome da li da uopšte nastavi karijeru, ponovo vratio na teren.

U međuvremenu je zarađivao kao komentator škotske podružnice Skaj sportsa – jedan je od onih koji se zalažu da Škotska pređe na sistem takmičenja proleće-jesen, kako bi njihovi klubovi opet počeli da preskaču makar prve prepreke u evro-kupovima – neštedimice klopao brzu hranu i trenirao veoma retko, samo da bi ove zime i proleća pokazao da i dalje ima to u sebi.

„To“ je, surovim brojkama izraženo, 101 pogodak za Rendžers na 118 mečeva u ligi tokom prvog boravka u Glazgovu, i možda još impozantnijih 63 gola na 106 ligaških utakmica kada je tek zaigrao za voljeni Kilmarnok. Kasnije je dodao još pedesetak, što znači da je na večitoj listi strelaca u Premijeršipu neuhvatljiv, daleko ispred Henrika Larsona, Džona Hartsona, Kenija Milera ili Naća Nova. Ima i dve šampionske titule i dva kupa...

Jasno je da Bojd nikada nije imao kvalitet za neke velike domete, što je mršava sezona u Čempionšipu, kada je nosio dres Midlsbroa, i dokazala. Oprobao se čak i u Turskoj nekoliko meseci, u dresu Eskišehira, odakle će zabosti igli u drugi kraj planete i postići sedam golova za Portland Timbers u MLS-u.

Sa tih putešestvija potiče i nešto što bi se moglo nazvati kletvom Krisa Bojda: kako bi stigao u neki klub, ne bi prošlo ni dva-tri meseca, a trener bio dobio otkaz ili, u turskom slučaju, završio iza rešetaka zbog sumnji u nameštanje konačnog ishoda. Sve mršaviji doprinosi Krisa Bojda u koloni „golovi“ ne bi bili od velike koristi; uostalom, Bojd je takav igrač da kada ne postigne gol, kao da nije ni igrao.

Između ostalog, i zato komentatori i obični navijači lakše ističu ono što on ne zna – a ne zna, ruku na srce, mnogo – nego ono malo što zaista ume na terenu.

U prilično nekvalitetnoj škotskoj ligi – onaj poslednji Old Firm, u kojem je sve prštalo, bio je zanimljiv za gledanje ali ne i bremenit dobrim fudbalom – njegov Kilmarnok, vođen sigurnom rukom simpatičnog Stiva Klarka, ipak je uneo osveženje. Da je Aleks Mekliš Slobodan Santrač, pa da obeća da će najbolji strelac prvenstva uvek imati zagarantovano mesto makar u 20 nacionalnog sastava, bilo bi drugačije, ovako će i Bojd morati da daje pomirljive izjave o podmlađivanju reprezentacije.

Ali Kris Bojd nije običan fudbaler, i to nema veze isključivo sa onim što on (ne) ume na terenu. Ponekad je mnogo važnije, čak i od simbolike „propadanja škotskog loptanja“, ono mimo toga.

Septembra 2016. njegov mlađi brat Skot oduzeo je sebi život i Kris Bojd je shvatio – kako to samo sudbina ume da podeli karte – da ima nešto mnogo više čak i od nadmudrivanja protivničkih golmana. Bio je to trenutak u kojem je postao drugi čovek, smireniji, ali i angažovaniji.

Momak za kojeg se spekulisalo da bi mogao da učini nedopustivo i da pređe iz Rendžersa u Seltik onda kad je trofejniji klub iz Glazgova proteran u četvrtu ligu (Džon Hartson će ga tada upozoriti da mu život neće vredeti ni pišljiva boba), osnovao je fondaciju koja treba da podrži mlade ljude s depresijama i anksioznostima.

A među onima kojima treba pomoć, objašnjava, nalazi se mnogo njegovih kolega fudbalera, koji probleme leče ili zanemaruju alkoholom, kockom, pa čak i drogama.

Nova plemenita i hrabra rola Krisa Bojda možda neće vratiti na usne Tartan armije – sem ako se ne nastavi pritisak medija i navijača Kilmarnoka – ali će mu obezbediti mesto među mnogo probranijim društvom sportista koji se trude da naprave neke promene.

Ako spase makar i jedan život, kada već nije mogao svog burazera (a koliko samo odvažnosti treba da o tome javno govori, znajući da će ga svaka rečenica podsećati na najteži dan u životu), biće to čudo vrednije od stotine i stotine golova koje je postigao uglavnom u plavom dresu, vrednije čak i od izgubljenih nada sad već previše pesimističnih Škota.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sport

FOTO: Action images