PRELAZZI: Poslednji tango u Kalču

Fudbal je, govorio je Sartr, metafora za život. Posle ga je savremeni italijanski filozof Serđo Đivone ispravio: život je, uvaženi kolega, metafora za fudbal. A šta je onda kamera, filmska i televizijska, koja pokušava da uhvati i život i fudbal, nego majstorsko rešeto?

Kada je pre nekoliko dana preminuo Bernardo Bertoluči, možda i poslednji gigantski evropski režiser, u doba kada se veliki filmovi sve više štancuju, a oni umetnički proteruju na marginalizovane festivale, bio je to tužan dan za Italiju, još tužniji za kinematografiju, ali poneku suzu pustiće danas, u prvom kolu po njegovoj smrti, i Kalčo.

Jer u zemlji koja je čovečanstvu podarila najbolji fudbal na svetu i najbolje filmove na svetu – sve u svoje pero, a ponekad i istovremeno – te dve umetnosti nikada nisu daleko jedna od druge. Kao što veliki italijanski sineasti nikada nisu daleko od zelenog terena...

Ovo je priča o kameri koja voli loptu, i o lopti koja se smeši kameri. O večitom rivalstvu koje nikada neće prestati. O Bolonji, Parmi, Napoliju, Romi, Laciju i onim nenadmašnim ljudima koji su tiho ili glasno navijali za njih ceo život. O Kalču koji ne zaboravlja svoje idole sa trake debljine između 8 i 35 milimetara.

Kažu da se taj susret odigrao u martu 1975. Šesnaestog, tačnije, jer je tog dana maestru Bertolučiju rođendan. Poprište je park Ćitadela, nekoliko stotina metara udaljen od stadiona “Enio Tardini”, na kojem i danas igra Parma.

Parma je sir, Parma je mleko, Parma je čudesni tim u kojeg smo devedesetih svi bili makar malo zaljubljeni, kao u onu plavokosu devojčicu što dođe u odeljenje na jedno polugodište a onda netragom nestane, ali Parma je i Bernardo Bertoluči. Tu se rodio čovek koji će snimiti “Poslednji tango u Parizu” i “Poslednjeg kineskog cara” i “Ukradenu lepotu”...

Te 1975. zapravo je snimao “Novecento”, “Dvadeseti vek”, možda i njegov najčudniji film, a svakako najduži, a sticajem okolnosti, u Mantovi, pedesetak kilometara od Parme, sa svojom trupom boravio je jedan drugi veliki filmadžija.

Pjer Paolo Pazolini je dovršavao rad na svom poslednjem filmu – pre nego što ga, pod nikad nerazjašnjenim okolnostima, nađu izmučenog i delimično ugljenisanog na plaži u Ostiji; jedan muškarac kojem će Pazolini platiti za seks priznaće krivicu, ali potom i povući priznanje – “Salo, ili 120 dana Gomore”, adaptaciju romana Markiza de Sada.

Pazolini je bio lud za fudbalom. Odrastao je u rodnoj Bolonji krajem tridesetih, a Bolonja krajem tridesetih bila je najbolji klub na planeti. Tinejdžeri bi igrali fudbal svakog dana, po šest ili sedam sati, Pazolini je uvek bio desno krilo, i kasnije će pričati da je u životu želeo da bude Bjavati ili Sansone ili Andreolo ili Pagoto ili Reguconi. “Nikada u životu, ni pre ni kasnije, nisam video ništa lepše od tih nedjelja popodne”, govorio je.

Režiser je inače bio veliki teoretičar fudbala, tvrdio je da igra nastaje na isti način kao što se kombinuju slova od kojih se prave reči. Nije ni čudo što italijanski jezik ima 21 slovo, a što je na terenu dvadeset igrača, plus golmani...

Neko je, eto, tog marta 1975. došao na ideju da se povodom Bertolučijevog rođendana dve filmske ekipe susretnu u derbiju koji se desio samo jednom, ali se desio. Ekipa “Novecento” protiv ekipe “Centoventi”. Pazolini je pre toga bio Bertolučijev mentor (Bernardov otac Atilio Bertoluči bio je prijatelj sa Pazolinijem, ali i sa Albertom Moravijom), onda se mlađi tip odmetnuo, pa je ovo bila prilika i za pomirenje, a ko se ne bi pomirio na fudbalskom terenu?

Bernardo, koliko je poznato, nije igrao; u stvari je sa improvizovane tribine vrištao taktiku kao da snima film, a njegova ekipa nosila je žute dresove i šarene čarape. Pjer Paolo je svoje obukao, a kako bi drugačije, u crveno-plave boje Bolonje i išetao sa kapitenskom trakom na desno krilo.

Taj ne bi propustio nijednu priliku da pojuri za loptom: uostalom, jedna od najboljih fotografija prikazuje ga kako se dobacuje s nekim klincima, sve u sakou i kravati, u pozadini se Italija još oporavlja od poratnog siromaštva.

Rezultat nije važan, neko kaže da je bilo 5:2 za Bertolučijev tim, Bernardo je jednom u šali naveo da je okončano 19:13, a ima i onih koji tvrde da je Pazolini napustio teren pre vremena, jer su ga nervirali saigrači što su bezglavo trčali kao da je poslednji dan snimanja.

Pazolini je četiri meseca kasnije bio pokojni, ako to za takvog čoveka uopšte može da se kaže; i Bolonja nikada neće dobiti film kakav zaslužuje, mada će ga se tifozi na stadionu Renatio Dal'Ara i dalje pominjati.

Bertoluči se oprostio tek novembra 2018, i Parma nikada neće dobiti film kakav zaslužuje – a nekad nam se čini da je onih devedesetih, a posebno u proleće 1999, bilo dovoljno samo uključiti kameru, a Kijeza, Krespo, Veron, Asprilja i Điđi Bufon bi sami odigrali sve što treba, kao što su i odigrali sve što treba – mada će zanavek ostati simbol Parme, i ovih će dana, čekala se samo ta vest, najzad dobiti i ulicu u svom gradu.

Daleko od toga da su to jedine veze fudbala i kina, zapravo je jako teško naći talijanskog režisera koji nije voleo fudbal, u njemu uživao i patio, od trenutka kada je Antonioni ushićeno zavapio da bi voleo da režira prenos fudbalske utakmice pa sve do današnjih dana.

U Napulju i dalje čekaju da Paolo Sorentino snimi film o Maradoni ili makar Hamšiku, da se još jedan italijanski “oskarovac” vrati neokrnjen svetlostima Rima i da se ponovo posveti svom San Paolu i tifozima koji tvrde da je jedan od njih.

A pre Sorentina bio je Vitorio De Sika, reditelj “Kradljivaca bicikala”. Rođen u Ferari, odrastao u Rimu, zavoleće Napulj više nego bilo šta drugo, i on bi, samo da je umro južnije, bio jedan od onih koje bi posetila procesija posle Maradone, da ih podseti na to šta su propustili.

Jedan drugi Italijan uporno snima filmove o Napulju, prikazujući mahom njegove opasne strane, pa su zato za reditelja “Gomore” Matea Garonea mnogi pomislili da je i on fan Napolija. “Ja sam lud za Romom!”, uzvratio je Garone.

Sudionici “Derbija sunca” zapravo imaju najviše pristalica među filmskim umetnicima (i u Felinijevoj “Romi” postoji ona scena o dočeku napolitanaca pred meč na Olimpiku i uvredama koje gosti iz Kampanje dobijaju u Večnom gradu), što verovatno ide na onu stvar svima u Torinu, a posebno je mučilo Silvija Berluskonija, koji je mogao da kupi sve televizije i studije, ali nije mogao da natera nekog reditelja da prigrli njegov Milan.

Nani Moreti će, recimo, snimiti “Kajmana” uz svesrdnu pomoć Sorentina, ceo film je jedan veliki napad na Berluskonija; nije ni čudo da se toga prihvatio baš Moreti, koji će ostaviti mnogo đonova na tribinama Olimpijskog stadiona u Rimu.

Romu su voleli i tamo u Americi, i tamo na Divljem zapadu, voleli su je i za šaku dolara i za koji dolar više, voleli su je dobri, loši i zli – da, navijač Rome bio je, kažu (mada bi pojedini Lacijali to osporili) i Serđo Leone, neprevaziđeni kuvar špageti-vesterna...

U Rimu i dalje čekaju da Garone i Moreti u četiri ruke snime film o Totiju, Falkau, ili najpre Đuzepeu Đaniiju, i posvete ga Leoneu...

Kakvu bi muziku imao taj film? Najbolju, zapravo, pošto u ritmu Rome komponuje i Enio Morikone...

Na suprotnoj strani stajao bi Dario Arđento, majstor horora, uvek antiprotivan, uvek kontroverzan, pa tako i kada je trebalo odabrati klub koji voli: stan porodice Arđento bio je u žuto-crvenim nijansama pa je Dario u inat svom ocu Salvatoreu počeo da navija za Lacio, objasnivši to ovako: “Možeš da napustiš svoju suprugu, decu, ljubavnicu, unuke. Ali ne i tvoj tim. To je identitet, to je način života, to je druga kuća. To se ne menja, nikad”.

Lacijali bi verovatno rekli da je Arđentov film o klubu neminovan, i ne bi se bunili što bi i to bio horor, samo ako bi negde u kakvoj mračnoj kući nastradao glavni glumac Klaudio Lotito...

Eto, dakle, u slavu nedavno preminulog maestra i ostalih kolega – oni koji i dalje snimaju na ovom svetu biće uz televizore u čuvenom terminu od 15 časova – neće danas igrati samo Parma u Milanu, nego će to Bernardo pokušati da režira još jedno čudo odozgo; neće u derbiju Intera dočekati samo Roma, nego i Morikone, Garone, Moreti; neće sutra u Bergamu Anćeloti biti sam, kad su tu Sorentino i De Sika i sva filmska magija; kao što nije sinoć Bolonja bila bez pomoći Pazolinija na teškom gostovanju u Đenovi.

Bilo jednom na Apeninima, za šaku dolara, i biće opet, ko god je iza kamere. Jer film je, pardon fudbal je, samo metafora za život; ili je zapravo obrnuto?

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters