PRELAZZI: Priča o dva Lutona – Kako je “Raddy” Antić pobedio Tomija Robinsona

O gradovima možete, taman kao i o ljudima, uvek pričati dvojako. Uzmete ono najgore, najružnije, najkužnije od njih i lako ćete ubediti sagovornika, čitaoca, publiku da je to jedan senkrup od mesta; uzmete ono najbolje i taj će vaš prijatelj već tražiti jeftinu kartu za prigodnu posetu...

Luton je, recimo, uglavnom na pogrešnom kraju onih tabela o najboljim gradovima za život; otkako su zatvorene brojne fabrike, otkako se šeširi tu ne prave – a i ko nosi šešire, sem bogataši kada idu da gledaju trke konja u Čeltenamu? – a jedini poslodavac je aerodrom koji se ponosi time da je lou-kost. Da stvar bude još gora, blizu je Sent Albans, a tamo bi svi posh-Londonci voleli da žive...

Luton je, avaj, i Tomi Robinson. Najpoznatiji britanski desničarski ekstremista, koji svoju pogan pokušava da širi diljem Ostrva, rođen je u ovom gradu kao Stiven Jaksli-Lenon, a uzeo je ime po nekada najpoznatijem huliganu Lutona, članu notorne firme po imenu MIGs, ili Men in Gear, prve koja nije polagala samo na organizaciju, već i na imidž, po čemu su, po skupoj odeći, i dobili ime.

Ironija je da je “originalni” Tomi Robinson, kao uostalom i cela prva postava MIGs, bila svesna da je Luton grad imigranata i njihovih potomaka, i što je u ekipi uvek bilo mesta za manjine, iz Afrike, iz Azije, sa Kariba.

U stvari, oni koji i dalje nose ime MIGs sačekali su prošle godine Tomija Robinsona koji je u rodno mesto došao da održi nekakav miting, izvređali ga i fizički se konfrontirali s njime, sve pod zastavom FLAF (“Football lads & lasses against fascism”), doslovno ga oteravši ka Londonu.

No taj lažni Tomi Robinson, ranije vlasnik solarijuma, pre nego što je shvatio da u politici ima novca, mogao bi, ako ste malevolentni prema Lutonu, da predstavlja njegov simbol; da vam, kada neko pomene Luton van konteksta vazdušne luke, odmah zapara uši. Aha, to je onaj siromašni grad iz kojeg dolazi najveći engleski dripac...

Ali Luton je i jedan majski dan 1983, kada voljeni Taun odlazi na stari Mejn Roud u pokušaju da spase prvoligaški status ili što skuplje proda kožu. Domaćin, Mančester Siti, takođe je strepeo za opstanak – to je verovatno novim naraštajima, odraslim u postmodernoj fudbalsko eri, teško da shvate – ali su znali da sa 0:0 ostaju u ligi.

Fudbal je tada bio strog, ali džentlmenski, a takav je bio i Radomir Antić, tu odmah u Bedfordširu, severno od Londona, poznat samo kao “Raddy”.

Druga najlepša stranica kluba, bez koje one najsajnije – osvajanje Liga kupa pola decenija kasnije, što je na svoj način elegično opevao navijač protivničkog Arsenala Nik Hornbi (“Ponekad se još vratim mislima u to...”) – ne bi ni bilo, odigrala se na svega tri-četiri minuta do kraja, kada je tip, već u poznim fudbalskim godinama, sa brojem 35 na leđima, odapeo jednu sporu, ali zajebanu “spoljnu” ka golu Sitija...

0:1. So long and goodbye.

Raddy je ušao u istoriju, i možda baš tog trenutka postao trener, a Luton je dobio prepoznatljivost i ličnu kartu u kojoj je pisalo da će se u eliti zadržati celih 11 godina...

Luton je bio onih nekoliko trenutaka, pa minuta, pa meseci ekstaze, skok legendarnog menadžera Dejvida Plita, zagrljaj gorostasa Mika Harforda; šeširdžijama su tada skinuli cilindre svi u Engleskoj, jer su do opstanka došli hrabro, drčno, igrajući napadački fudbal, uveseljavajući grad koji je vrlo često imao samo svoj Taun i ništa više.

Poslednji put kada smo se na ovom mestu setili Lutona, bilo je to kada su izborili povratak iz Konferencije u Ligu dva, nakon što su, okruglo dve decenije posle osvajanja Liga kupa i neizlaska u Evropu (zbog Hejsela), dotakli dno.

Punih pet godina narandžasti su tavorili u onome što Englezi zovu “non-league football”, a ponosni fudbalski klub utopio se u sivilo uspavanog i nezaposlenošću izranjavanog grada; nije ni čudo, vratimo mu se još samo jednom, što se baš ovde okotio takav mozak kao Tomi Robinson.

A onda je, u retkom primeru da demokratija ume da bude dobra i u biznisu, na Kenilvort Roud došao konzorcijum koji su okupili navijači, s idejom da klub ponovo postane mesto okupljanja dobromislećih ljudi, da se od tih ulica ne uzima, nego da im se i daje, i da nema ničeg tužnijeg nego kad umesto jednog simbola grada dođu neki drugi.

Nadenuli su kompaniji ime Town FC 2020 Ltd, nadajući se da će do 2020, Bože zdravlja, da im krene.

Prevarili su se, srećom.

Luton se, blagodareći mudrom vođstvu, odličnim predsednicima, jasnoj podeli uloga, skautingu koji je uspevao da sa malo novca uradi mnogo i povratku starih asova, prošlog leta obreo u Ligi jedan, a onda, u konkurenciji posrnulih velikana kao što su Portsmut, Sanderlend, Koventri ili nesrećni Bredford, gotovo prošetao prvenstvom i kao šampion uleteo tamo gde ih nije bilo previše dugo.

Luton Taun vratio se u Čempionšip, u stvari, najbolja druga liga na svetu vratila se na stadion koji valjda samo zbog tradicije i dalje ispunjava uslove za takmičenje.

Kenilvort Roud doslovno se nalazi priljubljen uz jedan blok zgrada, toliko da je ulaz na jednu od tribina zapravo ulaz u stambenu zgradu, od onih dugačkih ostrvskih, od crvene opeke... Kažu i da se toaleti ne čiste baš prilježno, te ako vas nekad zasvrbi da se setite kako je “to” nekada izgledalo, posebno doći na utakmicu u negostoljubivi grad, Luton je vaša sledeća stanica, makar na Guglu...

Gradska uprava i klub, inače, postigli su dogovor, pa je počela izgradnja novog stadiona u centru grada, mnogo prikladnijeg, evropskijeg, naravno sa mnogo manje šmeka.

Debi u Čempionšipu, prošlog petka, bio je zabavan: “Šeširdžije” su bile dovoljno lude da odigraju 3:3 sa Midlzbroom i pokvarile žurku Džonatanu Vudgejtu.

Od poznatijih imena, za Luton će ove sezone nastupati Eliot Li (sin čuvenog igrača Njukasla, iz Robsonovih godina, Roba Lija), Stivov rođak Kalum Mekmanaman kojeg smo zapazili još u Viganu, te povremeni prvotimac Kazenga LuaLua, čiju rodbinu ne možemo ni da nabrojimo.

Menadžer Lutona – što govori i o njihovim ambicijama i o volji da preuzmu rizik – je Grejem Džons, u svojoj prvoj roli na čelu nekog kluba. Džons je bivši igrač niželigaških timova, a punu deceniju bio je desna ruka Robertu Martinezu, sadašnjem selektoru Belgije, od Svonsija, preko Vigana i Evertona, do selekcije “Crvenih đavola”.

U Lutonu vole da budu ambiciozni, zato vam niko uoči subotnjeg gostovanja Kardifu, doskorašnjem premijerligašu, neće reći da bi bili zadovoljni opstankom ove sezone; da su tako mislili, da su išli korak po korak, možda bi se još batrgali iz Konferencije.

Uostalom, da nisu verovali u čuda, ne bi im se desio dan kada su na kolena bacili Mančester Siti; i da je bilo drugačije, danas bi neko mogao da pomisli da je Luton grad onog ekstremiste i ultradesničara.

Ma ne, Luton je, i to će ostati, grad fudbala, Dejvida Plita i Srbina kojeg u Bedfordširu i dalje slave i zovu “Raddy”.

ČEMPIONŠIP - 2. KOLO: 

Subota

13.30: (1,60) Lids  (4,00)  Notingem Forest (5,70) 
16.00:  (2,65) Birmingem (3,10)  Bristol Siti (2,80) 
16.00:  (2,20) Šefild Venzdej  (3,35)  Barnsli (3,35) 
16.00:  (2,25) Preston  (3,20)  Vigan (3,35) 
16.00:  (2,90) Čarlton  (3,10)  Stouk (2,55) 
16.00:  (1,80) Fulam  (3,60)  Blekburn (4,60) 
16.00:  (1,90) VBA  (3,50)  Milvol (4,20) 
16.00:  (1,95) Kardif  (3,50)  Luton (3,90) 
16.00:  (2,30) Derbi  (3,30)  Svonsi (3,15) 
16.00:  (2,70) KPR  (3,10)  Haderfsild (2,75) 
16.00:  (2,45) Midlsbro  (3,30)  Brentford (2,95) 
16.00:  (2,15) Hal  (3,40)  Reding (3,40) 

NAPOMENA: Kvote su podložne promenama

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport
Foto: Reuters / Shutterstock