PRELAZZI: Proradiće jednom i taj Vezuv

Cigareta u ustima, dron iznad glave, psovka tek poluglasno upućena sudijama, švenk kamere Paola Sorentina koji dolazi na svaki trening kada je u gradu i koji je odavno shvatio da je to najbolji film koji nikada neće snimiti.

Pa toskanski akcenat koji se tako čudno lepi na krštenicu u kojoj piše Banjoli, Napulj, pa milijardu proračuna u glavi, da, taj bankar gleda teren a vidi tabelu u Ekselu, uspravne kolone ispunjene nekim brojkama, razumljivim samo njemu.

U njima se krije Marek Hamšik, u njima se krije Lorenco Insinje, sin ovog grada koji je morao da pohađa Kanosu pre nego što su ga zavoleli, jer najteže zavoliš svoju krv i meso; u njima je Dris Mertens na kvadrat, jer ove sezone igra za dvojicu, u njima se kriju i oni lažni Brazilci, što igraju kao Talijani...

U teoriji je to kako treba, u zbiru se sve svodi na okrugli broj 1, čak i kada tamo u Rimu odjekne neki gol, pa onda dođu neki drugi Rimljani da utišaju stadion, da nateraju suze na oči najmlađim i nešto starijim navijačima, da isporuče poker golova kao šamar.

Bio je to “Derbi Sunca”, a neko se drznuo da leti previše blizu zvezdi...

Zato je tu, uz sve pobrojano, i neizbežna knjiga u rukama Mauricija Sarija.

Ne, Mauricio Sari ovog nedeljnog jutra, dok je vidao rane koje mu je naneo Euzebio di Frančesko, nije čitao svog omiljenog pisca Džona Fantea. Uostalom, eskapade Artura Bandinija on zna napamet, kao što zna kako je biti južnjak među severnjacima, otpadnik među plemstvom, Napolitanac u Italiji, bankar u fudbalu.

Sari posle Rome misli o Geteu. Najveći nemački pisac je tu, u uličicama ovog grada, na proputovanju koje će mu otvoriti oči i zbog kojeg će postati to što jeste, zaslepljen lepotom, i strašću, i bojama, i Vezuvom, zabeležio onu rečenicu.
“Vedi Napoli e poi muori.”

Sari tumači Fausta. Tumači? Da, to je prava reč. On je ovog marta usitinu Faust. Taj finansijski ekspert zna da nema besplatnog ručka, ni besplatnog života, ni besplatne besmrtnosti. Sve to košta, a cena nije mala.

Geteov Faust je potpisao pakt sa đavolom, i Mauricio Sari, ovog marta, kada Napulj čeka titulu, prvu posle Dijega a jednako, verujte, važnu, traži u Geteovom rukopisu samo jednu stvar...

Gde se to, brate, potpisuje?

Milioni ljudi, sinova i kćeri Vezuva, potomaka sirene Partenope, pita se isto. Aurelio de Laurentis ponajviše. U Sekondiljanu, u Sokavu, među lepo obučenim svetom u Posilipu, u svih trideset kvartijerea, isti refren, u ritmu huka sa stadiona, po matrici one muzike nalik na naš turbo-folk, koju toliko vole u Kampanji.

Kome da se obratimo da predamo Nečastivom sudbinu, ne tražimo sreću, ne tražimo večnost, ne tražimo ništa, samo titulu, prvu posle skoro trideset godina, prvu posle skoro sedam godina Juventusove okrutne vladavine.

Kao onda, kada je Najveći bio tu, kada se na groblju pojavio onaj transparent, ali na groblju nije bilo nikoga, svi su bili, i živi i počivši, na San Paolu.
“Vidi Napolijevu titulu i umri.”

Znamo, biće onih koji će nas prekoriti – blago, ako su pristalice bilo kog drugog kluba u Italiji, ma čak i oni bi želeli da ova blatnjava Pepeljuga u iscepanim čarapama, ali lepa kao što nijedna plavokrvna dama nikada neće biti, na kraju završi nasmejana i okupana blicevima fotoaparata; a grubo i nadobudno, jer im se može, ako su im srcu prirasle crno-bele boje – i reći da maštamo, da smo nerealni, da vazda ima neko jači i od Đavola i od njegovog gazde.

Taj stanuje u Torinu, i vozi “fijata”, nije li se to tako lepo pokazalo u 93. minutu na Stadio Olimpiko?

Mogli bismo, mi neutralci (mada to nikako ne znači da smo objektivni!) koji smo čekali mart, škgrutali zubima, lomili prste, utišavali jedni druge, a onda rekli, okej, sezona loženja je zvanično otvorena, mogli bismo da prekinemo da tražimo razloge zašto je ovo Napolijeva sezona. A posebno da se okanemo horoskopa, starih knjiga, uma Mauricija Sarija, prošlosti, osmeha Dijega Maradone.

Da ne kažemo, recimo, da nikad nije bilo ovakvo proleće. Nije još proradio Vezuv, to čekamo, o tome govori jedna od najdivnijih pesama sa kurve San Paola – “forse un giorno esploderà” – ali pao je sneg, najveći u poslednjih pola veka, zabeleo se grad da prekrije ne njegove brojne probleme, nego nevernike koji su bili sumnjičavi.

Sneg u Napulju? I onda recite da je ovo obična godina...

Sve do trećeg dana marta, pre nego što je Dibalin pogodak odjeknuo i koju stotinu kilometara ka jugu, nešto je drugo ulivalo poverenje: Mauricio Sari je po profesiji stari kamataš, a zelenašenje je u ovoj zemlji treći najstariji zanat, i onaj kredit od pre dve godine, kada je tu bio Iguain ali je bilo uistinu prerano, trebalo je da dođe na naplatu. Banka uvek dobija, zar smo zaboravili to?

Italijanski novinari, koji više vole strast od statistike, iskopali su podatak da je u čitavoj 2017. godini Napoli bio najbolji tim u Italiji. Osvojili su 99 bodova, naspram Juventusovih 96. Imali gol razliku 96:31, opet bolju od crno-bele 89:29.

Nije poenta da sezona traje od januara do decembra, nego kontinuitet, navika da se pobeđuje – čak i kada se ne igra lepo, čak i kada se nekom SPAL-u tutne gol u prvih deset minuta i onda se čeka da iscuri narednih devedeset! – samouverenost, mentalna snaga, uz po rivale nesnosnu činjenicu da možete da uradite sve kako treba, pa da vam se opet iznebuha desi neki Kaljehon, kad se najmanje nadate.

Sari i njegovi puleni u 2017. oslobodili su tajni recept koji je Juve držao u ledu Alpa, ono brutalno kažnjavanje svakog opuštanja, ono kad mislite da ih držite u šahu, a onda se pešak pretvori u kraljicu i poruši vaš plan.

Nije Sari ove godine doveo pojačanja koja će promeniti krvnu sliku tima, mada bi mu De Laurentis, koji je o ovome maštao na velikom platnu čak i kada je njegov klub tavorio u Seriji C, sigurno poklonio i sabrana dela Ćinećite za jedno obećanje o tituli.

Naprotiv, on je samo metikulozno rešavao neuralgične tačke – od kikseva Pepea Reine, preko milimetara ofsajd-zamki zadnje linije koje do besvesti uigrava na onim tehnološki naprednim treninzima, do žutih minuta i nedelja udarnog trilinga – sve dok ti strastveni južnjaci nisu počeli da liče na kaznenu ekspediciju u kojoj se zna ko zahvata vodu iz zaliva, a ko dežura pored vulkana i obaveštava selo da se približavaju zavojevači.

To samopouzdanje bilo je najočitije i po govoru tela Mauricija Sarija i kapitena Hamšika, kojem samo pehar nedostaje pa da stane uz rame Maradoni u folkloru grada kojeg je Stendal nazvao jedinom pravom prestonicom Evrope (on to i dalje jeste, baš današnje Evrope, sluđene, zbunjene, ranjene, napadnute).

Ali i po verbalizaciji: za razliku od pre dve godine, kada je Skudeto bio beštimja, zabranjena reč u svlačionici nadomak Via Claudio, igrači Napolija sanjali su otvorenih očiju i napetih glasnih žica.

Nešto slično se dogodilo sa Lesterom, sećamo se i zauvek ćemo se sećati. Taj feel-good faktor koji je emitovala čitava družina transponovao se i na teren; kada nastupate kao šampion, onda čak i arbitri, u Italiji vazda optuživani da idu na ruku “Rubentusu”, počinju da vas posmatraju drugačijom pištaljkom.

I nije zato nikakvo čudo, niti je filmski producent morao da u maniru galantnog Vajnstina pošalje najlepše italijanske glumice u hotelske sobe noć pred utakmicu, to što je toliko sumnjivih odluka išlo na ruku nebeskoplavoj boji ove sezone, ni to što ih VAR nije izvarao. A u Italiji, znamo, sinjor arbitro može da bude razlika između vrha i dna zvanog drugog mesto, i Sari ponekad zaliči na Žozea Murinja, jer uvek ima šta da prigovori ljudima u crnom... I to je bio njegov plan, sve ove godine.

Nije nezanemarljivo ni ono odustajanje od kupa i od Evrope, zbog čega je sav fokus usmeren na titulu, ni to što, makar podsvesno, i navijači svih drugih klubova žele da vide svrgnutog kralja. Protiv Napolija će se na stadionima širom Apenina ovog proleća navijati za oktavu niže, neće biti onih transparenata koji će se sprdati sa prljavim južnjacima, neće biti previše uvredljivih pesama o smradu, imigrantima, nezaposlenosti, zagađenoj vodi i ulicama punim smeća. A to će se, hteli ne hteli, odraziti malo i na one dole na travi, i oni su živi ljudi, i njima su pune štucne Juventusa i njegovog terora...

Šta je sad ovo, jesmo li toliko drski da i posle San Paola i 2:4, i posle svih onih komentara da se Napoli zagrcnuo, zadavio, prepao, tvrdimo da se može do titule?

Dašta smo: bila je ovo neophodna pljuska upravo zbog onog narečenog samopouzdanja. Niste vi Juve, kao da je poručila uzdrmana Roma, vi morate da se mučite i da strepite... Vidimo se, zato, narednog vikenda na Meaci, skeptici, biće tu i Faust, onaj što je rekao “Nijedna radost bez tuge ne biva”, eksplodiraće i taj Vezuv, možda na proleće, možda narednog, ali hoće.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images