PRELAZZI: Siročići i guske – Najstrašnija i najlepša priča portugalskog fudbala

Iza nekih lepih priča, iza nekih divnih povoda, iza nekih nasmejanih lica, iza nekih ruku podignutih u trijumfu, često se kriju ožiljci, žive rane i mračni dani.

Ali možda bez njih ne bi bilo ni onih prvih? Možda svaka institucija, i fudbalska i socijalna, mora da prođe kroz nedaće da bi postala simbol uspeha?

Počujmo onda priču o isprepletanoj sudbini fudbala i dece bez sreće – a da se ne lažemo, koliko god brutalno zvučalo, te dve stvari idu zajedno kao mekani hleb i lepo istopljeni kremić, sa čašom mleka da se dodatno zavara glad – o skandalima, onim najgorima, i dobrim stvarima koje se dese kada uspete da nokautirate ružnu prošlost.

O jednom fudbalskom klubu koji je ovih dana postao "viralan", jer se posle ravno 83 godine vratio u prvu ligu.

Osamdeset tri, to je čak i u srećnim zemljama, gde se svi lepo hrane i ništa ih ne izjeda ni spolja ni iznutra, to je i tamo duže od životnog veka.

A Kaza Pija zna nešto o vekovima...

Kada biste u Portugaliji rekli "Kaza Pija", svi bi znali o čemu govorite: o mreži, hrišćanskoj i po postanju i po milosrđu, sirotišta i domova za decu i mlade bez roditeljskog staranja. Casa Pia, nazvana tako po kraljici Mariji I, poznatoj kao Maria Pia, odnosno Marija Pobožna, decenijama i stolećima predstavljala je simbol odgoja i altruizma.

Nešto kao naša "Zvečanska", samo na mnogo višem, mnogo širem nivou, sa desetak škola i sirotišta rasutih diljem Portugalije...

Fudbalski klub Kaza Pija, sada već stogodišnjak, pa i još malo preko, i prvi na tabeli "Klubovi koji su se posle mnooogo godina vratili u najviši rang takmičenja", bio je logičan nastavak onoga čime se ustanova bavila. Šta ima lepše nego da se deca bave sportom? Sem fudbalske sekcije, Kaza Pija, u čijem će podizanju glavnu reč voditi i Kandido de Oliveira, docnije jedan od osnivača prestižnog sportskog lista "A Bola", omogućila je mališanima da treniraju sa svim mogućim i nemogućim loptama, uključujući i bejzbol...

Bili su najslabije čuvana tajna Lisabona, jedan od onih klubova koji su se dičili onim što rade, a ne rezultatima. Jeste tu bilo i jedno učešće u Primeira ligi uoči Drugog svetskog rata, ali nije to bila ni ovakva liga, niti je u svemu tome bila poenta: više se slavilo kada neki dečak postane dobar, pa i profesionalni fudbaler, a najviše kada postane i ostane dobar čovek.

Zvali su ih "Gansos", guske, i s godinama se poreklo tog nadimka izgubilo, kao što sa nadimcima biva, ali neka bude da je zbog one stare o guskama koje se gube u magli: ovo su bile guske koje se pronađu na travnatom terenu.

Kaza Pija je odvajkada živela na malenom stadionu Pina Manike (jedan od osnivača Kaza Pije, još tamo u 18. veku), u Boavisti, u onom najzelenijem delu grada. Svega nekoliko kilometara odatle nalazi se hram portugalskog fudbala, stadion Benfike, ali Casa Pia AC nikada nije razvila zazubice.

Živeli su i igrali ponosni na svoju istoriju, na stare fotografije, na crno-bele dresove (boja Lisabona) kroz koji su prošli mnogi amateri, poluprofesionalci, rekreativci, ali i poneki budući reprezentativac. I najviše – na svoje ime.

A onda je to ime počelo da znači nešto drugo.

Kada biste u Portugaliji danas rekli "Kaza Pija", morali biste da pojasnite da li mislite na fudbalski klub, na čuvenu ustanovu, ili možda na njenu najmračniju tajnu, koja je uzdrmala tu lepu zemlju pre ravno dve decenije, i čije se posledice osećaju i danas.

Bilo je to 2002, kada je fudbalska sekcija Kaza Pije bila na dnu treće lige, ali ovo nije imalo nikakve veze sa sportom ni sa viteštvom. Jedan bivši štićenik doma optužio je neke od najpoznatijih ljudi u Portugaliji – diplomate, ugledne novinare, viđene političare – za zlostavljanje dece.

Nije to bilo samo zlostavljanje i iskorišćavanje koje se desilo jednom – mada bi i to bilo neoprostivo – već je na videlo izašlo da je posredi dobro organizovan i uhodani sistem.

Dečaci su, kao što se to žrtvama, nemoćnim i nejakim, tako često desi, isprva bili podvrgnuti sumnjama, jer je prva reakcija svakog čoveka da ne želi da prihvati da se gnusne stvari dešavaju, da ih rade oni koje znamo, kojima se svakoga dana javljamo na ulici, da bi nakon osmogodišnjeg sudskog procesa zlikovci napokon završili iza rešetaka.

Slučaj Kaza Pije naterao je portugalsko društvo da počne da se preispituje, ali nije, srećom, uništio ono što je valjalo. Ustanova stara skoro tri stotine godina uspela je da preživi, da se pročisti, da nastavi sa svojom plemenitom misijom.

A sa njom je, kao da je i u sportu okrenut novi list, počela da raste i fudbalska sekcija.

Da ispiše nove stranice, one lepe i radosne. Da pomogne da se Casa Pia vrati na pravi put, odakle su je sklonili neki grozni ljudi.

Pre tri godine, Kaza Pija – ponavljamo, poslednji put u najvišem rangu takmičenja bili su 1939. – izborila je povratak u drugu ligu. A onda su, jednu pandemiju kasnije, sredinom maja pobedili Leišoes (i to s 5:1), i klub od kojeg to niko nije očekivao stigao je u elitu.

Možda su zato i uspeli da se iskobeljaju iz druge lige, jer nikakvog pritiska nije bilo? Ili jer je u njihovim redovima bio momak koji se zove Saviour Goodwin?

Nije, naravno, u modernom fudbalu moguće da u najviši rang takmičenja u jednoj fudbalski ludoj zemlji uđe klub za kojeg igraju siročići.

Zvuči sjajno, ali nije moguće.

Kaza Pija je, sem imena i stadiona i istorije i sem svega što je čini drugačijom, ponešto običan klub. Za nju su u drugoj ligi igrali stranci: veliki broj Brazilaca, igrača sa Zelenortskih ostrva, ali i iz Koreje, sa Malte, iz Bosne i Hercegovine. Vodio ih je Felipe Martins, bivši levi bek nekih manje poznatih klubova u Portugaliji, i terali su pod njim, kaže ona ista "A Bola" koja će možda iz emotivnih razloga biti nešto nežnija prema njima od 5. avgusta, kada počne novo prvenstvo, terali su loptu baš lepo i prijatno za oko.

Uz svu prošlost koja diktira zajedništvo i snalaženje, ovaj najmanji lisabonski klub neće moći da igra na svom "Pina Manikeu". Čekaće goste – a prva im, već u drugom kolu, dolazi Benfika – na nacionalnom stadionu Žamor, na kojem igra i Belenenses, podaleko od njihovog dela grada.

Pa šta?

Ionako je važnije što ime Kaza Pija opet znači neke lepe stvari, što se ožiljci i žive rane ostavljaju u prošlosti, što će posle 83 godine i jednog groznog skandala pobediti život.

Uostalom, neko bi primetio da nema ništa logičnije nego da siročići igraju u tuđem domu...