PRELAZZI: Snovi o tituli i sever Londona

Ako neko zna kako se, taman negde na polovini britanske jeseni, tamo na severu Londona gubi titula, onda to zna Liverpul.

Okej, pre nego što nas se optuži za defetizam, znamo da formalno gledano niko zaista ne gubi titulu u novembru (a pravno gledano, titulu ne može da izgubi onaj koji ju nikada, makar u Premijer ligi, nije ni imao), ali recite to navijačima koji su navikli da i pre minusa gospodina Celzijusa gledaju kako se njihov tim vucara okolo poput izduvane lopte na dečjem igralištu, dok se nekako ne preturi preko ciljne ravnine tamo u maju.

Nekada je s proleća šargarepa u vidu mesta koje garantuje Ligu šampiona, ali Jirgen Klop, njegovih dvadesetak momaka i milioni koji ih gledaju znaju da to ove godine neće biti dovoljna utešna nagrada; kao dete koje za rođendan umesto automobilčića na daljinski pogon i deset maraka za žetone dobije Sirogojno-džemper od naporne tetke, a tu je i sto grama kafe za familiju.

Prva nagrada ili ništa.

Ne jedan takav film su oni koji vole Liverpul i koji se nadaju da bi ova sezona mogla da bude “ta” sezona već gledali, u repriznim terminima kao da je onaj odavno obećani “bolji život”; a gotovo istovetan zaplet dogodio se pre ravno deset godina.

I tada je u Premijer ligi prošlo deset kola, i tada je Liverpul imao osam pobeda i dva nerešena rezultata, i tada je imao odličan napad i tek nešto manje odličnu odbranu, i trenera za kojeg su – ah, kako glupo! – verovali da može da skine kletvu bačenu negde na Hejselu i na Hilzbrou, kojoj je trebalo neko vreme da doputuje do Enfilda...

I onda je taj put na sever Londona, u subotu popodne.

Hajde, da ne zakeramo, i da bacimo srebrnu postavu na taj oblak što se nadvija iznad čela svakog navijača Liverpula uoči jedanaestog – možda, za ovaj deo sezone, i sudbonosnog – prvenstvenog kola; mora se priznati da ima mnogo više razlika nego sličnosti, sem ako ste baš maliciozni pesimista.

Na klupi Liverpula tada jeste bio čovek od kojeg se, posle nekoliko sezona navikavanja i slaganja kockica i pregovora sa upravom oko baš onih pojačanja koja su njemu bila neophodna, očekivalo da najzad napravi korak dalje u ligi; isto se može reći i danas, ali su Rafael Benitez i Jirgen Klop različiti kao nebo i zemlja, kao Tom Hiks i Džon Henri, kao negativni i namršteni španski defanzivac i harizmatični, nasmejani Nemac koji svaku utakmicu, ma koji da je rezultat, proživljava s radošću deteta na toboganu.

(O tome najpre svedoči ona anegdota sa Mauriciom Sarijem pre koju sedmicu u istom tom Londonu, kada se široko osmehivao iako je Liverpul gubio 0:1. “Šta je smešno?”, pitao ga je Italijan. “Zabavljam se. Zar se ti ne zabavljaš? Ovo je sjajno”, odgovorio je Nemac. “I ja!”, zaboravio je na trenutak usvojeni Napolitanac da mu je celog popodneva mnogo trebala cigareta.)

Različit je, onda, i protivnik. Liverpul je tada krahirao – napisaćemo nešto i o tome, vredi ta utakmica barem pasus-dva – protiv Totenhema, koji je imao svojih problema za izvoz, pošto je Huande Ramos otpušten svega nekoliko dana ranije, pa se kao spasilac prekonoći pojavio Hari Rednap.

Prva Harijeva utakmica bila je onih čudesnih 4:4 baš protiv najmrskijeg rivala, a onda je na pokojni Vajt Hart Lejn došao zahuktali Liverpul.

Danas je protivnik postvengerovski Arsenal – a to bi, šta god da se desilo, a kamoli što se zasad dešava ovako, bila dobra stvar za Arsenal – koji jeste štucnuo na Selhurstu, gde favoriti obično tako i prolaze, ali koji je, zahvaljujući Unaiju Emeriju, oplemenio Premijer ligu na još jednom taktičkom, ako i nepredvidivom nivou.

Različita je i dubina ekipe, možda to tada jeste bio preveliki zalogaj za tek sedam-osam dobrih igrača – u tom trenutku su mnogi bili na vrhuncu svoje karijere, pre svega Fernando Tores – i ostatak prilepaka što su se švercovali da sednu na klupu za rezerve; današnji Liverpul, ako izuzmemo cepidlake i perfekcioniste, elegantno je popunjen na svim pozicijama.

Ali nešto drugo, ono neopipljivo, ono što ne stoji u medijskim izveštajima iz tog vremena, no što je svako mogao da oseti, najvažnija je diskrepanca i raskid sa prošlošću: Liverpul je tada bio šuplji velikan zasnovan na velikim rečima, sposoban da privuče i mase i pojedince i da im ne ponudi ništa.

Naprotiv, da ih potpuno razočara, ponovo i ponovo.

I ništa tu ubogost ne opisuje kao slučaj Robija Kina, koji se prvog dana novembra 2008. godine našao na Vajt Hart Lejnu u ulozi gosta.

Borbeni Dablinac – on kao da je igrao po taktovima onog drugog, najpoznatijeg i najrečitijeg sina tog grada, Džojsa: “Bolje je otići hrabro u taj drugi svet, u punoj slavi i strasti; nego izbledeti i uvenuti ružno tokom godina” – stigao je prethodnog leta da ostvari svoj dečački san, da zaigra za Liverpul, posle onoliko potucanja po svetu i onoliko golova koje je davao svojom bezobzirnom kinetičkom energijom, pre nego što napravi trapavi salto.

Pa  onda, naravno, i da ostvari san još nekih drugih dečaka, da u tandemu sa Toresom donese Liverpulu titulu koje se ni on maltene nije sećao.

Zato nikome nije smetalo što je Kin uzeo Kenijevu “sedmicu”, dres koji je u crvenoj nijansi važniji i od “desetke” i od “devetke”, pa čak i od Džerardove “osmice”.

Šta se zaista dešavalo između Beniteza i Kina, a pre svega u menadžerovoj glavi, verovatno nikada do kraja neće biti poznato; ali Španac je tog leta uporno pokušavao da proda Ćabija Alonsa ne bi li na njegovo mesto doveo Gareta Barija (verovatno ga je već tada trebalo hospitalizovati, makar na neku blažu terapiju?), dok je Robija Kina, umesto udarnu iglu, posmatrao kao utešnu i samim tim nepotrebnu nagradu.

Sa Ircem, ponekad prgavim kao što je umeo da bude onaj njegov prezimenjak, nije uspeo da uradi ono što jeste sa Dirkom Kajtom, recimo, da ga pretvori u ratoborno krilo; Robi Kin i danas se seća kako je na prve dve-tri utakmice, umesto da stane uz bok zarumenelom evropskom šampionu, morao bezrazložno da šprinta uz levu aut-liniju.

Benitez će Kina vrlo brzo i vrlo grubo odljubiti od Liverpula, mada bi 1. novembra 2008. bilo suludo pomisliti da će se svega tri meseca kasnije Robi Kin ponovo naći na Vajt Hart Lejnu, ovog puta u dresu Totenhema.

Svi nedostaci, svi problemi, sva tanušnost Liverpula videla se u drugom poluvremenu tog meča: jesu gosti vodili pogotkom Kajta na samom početku, ali onda je Džejmi Karager baksuzno postigao auto-gol posle kornera, i Liverpul je odjednom, i pored šansi, i pored dominacije, bio na konopcima.

U stvari, Liverpul je toliko nesrećan da “nećete verovati” ko im je tada, već kada je istekao 90. minut, zabio gol i kolac u srce: Dejvid Bentli je šutirao iz daljine, Pepe Reina samo odbio do Darena Benta, a ovaj vratio na peterac sada zaboravljenom, a tada samo mamurnom Romanu Pavljučenku, i bilo je 2:1.

Mnogi će sunovrat Liverpula osetiti tek u januaru 2009, kada odigra tri utakmice nerešeno i kada Rafa Benitez uđe u nepotrebni prepucavački duel sa Aleksom Fergusonom (u toj igri retko je, ako iko, mogao da ga pobedi), ali mi neki smo već posle severnog Londona znali da je sve to prazna priča; to što je Benitez u januaru prodao Robija Kina i ostao samo sa Toresom u špicu, kojeg su menjali Nabil el Žar i David N'Gog, to je bilo logično kada se već predaš.

Iste te sezone Liverpul će dati četiri komada na Old Trafordu, imaće i najbolju gol-razliku, Džerard će postići 16 golova u Premijer ligi, ostaće taj sastav – Maskerano i Benajun i Babel – možda i najbolji koji nije osvojio prvenstvo, a bio je tako blizu.

I od toga se Benitez nije oporavio, a Liverpul jeste tek sada, ako prenebregnemo ono pomračenje svesti (ne uvek loše) sa Brendanom Rodžersom.

I sa takvim će se senama nedavne prošlosti suočiti Jirgen Klop na severu Londona u subotu popodne, deset jeseni, pa gotovo u dan, pošto je jedan od njegovih prethodnika, u kojeg su naivno verovali, izgubio titulu.

Okej, znamo da formalno gledano niko zaista ne gubi titulu u novembru, i znamo da prvo moraš nešto da imaš da bi ga izgubio, ali recite to svima onima koji će večeras pomisliti na sve te poraze – ne samo londonske! – ako Liverpul ostane bez makar boda u derbiju 11. kola Premijer lige.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters