{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Snovi, smeh rizik… Šta bi Marselj večeras dao za Bernara Tapija?

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 3
Le Reve, le Rire, le Risque
PRELAZZI: Snovi, smeh rizik… Šta bi Marselj večeras dao za Bernara Tapija?
Bernar Tapi

Da me je neko nešto pitao, garant bih debelo pogrešio: bio sam, eto, ubeđen, valjda vesti i u ovo doba iz Francuske putuju sporo, posebno kada se radi o sudbinama tako živopisnim da jedva staju u jedan ljudski vek, bio sam ubeđen da je Bernar Tapi još poodavno stao pred onu kapiju i ubedio Svetog Petra da u stvari on Francuzu treba da traži ausvajz da se dokopa rajskih vrtova.

Da je bilo tako, onda bi ovaj tekst sigurno bio drugačije intoniran, taman koliko i utakmica večeras: podsetili bismo se svi đuture Bernara Tapija, a onda i njegovog dostojnog naslednika i jednako opevanog vragolana, Hesusa Hila, Atletiko i Marselj igrali bi i za njih dvojicu što bi posmatrali sve iz nebeske lože, sa tompusima i flašom najstarijeg vina.

Verovatno bi se i kladili u konačan ishod i nekako bi obojica uspela da uzmu pare na blagajni kod onog bradatog bukmejkera...

Ali Bernar Tapi, legendarni gazda koji je Marselju doneo jedinu evropsku titulu – i jednu od samo dve kojom francuski fudbal može da se podiči; drugi je Kup pobednika kupova koji se nekako obreo u Parizu – živ je, i ne da se.

Nije živ i zdrav, doduše, i ovo peto finale možda bude, silom prilika, gledao iz kreveta.

Vidi mu se, proverili smo, svaka godina na licu, ma koliko ih krio premazima šminke, debelim toliko da ne postidi ni prosečnu srpsku starletu, i možda mu se, dok govori u kameru, poznaje čak i naznaka straha, mada tvrdi da se odavno pomirio sa smrću, valjda kako samo ljudi koji su ga baš živeli umeju.

U junu prošle godine, taman kada su sadašnji predsednik kluba, Amerikanac Frenk Mekort – ne voli ga Tapi mnogo, ali ko može voleti novog tipa svoje dugogodišnje devojke? Da, pružićeš mu ruku, kurtoazno se nasmešiti, popiti možda i piće s čovekom, ali ćeš ga uvek prezirati i misliti da si ti sve to radio bolje – i trener Rudi Garsija sastavljali ekipu koja će Marselju doneti duel u Lionu, eto, baš u Lionu, koji je i nastao nakon što se ugasila njegova dinastija, tada je Bernaru Tapiju, sredina mu je osme decenije, postavljena dijagnoza: rak želuca i jednjaka.

Išao je na operaciju, išao i na hemioterapiju, izgubio je dvadeset kilograma, oseća se, posebno ujutru, kao da ga je pregazio autobus, i možda se kancer pojavio onog dana kada je ušao u politiku, ili onog dana kada je ušao u zatvor, ili se kancer zvao Žak Glasman, a možda se glasnuo već kada je favorizovani Olimpik ostao nemušt pred bedemom Ljupka Petrovića, ali ima i dalje šta da kaže i o Čolu Simeoneu i o Atletiko Madridu i o tome da, znaju to baš on i Sveti Nikola, ne pobedi uvek favorit.

Da je neko drugo vreme, taman pre 25 godina, onda bi se nasmejao, zagrlio nas oko vrata i šapnuo na tajnu: “... posebno ne ako se za to baš pobrineš.

Ouais, Bari mu se mogao dogoditi jednom. Drugi put nije hteo ništa da prepusti slučaju.

Ali krenimo redom, od prvobitne akumulacije kapitala.

kasnije je bio i sportski direktor Olimpika

Među ljudima koji su pripadali novoj miteranovskoj poslovno-fudbalsko-medijskoj eliti, Klod Bez bio je prvi, ali Bernar Tapi bio je bolji. 

Klod je nosio brkove, vozio se u “bentliju”, pričao je kako ga novac ne zanima. Novac će doći i proći, a najviše će doći, ako imate moć. Moćno je delovao i njegov Bordo – učestvovao je u svim evropskim takmičenjima tokom osamdesetih, osvojio tri prvenstva – i bio je prvi primer, samo što se to tada nije zvalo tako, “Galaktikosa”. Svake godine, Klod Bez je morao da dovede jednog vrhunskog fudbalera iz čitavog sveta, ne bi li namirio svoju sujetu i sve nezajažljivije navijače.

Bez je završio u zatvoru zbog prevare, na tri godine, a onda ga je izdalo srce.

Njegov najveći rival Tapi je završio u zatvoru, ali i u večnosti, a još je živ pride. A to je kanda malo bolje?

Jer je bio snažniji, snalažljiviji; bio je kao sapun: neuhvatljiv i sposoban da, sve do samog kraja, ostavi privid čistih ruku. I imao je, tako su pričali, taman toliko mašte da u njoj bude i zrno istine, baš ono zrno u koje bi svi poverovali.

Jer prvi preduslov prevare je da želite da budete prevareni. A ova je bila slatka kao greh i zavodljiva kao kakva misica iz Magreba što pravi prve nesigurne bosonoge korake marseljskom lukom...

Marselj je i danas čudan grad, kosmopolitski i zatvoren u isto vreme; ulice koje vrište na dijalektu, nevoljnici iz Afrike i preskupe nekretnine, ploveće i stabilne, nouveau-richea.

Marselj je oduvek, posebno osamdesetih, bio i socijalistički, kao kontra degolistima, a socijalista je bio gradonačelnik Gaston Defer, koji je jednog dana, pred samu smrt, pozvao Parižanina Bernara Tapija, sina prodavca frižidera koji je stekao enormno bogatstvo kupoprodajući kompanije nad kojima se nadvijao bankrot, i ponudio mu da uzme ponos grada, za svega nekoliko santima.

Bio je prvi i poslednji Parizlija kojeg će zavoleti Marseljezi.

Pare su stizale u koferima, pare su stizale i legalno, od stranke, od grada, od televizijskih prava, u doba kada se Francuska tek zaljubljivala u fudbal – do ranih osamdesetih, do Platinijeve generacije, u Hektagonu nisu baš kapirali čemu ta cela frka, i voleli su uglavnom ragbi i biciklizam.

Nije da su imali previše uspeha koji bi stvorili povratnu spregu: od Remsa pedesetih pa sve do Tapijevog Marselja u Bariju, samo jedan francuski tim, moćni Sent Etjen, igrao je finale Kupa šampiona.

Tapi je, za razliku od Pete republike i ponajviše njoj blagodareći, mogao sve. Bio je svemoćni vlasnik kluba neograničenog budžeta, bio je šef struke iako su se nominalni treneri uvek menjali (pitali su ga jednom zašto Marselj menja toliko trenera. “Marselj nikada ne menja glavnog trenera”, uzvratio je), bio je siva eminencija socijalističke vlade, i ministar za razvoj gradova, bio je omiljeni gost francuskih televizijskih programa, pošto se na njima sukobljavao i sočno psovao sa Žan Marijem le Penom, starim rasistom koji je služio, i tada i sada, kao crna beštija francuske levice.

A na terenu i u njegovoj blizini? Pričalo se tada, i zabeležio je to Dejvid Goldblat u svojoj knjizi “Lopta je okrugla”, da je Olimpik Marselj bio apsolutna negacija anjelijevskom pristupu koji je od Juventusa napravio Juventus.

Italijani su imali “tri S”, na engleskom, italijanskom, francuskom, na srpskom nešto drugačiji akronim – ozbiljnost, jednostavnost, trezvenost. Tapi je Marselju podario “tri R”.

Le Reve, le Rire, le Risque.

Snovi, smeh, rizik.

Za rizik i deo snova bio je zadužen on, resto i radost obezbeđivali su njegovi igrači, makar onaj najveći među navijačima, Zinedin Zidan, nikada nije obukao dres voljenog kluba, ostavši zauvek dečak sa tribina, nepopravljivo zaljubljen u Baku Sliškovića i Enca Frančeskolija.

Zato su bili tu i Angloma, i Papen, i Dešan, Bokšić, Feler, Desaji, Kris Vodl, Erik Kantona (i Amoros, koji ne daje onaj penal, pa mora da ide u zagradu, i Piksi, koji ne šutira penal, ali on bi uvek bio u zagradi jer je uvek bio na onoj drugoj, našoj strani). Ol-star sastav za ol-star maštu starog pokvarenjaka.

Samo, taj drugi put, pred Minhen, Tapi nije želeo baš ništa da rizikuje.

Bio je to onaj Kapelov Milan, post-sakijevski ali i dalje najjači u 20. veku, koji će dogodine, kad karte budu izjednačene, razmontirati Barselonu, no tada će imati i Deja; Savićević još nije bio neophodan šraf jer Silvio nije dovoljno snažno podviknuo Fabiju. Pa i bez Genija, istrčavaju Rajkard i Van Basten i Lentini i Masaro i Kostakurta i Maldini i Barezi i isti onaj Žan-Pjer Papen...

Valjda je sve bilo čisto u noći u kojoj je, od svih vedeta na terenu, gol postigao Bazil Boli, ali sve mimo toga bilo je mutno u toj prvoj sezoni Lige šampiona.

Ovako se nekad rukovao

Rendžersi Voltera Smita i danas će tvrditi da je Marselj kupio poslednju utakmicu protiv Briža, Bokšić ga je tada dao na početku i niko nije trčao posle toga; kada je CSKA stradao na Velodromu, ruski igrači i treneri tvrdili su da im je neko prethodne noći sipao drogu u piće ili već obrnuto; njihove kolege iz Spartaka kunu se da je trebalo oni da igraju sa Crvenom zvezdom, da je sve bilo fer i pošteno dve godine ranije; ali Tapiju i njegovoj imperiji neće glave doći niko od evropskih rivala, nego maleni Valensijen i već sredovečni momak po imenu Žak Glasman.

Tapi mu danas verovatno tepa “kancer”...

Priča je poznata: poslednje kolo pred meč u Minhenu, Marselj protiv Valensijena, i pada dogovor na Tapijevoj jahti – platićemo momcima da ne zapinju mnogo i posebno da nas ne povređuju, pare će odneti vezista, veznjak, veza, Žan-Žak Ajdeli, on zna Buručagu i Robera iz doba kada su igrali u Nantu, a ovi će sve završiti sa Žakom Glasmanom.

Samo što Glasman nije držao jezik za zubima i sve je ispričao tužiocima; sve posle toga je nimalo lepa istorija za Marselj, prognanika u drugu ligu – prvi pravi trofej osvojiće tek deceniju i po kasnije – i morao je biti odsviran kraj fudbalske priče za biznismena, za glumca, za opsenara, za velikog majstora Bernara Tapija.

A imao se čime tešiti svih ovih godina: prvo, nikada nije prestao da bude idol navijača Marselja, tih francuskih Napolitanaca koji često izgore u strasti ali nepogrešivo znaju ko je “njihov” a ko “stranac” (makar “njihov” bio čovek koji je samo vrlo neuspešno imitirao provansalski naglasak), drugo, nikada nije, Francuska je to, tamo imaju neke druge uzuse za skandale, bio toliko osramoćen da bi ga se odrekli i mediji i poslovni partneri.

On je, eto, u bankrotu već dve pune decenije, a i dalje živi na visokoj nozi, a i dalje mu – makar bih, priznajem, debelo pogrešio da me se pitalo o tome – francuski novinari upere kameru u lice i pitaju ga šta misli o fudbalu, o predsedniku Makronu, o dinastiji Le Pen, o Evropskoj uniji, o Dijegu Simeoneu.

Treće i najvažnije, i danas svi znaju ko je Bernar Tapi, čak i ako ne znaju kakvog je fizičkog zdravlja; a koliko nas ima pojma, bez gledanja i bez konsultovanja interneta, ko je, merde!, Žak Glasman?

O, šta bi danas u Marselju, pred susret s velikim Atletikom, svesni da imaju samo Pajea i možda Tovana, dali za trunku tapijevštine, makar to značilo baviti se nečasnim radnjama; i šta bi Bernar Tapi, umoran od hemoterapije, iznuren sudskim procesima i crvenim brojkama u finansijskom saldu, bez jednjaka ali ne bez srca, dao da večeras njegov Olimpik – jer on će zauvek ostati njegov – uradi nešto slično kao 26. maja 1993. na Olimpijaštadionu, pa da može mirno da ode kod Svetog Petra.

Ovaj bi, znamo, morao da ponudi makar crni kofer Francuzu, ne bi li ga matori meštar pustio u rajske vrtove.

(FOTO: Action Images)

Najnovije vesti


×