PRELAZZI: Staridž, Berger i het-trik Čelsiju

Samo je srećna okolnost sprečila Patrika Bergera da postane jedan od “tipova u belim odelima”.

Znate one žurke posle kojih se kajete što ste bili prisutni? E, on je na ovu žurku zakasnio...

Bio je to najniži stepenik u istoriji Liverpula, ne igrački – finale FA kupa nikada, pa ni 1996. godine, ne može to da bude – koliko po onome što se dešavalo na terenu pre početka utakmice i oko njega svih tih godina.

Nikada Liverpul nije bio dalje od onoga što Liverpul jeste, od Liverpula Šenklija, Pejslija i Kenija Dalgliša: umesto porodice i vrednoće što preslikava radničku klasu koja ispunjava tribine Enfilda, bili su klovnovi, pozeri, zajebanti.

“Ljudi u belim odelima” postaće kada na Vembli izađu da se šepure i da privlače kamere i uzdahe, a pre toga već su ih znali kao “Spice Boys”, kao skandalima sklone posetioce noćnih klubova i diskoteka od Londona do Birmingema.

Roj Evans okupio je tu čudesno talentovanu generaciju mladih engleskih igrača, zatekli su majstora Jana Molbija, Ronija Rozentala i sada zaboravljenog Nika Tanera, i ono što su Maka, Sten, Džejson “Dejv” Mekatir i naravno lepuškasti Džejmi Rednap zanavek podarili fudbalu, umesto sećanja na golove, bio je status “selebritija”.

Da su tada postojali rijalitiji kakve danas znamo, garant bi im neki maštoviti producent ponudio više para da svoj šou priređuju u kakvoj zatvorenoj kući nego na širokim poljima Premijer lige.

Ali Padi Berger, kako će ga uskoro, kada postane ljubimac publike – a odmah će postati ljubimac publike – prozvati Kop, zakasnio je na tu žurku.

Tog proleća osvajao je “Salataru” sa Dortmundom, mada će Otmar Hicfeld u momku iz praške Slavije videti nešto što niko pre ni posle njega nije: pouzdanog zadnjeg veznog.

Leto 1996. promeniće sve u Češkoj skoro kao ono 1968, mada Patrik Berger, uprkos postignutom golu u onom otetom finalu protiv Nemačke (iz penala) nije prva, pa ni peta asocijacija na četu Dušana Uhrina. Poborski, naravno, pa Kuka, Nedved, Kadlec i Vladimir Šmicer, čak i Radek Bejbl, uradili su tog leta mnogo više od Bergera, ali Roj Evans i drugi zainteresovani videće da mu Enfild – Česi su sve utakmice u grupi igrali na terenu Liverpula! – baš lepo stoji.

Evans je, pričalo se tada, želeo u paketu Poborskog i Bergera, ali se Karel odlučio za Junajted i možda pogrešio; Vladimir Šmicer mnogo će se kasnije pridružiti ortaku, i ne znajući kakvu će rolu odigrati 2005. u Istanbulu. Mnogo pre toga, ovaj sled događaja će onom istom Kopu dati inspiraciju za pesmu koja je, otprilike, glasila ovako: “He's Czech, he's great, he's Paddy Berger's mate, Vladimir, Vladimir...”

Došao je “samo” Berger, u ekipu koja je bila na stubu srama, u koju niko nije verovao, iako su imali sastav koji je bio sposoban svakoga da pobedi; još sposobniji je, avaj, bio da od svakoga izgubi, a datost je bila da će se izgubiti negde u dimu cigareta.

Patrik Berger će kada bude odlazio iz Liverpula – nije hteo ranije, da ne bude da se ulaguje navijačima, kao što to mnogi fudbaleri danas rade – ispričati kako je prijatelj njegovog oca uspeo da zaobiđe sovjetsku zavesu i da negde osamdesetih odgleda jednu utakmicu Liverpula uživo; engleskog pa ni evropskog fudbala nije bilo mnogo na televiziji, no mali Patrik će dobiti ulaznicu, šal i program utakmice pa će sanjariti da je on to zapravo gledao Alana Hansena i Kenija Dalgliša, i kada je 1996. tražio kuću u Liverpulu, zabasao je u Sautport, pogledao je levo, tamo je bila kuća Alana Hansena, pogledao je desno i sa trema mu je mahao Kralj...

No pre toga, pružiće mnogo Liverpulu, iako će biti i izvor i predmet debelih frustracija. Za ovo poslednje nije bio kriv, godinama su ga mučila kolena, tražio je lekove od najboljih lekara širom sveta ali bi se bol uvek vraćao, na kraju je sigurno pružio manje nego što je mogao i iz bioloških, fizičkih razloga, ali mentalni su, čini se, prevagnuli.

Jer Patrik Berger umeo je da izgleda kao da se dosađuje ili makar kao da je nesmotrena lenština na terenu. Nije bio čak ni onaj igrač koji bi se, iz samo njemu znanih razloga, isključio nasred utakmice, ne, Čeh se samo ne bi pojavio, iako je neka duga kosa nosila broj 15 i odigravala pasove koliko-toliko precizno, i vrlo brzo su menadžeri protivničkih ekipa ustanovili da je dovoljno da ga maltretirate i tučete pa da on jednostavno odustane od jurnjave i počne da se sklanja i od sopstvene senke.

Drugim subotama, opet, i po tome je bio dragocen, izgledalo bi da je brz kao metak i prodoran kao strela, bekovi bi mu gutali prašinu i ostali zapahnuti mirisom njegovog balzama, sevnula bi levica i lansirala loptu pravo u rašlje, ili bi smislio, tako natenane, vrhunsku asistenciju i savršeno je izveo.

Patrik Berger je svoje prve sezone, kada je Liverpul na trenutke izgledao da može i da se umeša u borbu za titulu, bio savršena veza između Robija Faulera i Stena Kolimora napred i Rednapa i Mekmanamana nešto iza njih; već naredne će se blago pogubiti, ali onda će otići Roj Evans, otići će i Maka u Real, po tada inovativnom Bosmanovom pravilu, a pod Žerarom Ulijeom će Berger dobiti slobodu da vrluda terenom i maltene radi šta hoće.

Sve će kulminirati prolećem u kojem je osvojena “mala” tripla kruna i duelom sa Alavesom završenim sa 5:4, mada će već tada vrhunski i prosečni Čeh (kod njega je to išlo zajedno) biti sve manje važna poluga u crvenom timu, sve dok ne privede karijeru kraju u Portsmutu – dao je poslednji gol na Enfildu u plavom dresu! – Aston Vili i ekipi u kojoj je počeo da trenira mada nikada neće nastupiti za nju do veteranskih dana, praškoj Sparti.

Ali nismo se zato setili Patrika Bergera, nešto drugo je na umu mnogima u Engleskoj ovih dana i samo se o tome pričalo, kad se nije pričalo o Murinju: drugi susret u samo četiri popodneva između Liverpula i Čelsija.

Kada mu se igralo, on je baš igrao, pa onda možda nije ni čudo što statistika i fudbalski almanasi kažu ovo: u istoriji susreta ove dve ekipe, samo je jedan igrač postigao het-trik.

Patrik Berger, samozrejme.

Ništa nije bilo isto kao danas, ni očekivanja, ni sastavi, ni novac, ni harizme Jirgena Klopa i Mauricija Sarija; nije isti ni datum, bio je tada oktobar 1997. godine, pa čak ni stadion, pošto je Liverpul ovog puta gostovati na Stamfordu, a tada je igrao kući.

Ali bili su dresovi tih boja, i bila su ta dva kluba, i bila je Premijer liga, i Liverpul je umeo da igra skroz seksi fudbal, napadački i prelepo, bio je het-trik, jedan jedini i neponovljivi.

Prvi je bio lob, mada je za sve kriv Grem le So, koji se uplašio zahuktalog protivnika, a ovome je ostalo da se posprda sa Edo de Gojem; u međuvremenu je Zola izjednačio, pa je crveni karton, zbog starta nad Mekmanamanom, zaradio Bernar Lamburd (da li se iko, igde, seća tog gospodina?), a onda je Bjornabi pronašao Bergera nadomak peterca i ovaj je desnom smestio loptu tamo gde joj je najlepše.

Na početku drugog poluvremena, Berger je još jednom ubacio u sedmu brzinu, zaobišao bušnog holandskog golmana i zaokružio svoj het-trik; nešto kasnije će namestiti gol Robiju Fauleru i dobiti ovacije Enfilda.

Bilo je tog dana 4:2, bilo je u subotu 1:1, i kada je Danijel Staridž u subotu u smiraj meča postigao taj gol, mnogi su pokušali da se sete ko je tako umeo da ga zavali iz daljine, pa još levom nogom.

Eno ga, tamo je u Pragu, jedan tip koji se najzad ošišao, momak koji čuva šal star trideset godina, i program i kartu za jednu davnu utakmicu.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Action Images