PRELAZZI: To ludilo Džejmija Karagera

Bilo je boljih igrača, ali nije bilo nijednog takvog. Crne kopačke u okeanu šminkera sa fluorescentnim kramponima. Visoki broj na dresu, u inat svima koji su ga nipodaštavali ceo život. Lojalnost prvenstveno kraju i gradu, a za ostale, uključujući i nacionalni tim, samo ako pretekne. Srce na rukavu, otvoreno i veliko, ceo svet da ga vidi, u doba slučajnih prolaznika lakomih na par pedalja slave.

Strast i suština, u doba estetike i sterilnosti. Čast u eri prevare. Stripski heroj među štancovanim holivudskim junacima.

Dobro, i to što je samo on mogao da čuva Drogbu...

Pa koju je, realno, drugu pesmu mogao Kop da smisli, nego onu koja se pevala po taktovima „Žute podmornice“ najvažnijih sinova ovog grada? „We all dream of a team of Carraghers“, čuo je Enfild iz nedelje u nedelju, prvo potmulo, pa sve jače, posle onog trenutka u finalu Lige šampiona, dole u Istanbulu.

Trenutak ranije ležao je na travi, grčevi su bili toliko snažni da se i nama, zaprepaštenim gledaocima, činilo da osećamo bolove; a onda izranja niotkuda, da blokira neki centaršut, u stotinuikojem minutu, pa da nastavi da hramlje, kapiten i bez trake na putu ka večnosti.

(Mi koji se te sezone sećamo kao da se upravo odigrava pred našim očima znamo da je dotični stekao večnost mesec i po ranije, tokom bitke u Torinu, kada je komandovao povredama razorenim sastavom što je izdržao sve nalete onog sasvim prosečnog napadačkog kvarteta: Del Pjero-Ibrahimović-Nedved-Zalajeta.)

Džejmi Karager nikada nije bio savršeni bek, nije ga krasila ni tehnika, ni brzina, okej, daćemo mu anticipaciju, ali sve je umeo da nadoknadi beskompromisnošću, znojem i autoritetom. Piskutavi skauzerski glas prolomio bi se travom, lekovitiji od svakog šamara; nije to bilo ludilo u njegovim očima, nego želja za pobedom, obrnuto proporcionalna teskobom koja bi se očitavala svaki put kada bi Liverpul izgubio.

Navijači često pate zbog poraza, ali toliko godina je postojao taj čovek, živi crveni dokaz da fudbaleri nisu samo distantne mašine za mlaćenje para, nego da im je istinski stalo do kluba, čak i više nego vama.

I tako pola hiljadarke utakmica samo u Premijer ligi...

Karager je bio epitom svega što navijači u idealnim, idealističkim uslovima očekuju od svog kluba (i zbog čega uglavnom trpe ozbiljne psihičke povrede). Nije bilo mnogo takvih u recentnoj prošlosti, i nadam se da mi neće biti zamereno ako u ovu priču uvedem čoveka s kojim se Džejmi onoliko godina gledao preko nišana, koji je otelotvorenje svega toga u istoj boji dresa, ali kobnih pedesetak kilometara dalje. Da, Gari Nevil bio je Džejmi Fergusonovog Junajteda, i treba ga poštovati makar onoliko koliko smo ga mrzeli...

Do pesme da svi sanjamo da je na golu Karager, i da je na levom beku Karager, i da je u sredini terena Karager, i da je broj 9 Karager, nije se došlo preko noći; u stvari, čitavo putovanje Džejmija Karagera (opisano do tančina u dragocenoj i autentičnoj autobiografiji „Carra“ koja se preporučava vašoj pažnji) bilo je splet okolnosti u kojima je postojala samo jedna konstanta: ta volja, ta žeđ za uspehom.

Već je i redundantno sećati se da je Džejms li Dankan bio zakleti navijač Evertona, toliki da je i ime dobio po dva igrača tog kluba, Gordonu Liju i Dankanu Mekenziju i da mu je već u podmlatku Liverpula kod Stiva Hajveja bilo važnije šta je tog dana uradio najveći rival, nego njegov klub.

No i to govori o njemu, a on jeste, nažalost, goruća tema u Engleskoj ovih dana, i to ne zbog simpatičnih komentara na televiziji, u ulozi stručnog konsultanta.

Ima ta anegdota koja zvuči gotovo neverovatno: početkom devedesetih Džejmi Karager bio je jedan od najnadarenijih pitomaca sada već zaboravljenog Lilšola, fudbalske akademije koju je osmislio ser Bobi Robson kako bi iznedrila neke buduće svetske prvake.

Ideja je bila da najbolji klinci iz čitave Engleske žive i treniraju zajedno, ne bi li se poznavali i napredovali skupa, i ovaj fudbalski Hogvorts trajao je desetak godina, pre nego što su shvatili da to tako baš i ne ide, ali ne pre nego što su se odatle ispilili momci kao što su Džo i Endi Kol, Nik Barmbi, Majkl Oven, Skot Parker ili Majkl Bol.

Krajem 1993. reprezentacija Engleske do 16 godina, svi iz Lilšola, igrala je utakmicu sa svojim vršnjacima iz Italije, u Puli, nadomak Kaljarija. Bilo je 2:0 za male Engleze, a drugi gol postigao je, glavom, taj dečko o kojem su pričali kao o budućem Džimiju Grivsu ili Džefu Herstu.

Džejmi Karager igrao je špica, da. Na golu Italije je stajao mladi Đanluiđi Bufon...

Ubrzo će se prekomandovati na mesto desetke kod Roja Evansa, pa na zadnjeg veznog, Žerar Ulije gurnuće ga na desnog, pa na levog beka, pre nego što ga Rafa Benitez ustali u centru defanzive, gde će doživeti svoje najsjajnije dane u tandemu sa Samijem Hipijom; biće tu i neke srebrine za dečka iz plavog Butla, dva FA kupa, tri Liga kupa, jedan Kup UEFA, i onaj Istanbul...

Još samo golman nije bio? A mogao je da bude i to, samo da su ga pustili, odbranio bi i neki penal, pa da se nadanja i proročanstva Enfild rouda ostvare.

Sad bi valjda trebalo da bude jasno kuda ide ovaj tekst: u odbranu Džejmija Karagera, koji je u sredu ujutru i zvanično suspendovan, makar do kraja sezone, sa mesta komentatora Skaj sportsa – što je gaža od, vele, 1.000.000 funti godišnje – pošto je snimljen kako pljuje jednog navijača Mančester junajteda i njegovu četrnaestogodišnju ćerku u bizarnom automobilskom susretu po završetku derbija prošle subote?

U kratkim i ogavnim crtama: taj tip je tutnuo ćerki u ruke telefon, približio se Karinim kolima, počeo da mu dobacuje, ovaj je spustio prozor, nastavile su se uvrede koje su prešle granicu onoga što Englezi zovu „banter“, pa je Skauzeru u nekom trenutku svega bilo dosta, i eto belaja...

Neću, ipak, braniti jednog od omiljenih igrača otkako gledam fudbal. Neću, jer je ono što je uradio Džejmi Karager neoprostivo, čak i ako su mu napadni otac i njegova devojčica pružili ruku, i neće podneti nikakvu prijavu protiv njega.

Neoprostivo je jer je to Kara, neoprostivo je zbog svih onih sećanja na njega, i crnih kopački, i Torina i Istanbula, i 700 i kusur mečeva u crvenom dresu, i zbog strasti i suštine.

Zbog tima punog karagera.

On jeste strastveni, živi čovek, verovatno bednog raspoloženja nakon što je Murinjo – ej, Murinjo! – pobedio Klopov tim na Old Trafordu, i možda i posle svih ovih godina nesviknut na to da će uvek biti u žiži javnosti, ali nije smeo to sebi da dozvoli.

Zbog nas, ne tek zbog sebe; i zbog Liverpula, koji ionako nema predobar PR na Ostrvu.

Nema tu nikakvog „ALI“, dakle, sem što je Džejmi Karager izgledao – a ako nešto znamo, znamo da Džejmi Karager ne ume da se folira – kao da mu je zaista žao, svestan koliki je kiks napravio; ne zbog medijske i ine karijere, već zato što, između ostalog, i on ima ćerku, Miju, negde približnih godina kao i (ne)voljna učesnica ovog skandala.

Ta mala je, inače, i jedini pozitivan lik u celoj frtutmi koja je uzdrmala Ostrvo, a od voljenog i poštovanog fudbalera napravila modernu verziju Freda i Rozmari Vest, notornih serijskih ubica od kojih je Britanija strahovala dve decenije, pošto se jasno čuje kako govori „Tata, prekini“; njen ćale možda je dobio salivu preko face, ali za njega to nije kazna.

Deluje, na klipu, čak i zadovoljan reakcijom fudbalera, verovatno imajući na umu da bi to mogao dobro da unovči kod tabloida, što se docnije i desilo.

Nesavesni otac nije samo nezrela budala koja je dovela do ove juvenilne situacije – i koji je bio spreman da bahatom vožnjom ugrozi život svog deteta! – nije samo ni navijač, a navijači umeju da budu opaki, već i predstavnik te nove fele lovaca na kratkotrajnu vorholovsku slavu u eri Instagrama i svega ostalog instant.

Bilo bi odvratno kada bi se ijedan drugi sportista, posebno onaj koji predstavlja uzor (a Kara je to bio, čitavoj jednoj generaciji) poneo kao Džejmi, ali bi bilo još degutantnije i još opasnije, kada bi ovaj slučaj proizveo novu ekonomiju kvazinavijača koji bi izazivali bivše i sadašnje igrače i potom te klipove utapali sanovima i dejli mejlovima ove planete.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta