{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

PRELAZZI: Zovu ga pibe – Boka, River i “futbol rioplatense”

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 13
Menjaće se ta bunjišta, ali će se kao godovi u drvetu na njih taložiti pobede, porazi, suze i osmesi. Nigde se neće patiti i nigde se neće slaviti kao na ta dva stadiona. Do danas...
PRELAZZI: Zovu ga pibe – Boka, River i “futbol rioplatense”
Riverovi igrači ispred Bokine tribine

Prvo ide leva, pa desna noga. Leva napred, pa desna u stranu. Leđa se povijaju u korte, a onda se igrač okreće oko svoje ose. Sporo, sporo, brzo, brzo, sporo. Leva, pa desna. Okret. Trzaj glavom. Napred, levo, desno. Sporo, brzo, sporo.

Ali ne čuju se taktovi Karlosa Gardela, oni koje svi znamo, iako ne znamo da ih znamo. Nema ruže u ustima plesača. Umesto toga, to lopta, odrpana, izakana, izanđala, od čarapa ili od odbačenih krpa ili od slame, udara o zidove u nekom od desetina bariosa.

Zovu ga pibe. Tako, sa malim “p”. Biće posle onaj jedan koji će ličiti na svakog pibea, koji će u sebi imati decenije i vekove tih sitnih prevaranata što su za loptom trčali po urbanim delovima Buenos Ajresa, kao arhetipski igrači, sinovi imigranata došlih ko zna odakle u siromašne i tek nešto manje siromašne delove grada.

Došli su u centar zemlje, na vodu, gde je vazduh toliko dobar, ili su to samo podvaljivali da je dobar, kao strašan vic.

Pre njih, pre lopte, pre ta dva kluba koji danas planetu drže u iščekivanju, zemlju je simbolisao konjanik u pampasima. Latinoamerički kauboj. Sloboda i govedina. Jedna zemlja seljaka.

Pibe je postao novi heroj. Grad – novi centar. A ta igra – novi nacionalni identitet. Do današnjeg dana. Do ta dva diva.

Da, kažu da se onako, sa korteom, igra tango. Ali El Grafico, magazin koji je uradio za kolektivno nesvesno Argentinaca isto ono što i boj na Kosovu i Filip Višnjić za Srbe, govoriće da nema mnogo razlike između zadimljenih tango sala u Parke Patrisios i onoga što se događa na stadionima. To je zapravo isto, a u tom istom je razlika između svakog drugog fudbala i ovog fudbala koji se rodio u Buenos Ajresu.

Bile su to dvadesete godine prošlog veka.

Biće looodilo

Bio je to “futbol rioplatense”. S ove i s one druge strane estuara, nad kojima sija isto sunce, majsko, nekada naklonjenije Urugvaju, nekada Argentini.

U inat Englezima, koji su doneli prvu loptu, osnovali prve klubove, ali su za njom trčali trapavo, grubo, previše disciplinovano, previše organizovano.

El Grafico, biblija latinoameričkog fudbala između dva rata – mada se u Argentini verovatno ne kaže “između dva rata”? – časopis koji se štampao u stotinama hiljada primeraka i koji je prvi upotrebio metafore da opiše ovaj sport, i naravno da su te metafore bile muzičke, znao je da postavi anamnezu.

Futbol rioplatense” je nepatvorena strast. Individualizam. Umetnost. Lepota. Muškost koja ne dolazi iz snage, nego iz pokreta tela. Trikovi pokupljeni na ulici, pretvoreni u foru koju prodaješ na stadionu. Mašta koja daje polet čitavoj naciji.

Zarobljena u večnim debatama o identitetu, zbunjena time ko je i ko može da bude kada je melanž svih tih Evropljana i svih tih domorodaca, ranjena volatilnom ekonomijom koja je mogla da znači da jednog dana imaš sve, a onda nemaš ništa, u večnoj centrifugi između hladne Patagonije tamo na jugu i Tukumana nadomak amazonske prašume, Argentina je tragala za samom sobom.

Pronašla se u fudbalu. Samo je on izbavio Argentinu iz stupora; u njemu se stvorila, kao nova i moderna, i kroz njega se rađala i, po potrebi, ponovo obnavljala, čitava nacija. Nije, zato, ni čudo što je Argentina već tridesetih godina imala profesionalne lige.

A u njima je “futbol rioplatense” bujao. Hroničari kažu da od septembra 1936. do aprila 1938. nije bilo nerešenog rezultata bez golova u najvišoj diviziji Argentine. Tribine su bile krcate. Stadioni pretesni. Jedan po imenu Antonio Vespučio Liberti – znaćemo ga kao “El Monumental” – morao je da bude izgrađen već 1938. Potkovica, na dva nivoa, za 72.000 ljudi.

Dva proleća kasnije, nikla je jedna “Bombonjera”.

(Jedini razlog što najbolji fudbal na svetu nije krunisan na tada mladim Mundijalima bilo je svojevoljno odsecanje Argentine od globalnih kretanja. U Italiji 1934. učestvovao je amaterski tim. Četiri godine kasnije nisu nikoga ni poslali, mada je gro “Italijana” što su odbranili titulu došao baš sa južne obale La Plate. Ni 1950, a i dalje su bili na vrhuncu. Da nije bilo tako, ona “večna” tabela svetskih prvenstava izgledala bi zasigurno drugačije. Postojao bi makar još jedan zlatni Pibe...)

Bombonjera

U decenijama koje dolaze, menjaće ta bunjišta, šminkati ih, dograđivati, ali će se, kao godovi u drvetu, kao slojevi Zemljine kore, na njih taložiti pobede, porazi, suze i osmesi. Nigde se neće patiti i nigde se neće slaviti kao na ta dva stadiona. Do danas.

I nikad kao kada se sudare ta dva univerzuma, bliska a potpuno različita. Ne mrziš li, na kraju krajeva, najviše baš onog u kojem toliko prepoznaješ sebe?

O, da, ono “argentinstvo” nije bilo jednoznačno. Svako ko je došao iz Starog sveta morao je zadržati nešto svoje; svi su, napose, voleli fudbal, ali nisu imali svi jednake šanse u životu ni u Buenos Ajresu.

Nije da baš nisi mogao da biraš klub za koji navijaš. Jesi, ali retki su bili prebezi; on ti je više bio uručen u kolevku, umesto zlatnih pezosa, ispod glave, da sanjaš o njemu, dok i ti jednom ne pojuriš za loptom, leđa povijenih u korte.

Bilo ih je mnogo, ali samo četiri su bila zaista velika.

Ako si iz Aveljanede, iz industrijskog smetlišta, iz zadimljenih i garavih pluća Buenos Ajresa, ti si sa znojem fabrika udisao i Independijente. Ako si bio iz Almagra, gde se srednja klasa i radnički sloj pozdravljaju širokim osmesima ali ne idu jedni kod drugih kući na partiju bridža, gde svako igra svoj tango, ti si bio San Lorenco i San Lorenco je bio ti.

Bilo ih je četiri, ali samo dva su bila zaista najveća.

U samom srcu grada, tamo gde su kafane najbučnije a žene najlepše, tamo gde su u lepljiva prenoćišta dolazile čitave porodice, s koferom u ruci i sa bolnim sećanjem na svoje selo duboko u Kampanji, visoko u Umbriji, zabačeno u Abrucu, zatureno u Bazilikati, sa svojim teškim akcentima južne Italije; tamo gde su radni dani bili najduži a vikendi prekratki, tamo je rođena Boka Juniors.

Boka, da osokoli svakog nevoljnika, da pruži utehu svakom koga život jedi, da donese umornoj duši malo radosti makar jednom sedmično. Da svakom pibeu koji buka po ulicama sa slamnatom loptom, šapne: budi moj sledeći Taraskoni, sledeći Varaljo, sledeći Čero. Moj Maradona, Rikelme, Palermo, Tevez. Zato ih je bilo toliko. Tim naroda i tim za narod. “Pedeset posto plus jedan”.

Monumental

River Plejt je tih godina pobegao sa dokova. Bilo je tu mnogo simbolike: River je bio tim svih onih koji su pokušavali da uteknu sa dna, onih mnogo ambicioznijih od mase što je punila “Bombonjeru” i njene prethodnike. Neki bi ih nazvali skorojevićima; oni su bili samo ljudi puni snova.

Ono “milioneri” se nikada nije odnosilo na tribine, već na novac kojim su već od tridesetih, kada je amaterizam konačno morao da se preda, plaćali igrače, kao prvi klub u zemlji koji je bio dobro povezan sa političkom vrhuškom. Na otvaranje stadiona došao im je predsednik Ortis. (Boka će tek deset godina kasnije dobiti “svog” predsednika. Bio je to Huan Peron).

Ljubav prema Boki bila je za mnoge prirodna, ako i iracionalna, tinejdžerska i strastvena; ona prema Riveru sticala se zbog načina na koji je igrala prvobitna “La Maquina”. Prelepo, smireno, opčinjujuće, obmanjujuće. Toliko da je Alfredo di Stefano bio samo tercer igračima kao što su Munjoz, Pedenera, Labruna, Moreno.

Munjoz je u cipelama imao najviše trikova. I najviše je voleo tango.

River je predstavljao uspeh, ali i nezasitost. Riverovi igrači bili su boemi, igrali su da bi živeli, sa jednakom elegancijom su postizali golove i sipali nove čaše vina, dok su oko njih, da zagluše čak i Osvalda Puljezea, odjekivale potpetice. A iznad potpetica bila su stopala, a iznad stopala listovi, a iznad listova bedra, pa nedra, pa sve pristojnosti i nepristojnosti najlepših žena ovog grada.

Ako je svakom malom, musavom pibeu, Boka šaputala da postane njen sin, njen spasilac, to je bila molba, gotovo vapaj. River je naprotiv bio zavodljiv kao nakarminisane usne spremne za topao dah.

River je šaputao: budi novi Lusto, budi novi Munjoz, novi Di Stefano. Sivori, Ortega, Krespo. Zato su bili toliko dobri. Tim za uživanje i tim za znalce.

Argentinski fudbal i sve ono što će trajati do današnjeg dana, do prvog meča finala Kopa Libertadores, do prvog finala ovog takmičenja koje će odigrati Boka Juniors i River Plejt, rođen je kada se svet tresao, a odrastao kada je svet plakao.

Argentina je igrala fudbal dok je planeta krvarila.

La Makina” je osvojila prvu titulu dok su prve japanske bombe padale na Perl Harbor. Staljingrad je ropotao, a Boka i River igrali su za šampionsku krunu. Narednu su “Milioneri” oteli rivalu nekoliko dana posle Hirošime i Nagasakija.

Nije to ništa: Argentina je igrala fudbal i dok je Argentina krvarila.

Sedamdesetih je trajao “Prljavi rat”, Peron je umro i vojna hunta je preuzela vlast, pa je i argentinski fudbal postao malo uprljan. Ili malo više, ako pitate protivnike najslavnije generacije nacionalnog tima...

Ljudi su nestajali, urbana gerila mogla tek da se samospaljuje, peronisti i levičari ubijani za primer i iz zabave, najdugovečniji klubovi prodavali su svoje stadione na kojima su nicali supermarketi u kojima nije bilo bogzna čega; a fudbal se ipak igrao.

I sanjao – Boka Juniors tada je zamalo napustila svoj bario, trebalo je da sagrade stadion na jednom veštačkom ostrvu u Rio de la Plati, ali svaka diktatura ima svoje grandiozne planove i retko kada oni budu išta više od crteža zaluđenog arhitekte ili zgrade kroz koju duva promaja.

Bilo je i nečeg dobrog u diktaturi, pojavio se onaj pibe sa velikim “P”, probali su da ga ošišaju ali se on nije dao, kao što se nikada više nikome neće dati. Sem možda svojoj Boki...

I godine 2002. zemlja je bankrotirala, nasilje je opet obuzelo ulice i stadione, dogodiće se onih Riverovih 0:5 protiv Benfilda u 50. minutu, pa tuča između “Los Borrachos del Tablon” i “La Doce”, zbog koje “Monumental” još i danas smrdi na suzavac.

To će se u subotu uveče, u majki, ocu, bratu i sinu jedincu svih fudbalskih utakmica ovog sveta, to će se igrati, a ne samo neko finale Kopa Libertadores, ma bilo ono i prvo u kojem će se suočiti Boka Juniors i River Plejt.

Igraće taj “Superklasiko” – koji će biti kao svaki i kao nijedan pre njega – oni italijanski imigranti s koferima u ruci i strahopoštovanjem za taj novi svet i taj novi grad, i boemi i nezasiti ljubavnici Buenos Ajresa, i svi radnici koji su sebe uzidali u “Monumental” i “Bombonjeru”, i ceo “futbol rioplatense”, najbolja igra na svetu kad je igraju Argentinci, i gospođica sa potpeticama i nedrima iznad potpetica, i Maradona i Rikelme i Sivori i Ortega, i Di Stefano i Munjoz i Varaljo i Čero, i glavni urednik “El Grafika” i Huan Peron.

A kada sve utihne, kada ceo svet povrati dah, ove subote kasno uveče i one subote kasno uveče krajem novembra, ponovo će se čuti ritam tog grada. Sa najlepšim vazduhom, ako to nije vic.

Sporo, sporo, brzo, brzo, sporo.

Prvo leva, pa desna noga. Napred, pa desno. Korte, pa trzaj glavom.

Nije tango, mada liči.

Odnekud dopire zvuk lopte, to mali pibe, kao da ništa drugo nije važno, ponovo juri za loptom, kao da trči za svojom sudbinom.

Do nekog novog susreta, pa bio on i za stotinu godina.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters

Najnovije vesti


×