{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Zvali su ga Tolja – 21 godina. Rođen ranih pedesetih godina u Moskvi. U očima boje jantara sa starog sibirskog ariša nije pisla nikakva zla sudbina. Ništa do mladalačke želje za životnom pustolovinom. I tako od zadimljenog školskog toaleta do terena Lokomotivine akademije - na usnama žiguljovsko; u ušima Jan Gilan; na glavi kolmovani Iv Montan; uz telo američki džins. I u zadnjem džepu slika Gerda Milera...
PREMOTAVANJE: Dečak zbog kog je plakao Jašin
"Tolja Kožemjakin"

Sovjetski fudbal – to vam je neistraženo prostranstvo. Kao Altajski kraj, divljina i lepota južnog Sibira; ili putovanje Transsibirskom – 9.288 kilometara, sedam dana, osam vremenskih zona - i pogled na Bajkal, plavo sibirsko oko. Sovjetski fudbal – to su vam pažljivo probrane tragične sudbine iz klasične ruske književnosti... 

Priča Eduarda Streljcova, belog Pelea, danas je sportska lektira u Rusiji. Sunovrat najtalentovanijeg fudbalera SSSR-a “ukoričen” je u knjizi Marka Larije - “Žene, votka i Gulag”. Izmrcvaren u zarobljeništvu, preminuo je prerano, u 53. Dosta toga zna se i o Valeriju Voronjinu. Lepotan iz Peredelkina... Najotmenija “petica” svoga doba. Njegovi pajtaši bili su Voznesenski i Okudžava. Ubijen i bačen u šipražje kraj puta. O njima, Streljcovu i Voronjinu, širio se dobar i loš glas godinama unazad. Tako ih je upoznao fudbalski svet s one strane gvozdene firange. A Darselija, Jeremin, Dubinski, Aničkin, Fedotov? Sve je to ista bratija. Bratija po tragediji. Samo manje istraženi fudbalski "predeli"...  

Vitali Darselija – saobraćajka. Strelac pobedonosnog pogotka za Dinamo Tbilisi u finalu Kupa kupova 1981. Njegova supruga bila je pred porođajem kada je uoči tog finala protiv Jene u Dizeldorfu kazao saigračima da će ime sinu dati po onome ko postigne odlučujući gol. Učinio je to sam. Poginuo je godinu dana kasnije. Darselija junior nikada nije dostigao očevu slavu. Lokalac. Karijeru je završio 2009. u Lokomotivi iz Tbilisija; Mihail Jeremin, za prijatelje Miška, tek što je uzeo 23. kada je nastradao u leto 1991. Jedan od najtalentovanijih golmana u suton SSSR-a branio je za CSKA i bio naslednik velikog Rinata Dasajeva u Zbornaji. Vraćao se kući sa finalne utakmice kupa i burne proslave kada je sa njegovog automobila otpao točak. Izgubio je kontrolu nad vozilom, prešao u suprotnu traku i zakucao se u autobus. Ostao je na mestu mrtav; I Vladimir Fjodorov imao je 23 godine, preko 100 golova za Pahtakor, 18 utakmica za reprezentaciju i jedno Evropsko prvenstvo iza sebe - sudar dva Tupoljeva na nebu iznad Ukrajine, avgust '79. Broj stradalih 178, jedna od najvećih avionskih nesreća; Eduard Dubinski – desni bek, Jevrejin iz Harkova. Proslavio se u moskovskom CSKA. Na Svetskom kupu u Čileu '62.  u prvoj utakmici preliminarne faze legenda mostarskog Veleža Muhamed Mujić polomio mu je nogu. Teška povreda izazvala je neku vrstu sarkoma (oboljenje kostiju, kancer) što je sedam godina kasnije prouzrokovalo smrt. Tako bar kaže sovjetska verzija priče... Bile su mu 34; Boris Kazakov imao je "genijalnu" ideju da pred novu godinu provoza svoj novi automobil po zaleđenoj Volgi. Led je pukao i on se udavio. Igrao je za CSKA i Krila Sovjetov; Grigori Fedotov takođe je nosio dres moskovskog velikana. Zvali su ga Armijski snajper – prvi Rus sa preko 100 golova u prvenstvu. Pronađen mrtav u hotelskoj sobi. Ubistvo ili nesrećan slučaj nikada nije razjašnjeno; Viktoru Aničkinudefanzivac, 300 utakmica za Dinamo – otkazalo je srce u 33, a Aleksandar Prokopenko, ikona grada Minska – član čuvene šampionske generacije beloruskog Dinama iz sezone 1981/82 - patio je od alkoholizma u ranim tridesetim. Ko bi rekao da će mu glave doći hrana koju je vešto izbegavao zarad "što boljeg" uživanja u piću. Jedne tihe zimske večeri u kafani nešto je zastalo u grlu. Glava je samo klonula. Pričali su da se nije mnogo borio...    


Anatolij Kožemjakin bio je najmlađi od svih. Zvali su ga Tolja – 21 godina. Tolja je rođen ranih pedesetih godina u Moskvi. U očima boje jantara sa starog sibirskog ariša nije pisla nikakva zla sudbina. Ništa do mladalačke želje za životnom pustolovinom. I tako od zadimljenog školskog toaleta do terena Lokomotivine akademije - na usnama žiguljovsko; u ušima Jan Gilan; na glavi kolmovani Iv Montan; uz telo američki džins. I u zadnjem džepu slika Gerda Milera.  

“Igraću protiv njega u finalu Svetskog prvenstva '74”, vadio je fotografiju Tolja negde u leto '71. i pokazivao drugovima. Tada je već kao 17-godišnjak bio prvotimac Dinama iz Moskve. 

Kožemjakina je u Dinamo doveo Konstantin Beskov. Sportska i ljudska gromada, večiti rival Valerija Lobanovskog i čovek koga su odlikovali i Staljin i Putin.
“Odmah sam u njemu video Streljcova! Imao je tu Edikovu lakoću, sportsku drskost i golove u krvi. Uzeo sam ga bez razmišljanja i prepustio Jašinu na prevaspitavanje”. 

Beskov je bio impresioniran svojom novom akvizicijom. Debi je usledio posle samo nekoliko treninga protiv Torpeda, a mesto u startnih 11 četiri dana kasnije na meču Dinamo - Černomorec. Igralo se u Simferopolju, na Krimu – neke čudne akcije imao je tamošnji Savez sedamdesetih godina, sve u cilju promocije fudbala u nefudbalskim krajevima – i Moskovljani su pobedili sa 1:0. Tolja je pogodio stativu. Poznati novinar sovjetskog Sporta Oleg Kučerenko pratio je tu utakmicu...
"Kožemjakin je vitak i brz. Neobično dobro kontroliše loptu za njegovu visinu. Ima samo 17 godina, a skoro da je odigrao bez greške".  

Ali Dinamo je stari policijski klub. Znaju se pravila. Glavni se pita i od njegovog mišljenja sve zavisi - Lav Jašin. Najveći golman svih vremena na vrhuncu je autoriteta. On daje izjavu za televizuju i gunđa oko nekog vazdušnog duela sa izvesnim Prokopenkom (nije onaj sa početka teksta). Namršten je. Ljut. Valjda je dobio nezgodan udarac u tom sudaru. Novinar ga pita za novog igrača u timu...
"Dečak je talentovan, to se vidi, ali..."     

Nešto konkretnije? Pogodio je stativu...
"Trebalo je da pogodi gol". 

U toj ekipi Dinama igrao je i Anatolij Bajdačni, pripadnik mlađe generacije, momak samo godinu dana stariji od Tolje. Od omladinaca tu su još samo Petrušin i Pudišev... U ono vreme put od fudbalskog “guštera” do “džombe” nije bio lagan. Stariji igrači nisu prihvatili mlade. Preveliki generacijski jaz... Zamislite samo – Jašin je '29, Kožemjakin '53! Dosta stariji bili su i Jurij Semin, Larin, Kozlov, Aničkin... 

Bajdačni se dobro seća utakmice u Simferopolju. Nije teško pretpostaviti da je sve video “bolje” od Jašina...  
“Tolja? Njemu je priroda dala više nego Blohinu. Snažan, brz, skoro nepogrešiv u šansi. Podsećao je na moćne ruske napadače iz četrdesetih i pedesetih, što su igrali i hokej. Poput Iljina, Fedosova ili Solovjova”.  

Stil igre i ništa više. Tu prestaje svaka sličnost Kožemjakina i socijalističke omladine sa veteranima. Jer sedamdesete su najlepše vreme hladnog rata u Sovjetskom Savezu. Leonid Brežnjev rušio je Hruščovljeve zidove. Ploče Bitlsa više nisu bile “subverzivni element”, rokenrol je postao kult i simbol slobode, a svemoćni partijski cenzori poslati su na poduži “godišnji odmor”. Obrazovanje je bilo kvalitetno i besplatno, radna mesta, plata - zagrantovani. Živelo se skromno i bezbrižno. Pijanac nije mogao baš svašta da baljezga u kafani, ali nije bilo straha od ljudoždera zvanog mrak što je vrebao na putu do kuće u sitne sate. Štaviše, oni kojima je votka zaposela i noge ujutru bi osvanuli u “sigurnoj kući”, takozvanom Otrezvitelju, gde bi ih na počinak i konak dovodila policija. Na Crno more išlo se o trošku države, stanovi u Moskvi nisu se zaključavali. Svet se divio sovjetskim hokejašima, sovjetskom baletu, knjigama, pesmama i kompozicijama. Išlo se u crkvu.

U takvom okruženju stasavala je jedna nova generacija zagledana u zapad.
“Nisu oni nas mrzeli, nismo ni mi njih. Ne mogu da kažem da smo se tretirali neljubazno. Poštovali smo ih. Jednostavno, to su bili različi pogledi na život. Drugačije odrastanje i vaspitavanje”, pričao je jednom davno Bajdačni.  

Jašina je nerviralo što mu je Beskov poverio da brine o Kožemjakinu. Njih dvojica bili su totalno različiti, kao “dvojka” i “desetka”. Jašin je slušao italijansku muziku i francuske šansonjere – Tolja uživao u zvucima Led zepelina, Dip parpla i nadirućeg Kvina; Jašin je voleo votku – Tolji su draža bila piva, posebice češka; Jašin je nosio odela, džempere i kravete – Tolja se šepurio u izbledelom denimu koji je među prvima doneo u SSSR. 

Ili najjednostavnije: Jašin je bio džangrizavi otac - Tolja igrao nevaljalog sina, mangupčića nešto širih vidika.   

Vladimir Piljguj, grmalj sa Dnjepra, Ukrajinac i naslednik Crnog pauka na golu Dinama:
“Sećam se kad je mali došao u tom svom novom džinsu... Bili smo krenuli na neku utakmicu. Mlađi su ga zagledali, divili se. Stariji ga streljali ispod oka”

Ali Lav nije dozvolio da Tolja dugo bude u centru pažnje:
“Pa jeste, baš ti je fina ta odeća! Sad si pravi vodoinstalater”.

Piljguj: “Svi smo prasnuli u smeh, naravno. Tolji nije bilo pravo. Posle se i on smejao”...       

Kožemjakin je zavoleo Jašina. A i obrnuto. Navodno, veliki golman patio je što nije imao sina. Malo po malo o tom dečaku što ga je na početku izuzetno nervirao (kako baš i nije bio pravi primerak sovjetske socijalističke omladine, jelte) počeo je da brine kao o svom rođenom. Vikendom je čak umeo da ostane u karantinu sa njim, kako se ovaj ne bi izmigoljio u provod pred važne utakmice. 

(A tada više nije bio aktivan igrač, već član uprave i trener. I trebalo je da bude kraj svoje Valentine...) 

Jer, znate onu staru rusku? Ili sovjetsku: Водочки — для обводочки, пивка — для рывка. Kažu da je autor čuvene “sportske mudrostiIgor Čislenko, član vicešampionske generacije SSSR-a sa EURA 1964. u Španiji i da u slobodnom prevodu zapravo znači: Votkica za oduzimanje lopte – pivce za jači šut. Tog “uputstva” držao se i Jašinov štićenik pa se moralo motriti na njega.           

Sliku Gerda Milera kojom se hvalio po kraju Anatolij Kožemjakin nabavio je u Pragu. Tamo u Čehoslovačkoj maja 1971. nagovestio je kakav golgeterski talenat čuči u njegovim nogama. Omladinska reprezentacija Sovjetskog Saveza igrala je na završnom turniru EP za igrače do 18 godina, a Tolja postao prva zvezdica evropskog fudbala. Iako su Sovjeti završili tek kao četvrti (Englezi šampioni, izbacili ih u polufinalu na penale), Dinamov napadač poneo je oba najvažnija priznanja – ono za najboljeg igrača i prvog strelca. Postigao je sedam golova na pet utakmica. U obe kategorije iza njega ostao je kasnije veliki as Benfike i Sportinga i jedan od najvećih golgetera u Portugaliji – Rui Žordao.      

Kožemjakin je čak bio autor majstorije turnira. Meč u grupi protiv Belgije, 2:2. Na osnovu opisa izveštača sovjetskog Sporta može se zaključiti sledeće: "Devetka" SSSR-a, okrenut leđima od gola i udaljen dvadesetak metara - odmah tu, na dah iza njegovih leđa je "trojka" Belgije - umirio je jednu dugu loptu grudima. Pošto ju je tu "uspavao", pažljivo je spušta na desnu butinu. Dva puta nežno je pomazi, ona od sreće dva puta poskoči do visine grudi, a onda je on ponovo pušta da odahne. Samo sada na njegovom stopalu. Vesela kao dete posle dobrog sna, već u sledećem trenu – usled samo jednog trzaja zgloba – lopta putanjom parabole preskače  i "devetku" i "trojku" što je pazi. "Trojka", taj mladi Belgijanac, čupa, vuče...ne vredi. Ostao je ukopan i očajan

(Njegova je sreća dovoljno velika što je stigao posle da vidi najlepši momenat u svojoj karijeri. Ime mu se negde "zaturilo" tokom svih ovih godina...)  

A "devetka", taj mladi Baćuška, već se odavno bio elegantno okrenuo, streljao, pa udario paraf – Anatolij Kožemjakin.

Novinar koji je ovo video zakleo se da Tolji za sve nije trebalo više od jednog kvadratnog metra prostora i tri sekunde vremena. Potrajalo je, dakle, koliko jedan san. Takvi su svi ti čudesni golovi. Golovi iz snova. Simbolika. Takva je zapravo bila karijera Tolje Kožemjakina. Tri godine kao tri sekunde. I kraj...     

Kožemjakin je u Čehoslovačku otišao kao anonimus, jedan od mnogih talentovanih dečaka, a vratio se kao najpopularniji tinejdžer u Moskvi. Ustalio se u prvom timu Dinama, počeo da daje golove. Za polusezonu, tokom 1971 – sedam. Tek što je napunio 19 dokazao se i na evropskom klupskom nivou. Moskovljani su u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova igrali protiv Miljanićeve Crvene zvezde: Dujković, Bleki Bogićević, Cole Janković, Stane Karasi, Kule Aćimović, Zoran Filipović... Mart '72. U oba meča Kožemjakin je postigao po gol. Dinamo prošao u polufinale ukupnim rezultatom 3:2. Za 1:1 u Moskvi i prolaz pogodio je 15 minuta pre kraja utakmice. Dragan Džajić nije igrao zbog povrede. 

Taj dvomeč smatran je finalom pre finala, ali Dinamo ipak nije uspeo da postane prvi ruski klub koji će se okititi evropskim trofejom. 

U polufinalu protiv berlinskog imenjaka bila je velika drama. Sovjeti su u prvom meču u gostima vodili sa 1:0 kada je Kožemjakin napravio glupost. U svom šesnaestercu, dok je trajao napad domaćeg tima, iz čista mira uhvatio je loptu u naručje. Penal!

Tolja je tih dana bio malo poleteo. Išlo mu je dobro, smeškao se sa naslovnih strana, čak je debitovao i za seniorsku reprezentaciju. Dečak od 19 leta u takvoj situaciji kao žedan u pustinji - apsorbuje svaku kap života. Jašin je mislio da je izveo "sina" na put, pa se distancirao. Kako je završio karijeru sve je manje bio sa timom... A Toljin uspeh izazivao je zavist kod ostalih, starijih igrača. Kao da se čekao jedan takav momenat. Svlačionica ga nije podržala u teškom trenutku.
"Pitali smo ga šta se dogodilo, kritikovali ga... Nije mogao da nam objasni. Ćutao je. Da li je čuo neki zvižduk sa tribina kada je Žukov pao ispred njega, pa pomislio da je sudija svirao faul u napadu, ili nešto drugo, ne znam", sećao se Vladimir Piljguj u jednom intervjuu.

Dinamo je izbacio Nemce posle boljeg izvođenja penala u Moskvi. Kožemjakin nije igrao na toj utakmici, baš kao ni u kontroverznom finalu na Nou Kampu protiv Glazgov Rendžersa. 

(Pri rezultatu 3:2 za Ostrvljane i u jeku poslednjih, frontalnih naleta Sovjeta, navijači iz Škotske provalili su na teren i okupirali ga. Utakmica je prekinuta, a španski arbitar Hoze Marija Ortiz dozvolio je da se odigra još minut, dva pošto je policija očistala igralište. Rendžers je uspeo da se odbrani posle kratkog predaha koji mu je koristio. Pehar kapitenu Džonu Gregu dodeljen je u službenim prostorijama Barseloninog stadiona, jer na samom terenu nije bilo uslova. Protesti Moskovljana nisu vredeli. Iako će UEFA kasnije kazniti Policajce izbacivanjem iz Evrope na dve godine, trofej je ostao u njihovim vitrinama)    

Tolji je trebalo dosta da se oporavi od onoga što mu se dogodilo u Berlinu. Slabo je trenirao, retko igrao, ali zato je ozbiljno pojačao vansportske aktivnosti. U jednom trenutku čak je potpuno nestao sa fudbalske mape. 

Komsomolska pravda, rubrika pisma čitalaca, novembar 1972. Izvesni N. Zernov pita: "Poštovani urednici, prošle sezone i početkom ove godine za Dinamo je igrao sjajni mladi centarfor – Kožemjakin. Odigrao je i jednu utakmicu za reprezentaciju. Već dugo ne igra nigde. Šta se dogodilo sa njim? Molim za informacije ukoliko ih imate".  

Nekoliko nedelja kasnije taj Zernov putem istog lista dobio je vrlo direktan odgovor:
"Da, u pravu ste, Kožemjakin je vrlo nadaren fudbaler. Iz omladinske škole prebačen je u tim majstora. Pokazivao je mnogo i mi smo očekivali mnogo – da bude naš savršeni napadač. Ali to se nije dogodilo. Počeo je da propušta treninge, pokazao je da je zapravo lenj i sujetan. Trener Beskov i ja pokušavamo da ga vratimo na pravi put. Za sada nema rezultata. Uskoro će skupština kluba. Predložiću da bude suspendovan. Naravno, ukoliko promeni svoj odnos prema radu biće dobrodošao. Nadam se da će pročitati ovo što sam Vama napisao".  

U potpisu, Lav Jašin.

Nezamisliv način komunikacije za današnje vreme i sjajan pedagoški potez, ispostaviće se. Legendarni as postigao je javnom kritikom ono što je želeo. Za početak, Tolja se oženio Natalijom, skrasio, pa na proleće '73. zaigrao kao u transu. Pod vođstvom Gavrila Kačalina, akademika fudbalskih nauka, čoveka koji je Sovjetima doneo olimpijsko zlato i titulu prvaka Evrope, Dinamo je grabio ka 11. tituli. Kožemjakin mu je davao krila. Sa 14 golova bio je prvi strelac lige. 

Sudbinski dan, 13. oktobar. Dan početka kraja i dan smrti. Dan kad se završio san. Tri godine karijere kao tri sekunde... 

Кто-то высмотрел плод, что неспел, неспел,
Потрусили за ствол - он упал, упал...
Вот вам песня о том, кто не спел, не спел,
И что голос имел - не узнал, не узнал.

Может, были с судьбой нелады, нелады,
И со случаем плохи дела, дела,
А тугая струна на лады, на лады
С незаметным изъяном легла.
...

Смешно, не правда ли, смешно,
Когда секунд недостает,-
Недостающее звено -
И недолет, и недолет.

Смешно, не правда ли? Ну, вот,-
И вам смешно, и даже мне.
Конь на скаку и птица влет,-
По чьей вине, по чьей вине?

Ako nekada nekome padne na pamet da snimi film o Anatoliju Kožemjakinu ovo bi bila idealna naslovna numera. Visocki, “Prekinut let” (Прерванный полёт), decembar '73. Pesma priča o tome za šta sve ostaje uskraćen prerano nastradali mladić. Šta nikada neće dotaći, šta više neće videti, ponovo čuti... A prvi kadrovi mogli da budu sa Golovinskog groblja, gde stari Dinamovac priča deci bajku o Tolji i vešto izbegava kraj.  

Ovako u Dinamu čuvaju sećanje na Tolju

Sudbinski dan, 13. oktobar...

Moskovljani su igrali na strani protiv Dnjipropetrovska. Bio je finiš utakmice, gosti imali sigurno vođstvo, a Kožemjakin dva gola na svom kontu kada je krenuo po treći. Nekoliko dana ranije dao je četiri Karpatima, hteo je da ostane na tom nivou. A i trkao se sa Blohinom za titulu prvog strelca... U jednom trenutku, posle vazdušnog duela, pao je na leđa. Ništa strašno, činilo se, dok u sledećem trenu nije jauknuo tako da je 15.000 ljudi na stadionu zanemelo. Čitavom svojom težinom, golman Dnjipra Sergej Sobetski sleteo je na njegovo koleno. Muk. Tolja se previja od bolova. Čuje se samo kako jeca. Prednji ukršteni...   

Doktori nisu optimisti. U ono vreme to je bila povreda posle koje se završava karijera. Sportisti su čak ostajali invalidi.
“Ono što je moglo – urađeno je. Ostaje nam da čekamo. Oporavak će biti dug i naporan. Važno je samo da se noga ne skrati. Bilo je i takvih slučajeva”.   

Bolnica, pa kućno lečenje. Prolaze dani, nedelje, meseci... Dinamo je izgubio trku za titulu. Preskočili su ga imenjak iz Kijeva i novi šampion Ararat iz Jerevana. Kožemjakina je posebno zabolelo što ga je Oleg Blohin pretekao na listi strelaca sa 18 golova. Prvo mesto u izboru za najboljeg napadača godine bilo je slaba uteha. Krenula je borba sa depresijom...

Antatolij Kožemjakin vratio se na teren u septembru '74. Prema nekim očevicima odigrao je savršenu utakmicu protiv Dinama iz Tbilisija. Ali svaka sledeća bila je sve lošija. Dok je Tolja povređen ležeao u krevetu Kačalin je u mladom timu pronašao njegovu zamenu, Vadima Pavlenka. Pavlenko je imao samo 19 godina i išao je dobro utabanim stazama. Na poslednjem treningu pred gradski derbi protiv Torpeda, Gavril Kačalin kazao da će Pavlenko početi utakmicu. Kožemjakin ga je istog trena zamolio da izostane sa sutrašnjeg meča jer se ne oseća dobro. Nije želeo da sedi na klupi. 

Noć 12. na 13. oktobar. Sudbinska...

Pravo sa treninga Tolja je otišao “da sve zaboravi”. Završio je na koncertu tada najpopularnijeg sovjetskog benda Vremenska mašina. Kući je došao pijan. Natalija mu je otvorila vrata sa deteom u naručju. I istog trena zatvorila. Probudio se u stanu svog prijatelja...
“Nekoliko puta ustajala sam tokom noći, tražila ga po kući. Nije ga bilo. Mislila sam da će se vratiti. Tek sutradan kada sam krenula u šetnju sa detetom videla sam da se ljudi okupljaju ispred naše zgrade”, prisećala se Natalija tragične noći u dokumentarcu koji je uradio Dinamo TV pre nekoliko godina.   

Tolju Kožemjakina ubio je lift u zdradi njegovog druga gde je prenoćio. I bio je isti onaj prokleti dan kada je doživeo povredu koja mu je upropastila karijeru?! Njih dvojica oko deset sati ujutru krenuli su da obnove zalihe pića i ostali zaglavljeni. Taj momak imao je ideju da na silu otvori vrata i nekako se popne na platformu koja im je bila iznad glava. Uspeo je. Red je došao na Tolju.
"Pašim se da ne isprljam farmerke”, bilo je poslednje što je izgovorio. Bio je na pola puta kada je lift proradio. Težak i tvrd. Stara sovjetska tehnologija. Krik je bio kratak. 

Nekoliko sati kasnije... 

U svlačionici Dinama svađa. Svako viče na svakoga. Kačalin sedi sa strane u magli dima svoje cigarete. Baš kao da ga more strašne misli. Izgubljen je derbi. Lav Jašin ušao je tiho i govorio još tiše. Svi su istog trena zaćutali.
“Budale. To ste vi. Sve je ovo glupost. Drug vam je poginuo”.  

Dobri dekica Gavril Kačalin sutradan je podneo ostvaku.    
“Ne mogu više. Imam ga na svojoj savesti”

Valentinu Jašinu pitali su jednom šta je kazao Lav kada je došao kući 13. oktobra 1974.
“Plakao je. Jašin je prvi put u životu plakao”.

Anatolij Tolja Kožemjakin (24. februar 1953 – 13. oktobar 1974)

PIŠE: Predrag DUČIĆ

Najnovije vesti


×