{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
Tri su super-ekipe koje sam ja video u životu, a mogu vam reći da sam video prilično toga. Od 1925. sve! River Plata, Honved i Torino. Torino je bio najsrećnija kombinacija brzine i tehnike. River – fenomeni. Honved – moderna efikasnost i jednostavnost...
PREMOTAVANJE: Grande Torino

Kiša danima nije prestajala... Pijemont, okružen Alpima sa svih strana, pretvorio se u veliki bazen. U zoru 4. maja premijer Alčide De Gasperi saziva hitnu sednicu vlade. Po je “otečen” kao nikad u 20. veku, preliva. Plavi puteve i domove. Stihija, nepobediva sila prirode... Hiljade ljudi napušta svoje domove. Stanje u zemlji je vanredno.

Noć, 3. na 4. maj... Daleko, na obali Atlantika, u Lisabonu, novinar Tutosporta Renato Kasalbore telegrafiše svojima u redakciji: “Moralo je jednom i to da se dogodi. Torino je izgubio prvu internacionalnu utakmicu. U karnevalskom ambijentu Benfika je pobedila 4:3, a njen veliki kapiten Fransisko Fereira, kog ovde od milošte zovu Šiko, ispraćen je u penziju kako dolikuje. Rezultat malo ko pominje. Svi su srećni i zadovoljni zbog druženja. Dobro, Šiko je malo plakao... Ove noći sklopljena su nova prijateljstva”...

Svoje jedino depeširanje iz Lisabona Kasalbore završava: “Evropa priča da će uskoro biti organizovano internacionalno takmičenje za klubove. Nešto poput Mundijala. Kolega iz A Bole već je bio u Parizu. Gabrijel Ano i Žak Rizvik imaju neke ideje. Igralo bi se sredinom nedelje... Francuzi se ljute što Englezi tvrde da je Portsmut, kao njihov šampion, najbolji klub na svetu, a Vulverhempton -“viceprvak”, jer je uzeo FA kup. Ovo su odlične vesti za nas. Torino će konačno imati priliku da pokaže ko je zaista najbolji tim na planeti”.

PS
Poletanje ujutru u 9.40, kod kuće smo s prvim sumrakom
.

U Pijemontu potop. Kiša i dalje lije. Pljuštalo je čitavu noć. Ne staje. Daleko je već iza podneva. Kada je dan lep sunce u to vreme pločnike Torina ukrasi senkama... Tog 4. maja 1949. sumrak je trajao celi dan. Kakav dan... Dan s kojim bi pod ruku u smrt pošla i melanholija. Nebo se raspršilo u maglu, a magla je sakrila Alpe i sva okolna brdašca. Gromovi ih nemilice ranjavaju... Fijatov dvomotorac G212 ulazi u italijanski vazdušni prostor iz pravca Tulona i Nice. Prethodno je u Barseloni dopunio rezervoare... Mali avion u strašni vremenski kovitlac upada kod Albenge. Tu je kuća, pred nosom. Još samo pola sata i... Komandante Luiđi Meroni je iskusan pilot, potpukovnik, odlikovan u ratu. Nema panike.

Časovnik na kontrolnom tornju pokazuje 16.45.

- Mi smo iznad Savone. Letimo ispod oblaka. Kvota 2.000 meatra. Za 20 minuta bićemo u Torinu. Vitore, tu si? Pripremi nam kafu.

Vitore Katela je Meronijev ratni drug. Radi na kontrolnom tornju i veoma je zabrinut. Sat kazuje 16.48.

- Điđi, ako želiš da sletiš sada moraćeš naslepo...

Prošlo je desetak minuta. Pred strašnom olujom i Alpi kao da se njišu. Komandante Meroni javlja se poslednji put...

- Brzina 180! Vidljivost 40 metara, sečemo kod Superge.

Vitore Katela već je vidno nervozan. Gleda na sat, 17.05. Ni glasa od Fijatovog propelerca. Samo gromovi i dalje biju po okolnim brdima. Gužva je u kontrolnoj sobi. Pitanja su bez odgovora. Zuje telefoni. Katela je nekako smogao hrabrosti:

- Điđi? Kafa se hladi, gde ste? Điđi, da li me čuješ?

Odgovora nije bilo.

Tišina, to je cerakanje smrti.
...

Tri su super-ekipe koje sam ja video u životu, a mogu vam reći da sam video prilično toga. Od 1925. sve! River Plata, Honved i Torino. Torino je bio najsrećnija kombinacija brzine i tehnike. River – fenomeni. Honved – moderna efikasnost i jednostavnost”.

(Alehandro Skopeli, čuveni fudbalski "vagabundo” 20. veka)

Feručo Novo

Balada o Velikom Torinu počinje krajem tridesetih godina prošlog veka, s dolaskom preduzetnika Feruča Nova na čelo kluba. Juventus već ima sedam titula šampiona, Fijat i porodicu Anjeli iza sebe. Sve veću popularnost... Južnjaci, u potrazi za poslom, stižu u Torino, zapošljavaju se u velikoj fabrici i postaju navijači Stare dame. Starosedeoci su listom za Granatu i došljake nazivaju pogrdnim imenom – terroni (lenštine, neznalice). To su uobičajene slike. Prve rivalske varnice... Kao autentični Torinjanin Novo ima samo jednu želju – da svoj Torino učini bolji klubom od Juventusa i obraduje svoje sugrađane. Njegovi prvi potezi vrlo su mudri. Okružuje se stručnim ljudima. Za savetnika dovodi slavnog Vitorija Poca, dvostrukog šampiona sveta sa Italijom (1934, 1938); Erni Erbštajn, mađarski Jevrejin iz Oradee, sa sobom donosi tajne dunavske škole i učitelja poput Bele Gutmana, Martona Bukovija i Gustava Šebeša; Englezu Lesliju Livsliju povereno je da formira omladinsku školu.

Erbštajn i Livsli bili su veliki Torinovi ljudi. Zbog njihovog snažnog uticaja trenere Torina iz tog doba malo ko pamti...

Pre nego što je krenuo u stvaranje velikog tima Feručo Novo prvi je na Apeninima razvio snažnu skauting mrežu. Uz to, u rivalskim ekipama imao je svoje ljude u funkciji “špijuna”. Oni bi mu signalizirali čim bi neki fudbaler pokazivao nezadovoljstvo kod aktuelnih poslodavaca.

Antonio Jani prvi se javlja. Raport iz Varezea: “Ime: Franko; prezime: Osola; pozicija: levo krilo; godina: 18”. Jani je dete Torina i želi da pomogne. “Dribler, brzanjac. Publika ustaje na noge kad god dobije loptu, skandiraju Pocu da bi trebalo da ga pozove u reprezentaciju što pre”.

Novo ne pita mnogo. Cifra od 50.000 lira prava je sitnica.

Juventus početkom četrdesetih zapada u krizu. Dve godina zaredom nije među prvih pet na tabeli. Mnogo je trzavica. I Feručo Novo prepoznaje, udara u slabine. Uzima tri igrača najmoćnijoj familiji Italije. Golman Alfredo Bodoira čuvaće mrežu Torina sve do dolaska Valerija Bačugalupa (1945), Feliče Borel postaće ubrzo trener i doneti važnu izmenu u taktičkom smislu, a Gugljemo Gabeto zauzeće mesto centarfora i vrlo brzo poneti epitet prvog strelca ekipe.

Kada su u leto '42. iz Venecije u paketu stigli Valentino Macola i Riječanin Ecio Loik, Torino je bio spreman za velike stvari.

Ladislav Kubala u zagrebačkom Interkontinentalu za knjigu Zvonimira Magdića “11 veličanstvenih”:
“Macola? Snažan, čvrst, silnog pokreta između dva šesnaesterca. Tehničar. Neki tvrde da je bio čak bolji od Meace. A ja ću reći da se ipak radi o drugačijem tipu igrača. Meaca je manje mobilan, ali zato finiji, suptiliniji. Macola, opet, s tom silon i energijom – kompletniji. To da”.

Ono što je Kubala među fudbalskom aristokratijom, to je Đani Brera međ novinarskim plemstvom onog vremena...
“Macola? Plav, snažan, visok... Bio je istovremeno i veliki stilist i izvanredno telesno jak. Sposoban da u jednom trenutku spase svoj gol, a da već u narednom sam zatrese protivnički mrežu”.

I naposletku, ko će bolje od Bonipertija, jednog od najvećih “juventina”. Rivala s kojim je Macola ukrštao loptačko veleznanje:
“Talenat najčistije vrste. Kapiten. Mogao je da pokrije bilo koju poziciju. Kada bih danas birao nekoga za svoj ideaalni tim ne bih uzeo ni Pelea, ni Maradonu, ni don Alfreda (Di Stefana), ni Krojfa, ni... Voleo bih da uz sebe imam Valentina Macolu”.

Macola, “desetka” i leva polutka, podršku je imao u svom velikom prijatelju Eciju Loiku, “osmica”, desna polutka. Zvali su ga Slon. Slon - zbog stravične snage koju je posedovao i neiscrpnih, bunarskih rezervi energije. Ispred moćnog dvojca, u liku Juventusovog Gabeta, prvoklasni “goleador”, pa još po krilima, levo - prvopridošli Osola, desno - Romeo Menti. Sećate se? Stadion Vićence, nema ih već dugo u Seriji A... Menti je iz Vićence, desno krilo, broj sedam. Jurišnik pulsirajućeg driblinga, večito vetar u kosi. Navalna petorka...

Dobri duh Romea Mentija bio je momak iz Trsta, Đuezepe Grezar. Osigurač. Čuvar. Šerpas. (Nema mnogo veze s ovom pričom, samo sudbina valjda – njegovoj ćerki Ardei, dosta godina kasnije, Mentijev sin Kristijano obećao je pred Bogom i narodom da će je čuvati i voleti do kraja života). Osolina leđa? Tu na levom boku, u manevru, pazio je Euzebio Kastiljano. Grezar je više bio čovek od zadatka, rudar. Srce, ruke (noge) i lopata. Kastiljano se odlikovao divnim prijemom lopte, elegancijom plemenitog srednjaka. To je kombinacija koju će Brazilci u Švedskoj '58. briljantno eksploatisati. Tandem Didi, Zito.

Torino nije imao klasičnu half-liniju iz Pocovogmetoda” (2-3-5). I to je bio taj doprinos Feliče Borela. U fudbalu možete da pobeđuje sve dok se menjate”, stao je Macola na stranu iskusnog Borela, bivšeg i budućeg juventina. Tako je centarhalf Mario Rigamonti povučen na mesto trećeg defanzivca (3-2-5), klasičnog štopera, čime su Grezar i Kastiljano dobili veću slobodu. Rigamonti? Taj je bio ozbiljno uzvišenje na pijemontskoj ravnici. Da, to je momak po kom će stadion Breše poneti ime. Kršan, snažan, skočan, hrabar. Poslednja brana pred Bačigalupom. Levo Virđilo Maroso, desno Aldo Balarin.

Grande Torino! Najveća i najpopularnija italijanska ekipa prve polovine 20. veka.

(U proleće 1947. kompletan ovaj tim, izuzev golmana Valerija Bačigalupa – branio Juventusov Sentimenti – igra protiv Mađarske. Stadion Komunale, gledalaca 80.000. Macolina Italija – Puškaševa Mađarska 3:2)

Đanpaolo Ormecano rodio se i odrastao u Torinu četrdesetih godina prošlog veka. Postao je sportski novinar jer je želeo da piše o tim momcima...
“Oni su osvojili pet uzastopnih titula prvaka Italije, ali nekoliko godina nisu mogli da igraju zbog rata. To im je oduzelo pravo na još neke trofeje. Strašan individualni kvalitet, veliko zajedništvo”.

Franko Osola, broj 11, imao je malog sina istog imena. Taj “mali” život je posvetio istraživanju i očuvanju sećanja na Veliki Toro.
“Svi ti momci pripadali su ovom gradu. Mogli ste da ih sretnete dok šetate ulicama, u bioskopu, u restoranu. Nikakvi nedodirljivi polubogovi koji će posle nedeljnog popodneva i utakmice nestati ne deleći život grada. Puno toga sam pročitao i shvatio – oni su bili kao Real iz pedesetih, kao Ajaks sedamdesetih ili Sakijev Milan. Dinastija. Apsolutni vladari. Imam puno sećanja iz onoga što mi je majka pričala i sa svih tih fotografija koje smo imali u kući. Svog oca, levo krilo Grande Torina, nikada nisam upoznao”.

I Valentino Macola imao je sina. Sandro. Sandrino. U ono kišno majsko predvečerje '49. njemu je jedva šest godina. Vrti igračku u ruci i plače. Plače jer mama plače...
“Posle njegove smrti trudio sam se da na neki način taj deo svog života potisnem kako bih izbegao bol. Imam malo sećanja na oca. Sećam se da sam mu nosio opremu na treningu, dok su me ostali igrači gledali kao Božjeg sina. Kada bismo šetali gradom ljudi bi ga zaustavljali, a meni nije bilo jasno zbog čega. Tada bih se čvrsto uhvatio za njegovu ruku jer bilo me je strah. Rekao bih da je taj stisak ruke koja mi je ulivala sigurnost najveća uspomena na to vreme mog života”.

Sandro Macola postao je veliki igrač. Kad je katenaćo vratio slavu italijanskom fudbalu, jedne noći na bečkom Prateru, Inter je tukao Real Madrid u finalu Kupa šampiona sa 3:1, a 21-godišnji Sandrino postigao je dva gola. Puškaš skida dres posle utakmice. Nije to često radio pod stare dane. Razumete, zbog stomaka...
“Uzmi ga. Upoznao sam tvoga oca pre 15 godina, 3:2 za vas. Vidim da si ga vredan”.

Pljesak po leđima i zagrljaj.

(Valentino i Sandrino; Ćezare i Paolo – najlepša arhitektura italijanskog fudbala)

Valentino sa sinom Sandrom i superugom

Grande Torino prvu titulu osvaja u sezoni 1942/43. Najveći rivali postradali ko Švabe kod Staljingrada: Juventus 5:1; Milan 5:0; Venecija 4:0. Sportski teror na delu. Kad je rat počinjao Musolini nije želeo da mobiliše sportiste: “Potrebniji su nam na svojim borilištima, ovo će biti munjevita operacija”. Kasnije se mnogo toga promenilo i Feručo Novo je na najrazličitije načine morao da spasava svoje fudbalere sigurne pogibije ili zarobljeništva. Uspeo je. Erni Erbštajn, zajedno sa svojom porodicom proveo je čitav rat skriven u njegovoj kući. Sve dok sa razglasa jednog aprila '45. nije čuo dobro poznate reči: Una mattina mi son svegliato, o bella, ciao, bella, ciao, bella, ciao, ciao, ciao...

Pod komadom tog Jevrejina i polaznika dunavske fudbalske škole, Torino nastavlja gde je stao. Prve tri posleratne godine – tri titule. I rekordi. Mnogo rekorda. Fudbal, istina, nije igra brojki, ali kada prođe dovoljno godina one ostaju kao svedočanstvo jednog vremena, kao legat. Najubedljivija pobeda kod kuće 1948. protiv Alesandrije – 10:0. Najveći trijumf na strani 1946. protiv Rome – 7:0. Domaćin se na poluvremenu (6:0) pozvao na “pravilo milosti”. Običaj iz davnina, kada poraženi zamoli da ne bude ponižen, a veliki pobednik postupi u skladu s sportskom čašću i povuče ručnu.

Erbštajnov Torino igrao je najbolji fudbal u Evropi. I rastao iz godine u godinu. Prvu posleratnu završio je sa tri boda više od Intera, drugu sa 10 bodova više od Juventusa. Vrhunac 47. na 48. Najveći rival Juve je posle 40 kola na minus 16! Toro je postigao 125 golova u sezoni i primio svega 33. U pet šampionskih sezona ukupno 483 pogotka. Kod kuće, na svom malom stadionu po imenu Filadelfija bez poraza od 1943. do 1949. Saberi-oduzimi: 83 trijumfa i 10 remija.

Stadion Filadelfija

U rano proleće '49. Grande Torino sigurno jezdi ka svojoj novoj tituli, šestoj klupskoj. Juve je bio zakočio kod sedme još pre 15 godina... Gotovo je, svi su u Torinu svesni – Granata uskoro preuzima vlast u gradu. To su godine kada ceo kontinent veliča jedan tim. I Italija se nekako ujedinjuje oko čeda Feruča Nova. Grande Torino je simbol nade i preporoda osramoćene države koja pokušava da se izdigne iz pepela fašizma. Italijani su mnogo patili prethodnih godina i sada žele da budu na strani pobednika. Lepo je biti na strani pobednika... Torino igra i po Južnoj Americi. A Evita Peron ima ideju da zbog brojne italijanske populacije u Buenos Ajresu organizuje utakmicu “za prvaka sveta”. Riverova La Máquina protiv Grande Torina. Najbolji tim Evrope protiv najboljeg tima Južne Amerike. Menti, Loik, Gabeto, Macola i Osola protiv Munjoza, Morena, Labrune, Pedernere i Lustaua. Fudbalski istoričari vole da kažu da je to najveća neodigrana utakmica na svetu...

Februar '49... Portugalci su u Đenovi. Prijateljska. Italija dobija lako – 4:1. Blistava igra Macole. Dva kapitena jedan do drugog na banketu posle meča.

- Capitano, bila bi mi velika čast ako biste došli u Lisabon sa vašim timom na moj oproštaj, direktan je bio Šiko Fereira.

- Sa velikim zadovoljstvom, gospodine Fereira. Nazdravimo za naš novi susret u Lisabonu, uzvratiće Macola s jednakim poštovanjem i ljbaznošću.

Kraj marta. Feručo Novo je ljut. Još pet kola, samo četiri boda više od drugoplasiranog Intera, a Macola bi u Portugal usred nedelje i to sa najjačim timom. Novo je veliki autoritet, Valentino još veći. Kapiten pristaje na jedan uslov: “Ako ne izgubite derbi od Intera u nedelju – idemo”.

Velika se borba vodi na San Siru. Nerazurima samo pobeda igra. A imaju čime do nje. Njihovu navalu predvodi veliki mađarski golgeter Ištvan Njerš, uz njega je veteran Amadeo Amadei, pa vihorni Benito Lorenci, Đino Armano... Na kraju 0:0. Macola cveta: “Momci, pakujte kofere”.

...odbrana Torina bila je pod velikim pritiskom. Izdržala je sve zahvaljujući svojim moćnim atletama. Predsednik je izgubio opkladu - šampioni sutra ujutru odlaze put Lisabona”, pisao je u Tutosportu Renato Kasalbore. Njegov urednik Karlo Bergoljo kućni je prijatelj sa Macolom. Ispraća ekipu na aerodromu. Pokušava da ubedi svog prijatelja da ostane, da zaleči prehladu i pripremi za sledeće kolo Kalča...

- Poštovanje i dostojanstvo iznad svega, Karlino. Vidimo se.

Tog dana u avion za Lisabon nije ušao Renato Gondolfi. Izgubio je mesto rezervnog golmana od Dina Balarina. I na tome će Svevišnjem zahvaljivati svakog dana, sve do 2011, kada ga je izdalo srce. Luiđi Đulijano, junior i povremeni prvotimac ostao je kod kuće zbog problema sa ličnim ispravama, a Sauro Toma zbog hronične povrede kolena. Feruča Nova slomio je grip. Nije mogao iz kreveta. Nije krenuo ni Vitorio Poco. Negde u to vreme zahladnelo je u njegovim odnosima sa Novom, jer ga je ovaj smenio sa mesta selektora Italije.

I još jedan čovek trebalo je da bude u avionu za Lisabon – Ladislav Kubala! Laci je u januaru '49. prebegao iz Mađarske u Italiju. Kao velika zvezda igrao je revijalne utakmice za novac i tako preživljavao. Macola je pozvao, Kubala prihvatio. Jedna u dresu Grande Torina... Za tako nešto ne traži se novac. Dan pred put Laciju Kubali javljaju kako su mu žena i sin stigli iz Čehoslovačke. I da ga čekaju u Udinama. Morao je da otkaže...
Lisabon, 3. maj. Crveno slovo za navijače Benfike. Odlazi Šiko Fereira. Karnevalske boje i fanfare. Fudbal je u drugom planu. Fereira ubeđuje Macolu da ostanu bar još dan, dva. Rado bi Valentino portugalskim vinom još malo zalivao novo prijateljstvo, ali kod kuće su neka nedovršena posla. Noć je bila slatka i kratka. Mamurluk sustiže u Barseloni. Uzletište na Pratu. Reči “trome” od zlatno-žute malvazije s Madeire. Lesli Livsli je stari engleski gospodin. Najbolja kafanska kondicija...
Poraz od Benfike bez ikakvog je značaja. Naša briga je skudeto. Još četiri kola i mi smo šampioni”.

Na katalonskom aerodromu su i fudbaleri Milana. Idu u Madrid, čeka ih Real.
“Bili su pomalo uznemireni”, govorio je jednom prilikom Rikardo Karpaleze, napadač Rosonera. “Kazali su nam da su imali dosta nemiran let iz Lisabona i nije im bilo svejedno. Pričali smo o uobičajenim stvarima: o njihovom meču sa Benfikom, o našem protiv Real Madrida, o tome kako će Španci sigurno uskoro tražiti revanš i osvetu za nedavni poraz od Italije u Madridu, kada smo ih tukli sa 3:1. Razgovarali smo nekoliko minuta, a onda je svako krenuo na svoju stranu”.

Svako svojim putem...

Milan u Madrid, Grande Torino u smrt.
...

Kontrolni toranj u Torinu, 17.09. Pre nego što će začuti zavijanje vatrogasnih sirena Vitore Katela oglasio se poslednji put: "Luiđi? Luiđi, da li me čuješ? Intenzivna magla, kiša pojačava, slaba vidljivost"!

Sa brda Superga Torino se vidi kao na dlanu. Na Supergi najviša tačka je krst na srednjoj, najvećoj kupoli stare bazilike Eugena Savojskog – 18. vek. Komandatne Meroni uzima tu baziliku za orijentir. Izravnao se za sletanje. Kapelan don Tankredi Rika je na prvom spratu, čita. Avioni ne nadleću prvi put Supergu, ništa nije čudno... Sve dok buka nije postala zaglušujuća. Svećnjak se zatresao. Stakla pucaju. Eksplozija. Greška kobna, katastrofa biblijska. Fudbal – igra centimetara i trenutka. Fijatov G212 zakucao se u podnožje bazilike. Rika istrčava napolje. Iza zavese prašine i gustog, crnog dima, zatiče gomilu zgužvanog gvožđa. Guma dogoreva... Najbolji tim Evrope na zgarištu.

Dobro se sećam tragedije. Mislim da se sci moji vršnjaci dobro sećaju gde su bili i šta su radili kada su čuli tu strašnu vest. Amerikanci dobro pamte gde su bili kada kada je ubijen Kenedi i kada se dogodio napad na Perl Harbor... Ja sam od tada lud za sportom. Sećam se, bio sam u blizini svoje kuće i pokušavao da ubedim prijatelja da odigramo teniski meč”, ispričao je Rino Tomazi iz Gazete delo Sport.

Vitorio Poco prvi je stigao na gubilište. Tu su sva njegova deca...
“Torino više ne postoji”, napisaće nekoliko sati kasnije Poco za La Stampu. “Nestao je. Spaljen je. Raznesen. Čitav tim poginuo je u akciji. Kao skupina vojnika iz prvih redova koji izađu iz rova i budu pokošeni. Nikad se neće vratiti”.

U Italiji će uskoro sve stati. Hiljade i hiljade ljudi probija se ka Supergi. Kroz kišu i maglu. U svoj toj konfuziji jedna radio stanica javlja da je Macola preživeo. Greška. Jedna žena u Bolonji puca sebi u glavu. Policija ne dozvoljava masi da se približi zgarišu. Tamo su samo Poco i jedan doktor. Identifikacija.
“Kada sam stigao neko je već poređao jedan do drugog četiri, pet leševa. Prepoznajem ih... Loik, Balarin, Kastiljano... Sećam se, Ecio Loik jednom je rekao Bonipertiju: “Ovi avioni... ne dopada mi se što toliko letimo. Oni će biti naši kovčezi”. Prepoznajem ih po odeći, stvarima koje su bile kod njih. Nema lica. Jedan policajac mi prilazi, skoro da šapuće: “Niko nije bio bolji od njih”. Dok sam posmatrao ostatke svih tih momaka prišao mi je muškarac znatno viši od mene, umotan u kišni mantil. Stavio je ruku na moje rame i kazao na engleskom: “Tvoji dečaci”... Bio je to ogromni Danac iz Juventusa, Džon Hansen. Tada sam počeo da plačem. Svi do jednog - mrtvi”.

U Fijatovom dvomotorcu bio je 31 čovek – 18 fudbalera, 10 reprezentativaca. Nikad više nisu zaigrali: Bačigalupo, Aldo i Dino Balarin, Bonđorni, Kastiljano, Fadini, Gabeto, Grava, Grezar, Loik, Maroso, Marteli, Macola, Menti, Operto, Osola, Rigamonti, Šubert. Nikad više o fudbalu nisu pisali: Renato Kasalbore, Luiđi Kavalero, Renato Tosati. Nisu preživeli ni gospodin Livsli, Mađar Erbštajn, članovi delegacije Kivaleri i Anjiseta, maser Kortina, posada...

Tri različite istrage nisu pokazale da je bilo tehničkih problema. Komandante Meroni loše je procenio. Jednostavno, do poslednjeg momenta nije video baziliku. Na sahrani pola miliona ljudi. Dobro, mitovi s godinama rastu... Milan i Inter predlažu da se prvenstvo prekine i da titula bude dodeljena Torinu. Feručo Novo odbija. I Torino igra s juniorima. Svi njihovi rivali do kraja takođe izvode mlade ekipe. Torino je prvak po peti put zaredom. Nijedna titula od svih titula na ovom svetu nije zalivena s toliko suza. 

Šta je posle bilo? 

Niko ne može da ospori da je nestanak Grande Torina iz korena poremetio hijerarhiju ne samo u italijanskom, već u evropskom fudbalu. Jer ko će garantovati da bi Real postao to što je postao da je Granata dočekala da nastupi u Kupu šampiona? Pazite, to su Realove pedesete... Marakanaso... Da li bi se dogodio? Pa katenaćo. Mislite da su ga Italijani izmislili jer su voleli defanzivu? Ne, zavoleli su je silom prilika. Zavoleli su je kad je stradala kompletna navala s Macolom na čelu, a adekvatnih zamena nije bilo. Na Mundijal u Brazil godinu dana kasnije Novo je ekipu vodio brodom. Igrali su ultradefanzivan fudbal i bili sedmi. Punih 18 godina Italija nije uspela da prođe u drugu fazu na svetskim prvenstvima. 

Naposletku, Juve je postao veći klub od Torina. Fijat je jačao, novi pogoni nicali. Kada je dovršen Mirafjori njegova proizvodna traka bila je duga 40 kilometara, a kantina je mogla da primi preko 10.000 radnika. Svi su navijali za crno-bele.

Torino se nikada nije otrgao demonima prošlosti. I još jednom zla sudbina, 15 godina kasnije. Jedan čupavi momak, ludi umetnik s kistom u ruci i magijom u nogama postao je idol dostojan Valentina Macole. Ime? To se zove prst sudbine - Luiđi Điđi Meroni?! I opet kišna noć, opet nekakva prokleta magla... Nema tragova kočenja. Dečak Tili Romero imao je samo 19 godina i u kaseti sliku svog idola kada ga je pregazio.        

Torino, to je biblijska nesreća. 

Najnovije vesti


×