PREMOTAVANJE: Liverpul – Crvena zvezda i Miljanova doktorska disertacija

Ledeni novembar, izmaglica. Više zaleđenog daha oko 50.000 duša na skučenom prostoru, nego što je to priroda zapovedala. Pisali su i prepričavali „da se takva tišina na Enfildu nikada nije čula“. Reka Mersi je od hladnoće počela da se zgrušava kao močvarna voda, a u krugu od nekoliko kilometara do tog trenutka sve je gorelo. Devedeseti minut i slobodan udarac za Coleta Jankovića s nekih dvadestak metara. U živom zidu samo trojica Engleza, svi ostali u pripravnosti za kontru. Ali projektil Zvezdinog vihornog desnog krila ide pravo u metu. U milimetar! Lopta se zarila u gornji deo „male mreže“, maltene u raklje. I onda taj muk. Trajao je možda manje od dve sekunde – jer se istog momenta prolomio aplauz – ali ostaće zauvek upamćen: Liverpul – Crvena zvezda 1:2! Prvi i jedini poraz Redsa u 20. veku u Kupu šampiona na svom Enfildu?!

Precizno, bio je 6. novembar 1973, revanš meč osmine finala Kupa šampiona. Posle beogradskih 2:1 smatralo se da crveno-beli na Ostrvo idu na giljotinu, a dogodilo se nešto što će promeniti fudbalske tokove u Evropi. Pobeda kao pobeda, Zvezdi je donela toliko željeni renome u evropskim okvirima, ali poraz se ispostavio još većim i bio inicijalna kapisla za stvaranje moćnog Liverpula i usput jednog ogranka moderne britanske pop kulture. Koliko god neverovatno zvučalo iz današnje perspektive, profesor Miljan Miljanić za katedrom i gospodin Vilijam Bil Šenkli preko puta.       

Svega onog mitskog čime Liverpul danas sudeluje u svetskom fudbalu verovatno ne bi bilo bez tog čudesnog meča. I sam Šenkli i njegov naslednik Bob Pejsli priznali su da su ta noć na Enfildu i gostovanje Crvene zvezde bili ključ u stvaranju Njegovog veličanstva – najvećeg kluba iz „kolevke loptanja“. A koliko Englezi mogu da budu pošteni kada su takve stvari u pitanju govori činjenica da su našem Čiči pronašli mesto u svakoj priči o tom usponu ostrvskog klupskog fudbala. Danas je to nažalost zaboravljeno, ali partiju s Enfilda nekada su i oni sami smatrali „doktorskom disertacijom“...

Crvena zvezda je u dvomeč osmine finala s Liverpulom ušla u pomalo neverovatnoj nesrazmeri očekivanja medija i onih običnih navijača. Jer kako drugačije objasniti manje od 40.000 ljudi na Marakani sasvim lepog oktobarskog dana (što je u tom trenutku bilo daleko manje od polovine kapaciteta stadiona) i naslove iz štampe nakon pobede od 2:1 – „Zvezda zasenila Liverpul, pa potamnela“? Ili „Poraženi zadovoljniji od pobednika“? A činjenica je da je Liverpul bio moćan tim, vredan strahopoštovanja, sastav koji je posle osvajanja Kupa UEFA i šampionske titule u Engleskoj prethodne sezone pucao na prvu titulu prvaka Evrope, ne krijući te ambicije. Možda je na tako loš odziv publike uticalo i to prvo kolo protiv poljskog šampiona Stala koji je eliminisan „na gurku“. Mada, bio je to veoma ozbiljan tim koji je u svojim redovima imao nekoliko reprezentativaca Poljske, među kojima je bio i Gžegož Lato, narednog leta prvi strelac Svetskog prvenstva u Nemačkoj. Možda i ključna  stvar u čitavoj priči o očekivanjima javnosti bila je činjenica da u timu već dugo nije bilo prve zvezde tima i u neku ruku božanstva običnog naroda. Dragana Džajića koji je u to vreme služio vojsku u Somboru.   

Sve u svemu, Englezi su Beograd napustili potpuno zadovoljni porazom od 1:2, ubeđeni da u paklu Enfilda jedan „provincijski tim“ nema nikakve šanse. Ali kvalifikacije za svoju „doktorsku disertaciju“ Miljan Miljanić stiče upravo neposredno pred revanš.

“Izašli smo na teren sat pre početka. Stadion prazan, nikoga nema čak ni na onom njihovom čuvenom „kopu“. Kažem ja Kuletu (Aćimoviću, prim. aut.): „Sve što bude ispod pet komada – odlično.“ Potcenili nas i oni i njihovi navijači. Veruju u sebe. Vratimo se u svlačionicu, a Miljan pita: „Ko hoće da se kladi da dobijamo večeras?“ Vidi se da nije ona obična motivacija, ozbiljan čovek”, prisećao se Slobodan Janković u jednom razgovoru za Radio Beograd.   

Ispostavilo se da je taj Miljanićev govor pred sam početak utakmice bio od ključnog značaja. I onda je počelo...

Već nakon pola sata engleski komentator bio je u čudu. Zvezda veze na Enfildu kao niko do tada...
“O moj bože, ovo je pravi fudbal!”, možda mu se i omaklo nakon duplog pasa Lazarevića i tada osamnaestogodišnjeg Pižona Petrovića koji je završen promašajem iz veoma izgledne pozicije.

Mnogi akteri tog duela iz redova crveno-belih i danas tvrde da je to bila jedna od najboljih internacionalnih utakmica koje je Zvezda ikada odigrala. Dalji razvoj događaja na terenu i opis pomenutog komentatora samo govore u prilog tome:
“Igrači Liverpula ne mogu ni da dođu do lopte, a kamoli da organizuju neku ozbiljniju akciju!”

“Po dva minuta smo mi u nekim trenucima držali loptu. Ceo stadion je ustajao i aplaudirao. Neverovatno je bilo! Čudesna je to publika. Takvu kulturu nikada nisam video”, nadovezao se na prethodnu priču Cole Janković.       

I živi svedoci ovog spektakla, kao i oni koji su možda imali priliku da utakmicu odgledaju u celosti na snimku, složiće se da je iz te superiorne igre Crvene zvezda jednostavno morala da profitira. Prvi put to se dogodilo u 60. minutu, i to na kakav način! Centarfor Beograđana Vojin Lazarević postigao je jedan od najlepših golova koje je Enfild ikada video. S roglja šesnaesterca, pa još u trku, u sam gornji desni ugao legendarnog Reja Klemensa.
“I dan-danas kažu da nije bilo Džaje ne bi bilo ni mene. Imao je božju levicu i centaršut koji nikada više nisam video. Bili smo tandem, a tada je sve bilo u tandemima. Ipak, u Liverpulu sam dokazao da znam i sam da dam gol. Sećam se, nedeljama se posle utakmice pričalo da su igrači Liverpula gledali kasetu i učili iz nje”.

Ali prava drama tek je bila u začetku posle tog vodećeg gola Crvene zvezde. Liverpul je počeo toliko snažno da pritiska da su se u pojednim trenucima i oba centarhalfa nalazila u kaznenom prostoru Olje Petrovića. U jednom trenutku, a igrao se 84. minut, odbrana crveno-belih je popustila – 1:1. Sa današnje distance gledano, Aćimovićevo nonšalantno prvo dodavanje sa centra izgleda kao se ništa bitno nije dogodilo, ali suštinski predstavlja sliku mentalne moći tog tima koji ne samo da je izdržao tih šest paklenih minuta na Enfildu, nego je na kraju uspeo da slavi.

Bile su poslednje sekunde u toku kada je Karasi dobio loptu nadomak šesnaesterca Liverpula (tada su naši timovi i dalje prednost branili napadajući?!), držao je jedno vreme i onako šeretski odlagao desnom bočno okrenut. Kada je dobio po nogama – a pritom nije ni pao ni zajaukao – sudija Glekner iz Nemačke svirao je faul. Ključni detalj...
“Nismo imali specijalistu za slobodnjake. Stane je namestio loptu i hteo da šutira. Ja mu priđem i kažem da ću samo da preskočim. I tako ga prevarim. Šutnem i pogodim”.

To je bio Cole Janković u svom mangupskom stilu. A Enfild zanemeo. Nije prošlo ni trideset sekundi, nema nadoknade, ništa, kraj... Kao danas, samo čini se još glasnije, “You'll never walk alone.” Ali isprekidan sporadičnim aplazima dok su momci u belom napuštali poprište velike bitke.     

Dan kasnije Beograd i čitava Jugoslavija čitaju „Politiku“ i izveštaj neponovljivog Miroslava Mira Radojčića:
„Prvo, dakle, od osnovnog fakta života, Crvena zvezda je u Liverpulu pobedila isto kao u Beogradu i obezbedila plasman u četvrtfinele Kupa šampiona. Kako je ovo bila i prva u istoriji pobeda nad jednim engleskim prvakom, ona neizbežno postaje i nemali trenutak istorije i zlatni datum jugoslovenskog fudbala. Koliko je u ovom trenutku on zlatan, neka posluži ovaj detalj: ovo je tek drugi put da je Liverpul od nekog protivnika u nekom takmičenju pobeđen dva puta!    

Ostaje tako onaj završni utisak ovih neobjašnjivih trenutaka... Samo čitaoci misterioznih romana Agate Kristi znaće kako je Olja Petrović zaustavio onu jednu loptu na samoj gol-liniji ili kako je Bogićević izbio loptu s linije. Ostaće sada i utisak da veliki timovi ne mogu da odigraju slabo kada je važno i da veliko gledalište daje veliko nadahnuće. Slava pobednicima, čast pobeđenima, svi su se oni tukli časno, što rekoše Rimljani“.   

(Od našeg stalnog dopisnika, Liverpul, 6. novembra – telefonom)

“Od Poljaka koji su nas izbacili sa Svetskog prvenstva ne možemo da naučimo ništa, a od Crvene zvzede i Jugoslovena možemo mnogo toga”, rekao je legendarni Bil Šenkli lično Miroslavu Radojčiću.              

Prvi mozak Liverpula ostaće na funkciji do kraja sezone u kojoj je poražen od Crvene zvezde, ali njegove zasluge za ono što će se s Liverpulom dogoditi u narednim godinama – četiri tutule prvaka Evrope u osam godina – možda su i veće od onih koji su ih donosili. Ono što je Šenkli te 1973. „kupio“ od Miljanića nemerljivo je u današnjim okvirima. Kao kada bi sada neko želeo da preslika Bajern ili Barselonu.

Dinamika Englezima nikada nije bila problem, ali smirenost i misaonu igru prihavatiće mnogo kasnije. Šenkli je posle poraza od Zvezde za javnost imao jednu priču, ali je pripremao drugu...   
“Lepo je to što oni igraju, ali navijač Liverpula nikada ne bi platio kartu da gleda tako nešto”, izjavio je neposredno posle poraza, aludirajući na preterani posed lopte i previše kombinacija na putu do gola rivala, dok je u čuvenom boot room-u pripremao iznova napad na evropski tron.

Taj sobičak na Enfildu prvo je bio običan ćumez za šefove koji su se krili kako bi uz čašicu, a u društvu kopački uglavnom (u pitanju je bila klasična ostava), na miru razgovarali o fudbalu, da bi kasnije, ispostavilo se, postao kultno mesto iz kojeg su proistekle sve valjane ideje. Legenda kaže da se u “boot room-u” o Zvezdi razgovaralo danima, sve dok Šenkli nije prelomio i rešio da proda „drvenog“ Lojda, a na mesto štopera vrati Emlina Hjuza i pridruži mu mladog Fila Tompsona (obojica izvorno vezisti). Sve iz razloga što mu nije bilo jasno kako crveno-bela „trojka“ (Bleki Bogićević) i „četvorka“ (Pavlović) znaju više lopte od Hajveja („devetka“) i Tošaka („desetka“).

Bobu Pejsliju je ostalo da javnosti obrazloži sve ono što će se dogoditi u narednom periodu, a tiče se promena u stilu igre. Duge lopte, popularno „nabijanje“, kao i bespotrebni presing ostali su ružna prošlost...
“Shvatili smo da ništa ne vredi ako ćemo da osvojimo loptu i onda završimo na zadnjici. Jedna velika evropska ekipa nam je pokazala kako se efikasno iz odbrane prelazi u napad. Moramo da razmišljamo dva ili tri poteza unapred.”

Liverpul je tako postao prva ekipa s Ostrva koja je prihvatila kontinentalni način fudbala i rezultat je ubrzo stigao. Redsi su za desetak godina postali drugi najuspešniji evropski klub (po broju titula u Kupu šampiona). Nažalost, sjajna generacija Crvene zvezde koju mnogi i danas smatraju najboljom u istoriji kluba nikada nije dogurala do finala Kupa šampiona.

Svoju doktorsku disertaciju s Enfilda Miljan Miljanić naplatio je već naredne godine, kada je postao trener najvećeg kluba na svetu – Real Madrida. Nekoliko meseci kasnije u četvrtfinalu Kupa pobednika kupova sastaće se sa Crvenom zvezdom. Prvi meč u Madridu dobio je sa 2:0, na revanš nije želeo da dođe iz poštovanja prema bivšem klubu. Zvezda je slavila istim rezultatom, a zatim posle penala eliminisala Madriđane. Do finala ponovo nije stigla, isprečio se mađarski Frencvaroš...      

LIVERPUL – C. ZVEZDA 1:2 (0:0)
/Loler 84 – Lazarević 60, Janković 90/

MESTO: Liverpul. DATUM: 6. novembar 1973. STADION: Enfild Roud. GLEDALACA: 50.000. SUDIJA: Rudi Glekner (Nemačka).

LIVERPUL: Klemens, Loler, Lindzi, Lojd, Hjuz, Tompson, Mekloklin, Kalahan, Hajvej, Tošak, Kigen

Trener: Bil Šenkli 

CRVENA ZVEZDA: O. Petrović, Jovanović, Bogićević, Pavlović, Dojčinovski, Baralić, Janković, Karasi, Aćimović, V. Petrović, Lazarević

Trener: Miljan Miljanić