{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}
I kako je Mostar umro treći put...
PREMOTAVANJE: Rondo za Rođene

(Ima ljudi s ovih naših prostora svukud po svetu. Žive ovako i onako. Ima sirotinje i bogatuna... Rade ovo i ono. Drže i kafane, jelte. To im je poseban merak, jer tu se svi okupljaju, cugnu, eglenišu i pevaju istim jezikom. Jednom je neko “izračunao”, a ja upamtio, da je u tom belom svetu najviše onih kafana što nose ime Velež...)

Kažu da je Mostar umro dva puta.

Februar 1924. Jutro. Plavo jutro kakvo samo Hum i okolne mu komšije mogu da porode. (Jer kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk ono što ga probudi ujutru, nego svetlost – to je Ivo Andrić) Sa pravoslavnih i katoličkih crkava zvone zvona, sa munara oglasili su se mujezini. Grad je sav bio u crnini, piše Josip Lešić (Roman o pesniku). Na kućama vise crni barjaci, fasada Opštinskog doma pretvorena je u jednu crnu masu, pa su čak i ulični fenjeri obavijeni crnim krepom. U crno utonula varoš pruža dirljiv prizor ucveljene majke za izgubljenim sinom. Pratnja je trajala punih pet časova, od 14 do 19 popodne. Mrak je već bio uveliko pao kada je, kroz mnogobrojne počasti i guste redove tronutnog naroda, izmučeno telo neumrlog spušteno u hercegovačku zemlju pri romantičnoj svetlosti buktinja. Gore su pozvali Aleksu Šantića...

I opet u jutro, samo jesenje, sedam decenija kasnije... Ubistvo. Gađali su ga sa svih strana. Zlotvori su gađali nemilice. Da li sa Planinice, Čekrka, Stotine... Starac od skoro pet vekova... Varvari i nesposobni ignoranti – skoro 100 projektila. Mučili su ga dva dana. Nisu umeli ni da mu presude kako dolikuje... Preživeo je noć. Teško ranjen. Jutro je bilo novembarsko. Pjuštalo je kao nikda pre – a nisu bile one modre kiše i Svetlana nije bezbrižno i zaljubljeno šetala po Kujundžiluku, jer su celu jednu ulicu zatrli – pljuštalo je i padalo na kule Taru i Halebinku. Sve dok u 10 i 16 Neretva nije bolno zaurlala. Stari je pao. Stari je morao da skoči dole...

Ali umreće Mostar i treći put.
...

Prva zastava socijaldemokratije zaviorila se mostarskim ulicama početkom 1922. Te godine, u junu, osnovan je Radnički šport klub Velež. Na crveni dres petokraka je prvi put prišivena '39. Bila je utakmica protiv Krajišnika iz Banjaluke i fudbaleri su usred lepog maja zabundani morali do poljane kod Sjevernog logora. Zakotrlja se tako lopta i bljesne zvezda na grudima! Svedoci onog vremena kažu da je na “tribinama” bilo 5.000 ljudi. I svi su bili iste konfesije – radničke. I svi su se tog dana zaljubili u Velež.

Rođeni, Rođeni! Napred, Rođeni! Grmelo je posle rata na Starom Veležovom u rudarskoj koloniji. To su one godine kada je visoka politika sastavljala YU timove. One najveće glave iz velikih centara – Beograd, Zagreb, Sarajevo – dokučile su značaj fudbalske propagande, sportskog prestiža uopšte, pa su najbolji igrači po “preporuci” morali u novoformirane klubove. Iz Mostara se, recimo, išlo u Sarajevo. Ali ne uspeva Mostarac u Sarajevu. I eto ti njih ubrzo nazad, vraćaju se jedan po jedan. Opet u crvenom dresu. E, tada je Ljubo Petković, dobroćudni gradski jalijaš i jedan od onih što je živeo za Velež, ispalio to: Ajmo Rođeni! A ceo stadion prihvatio: Rođeni, Rođeni, Rođeni!
“Ne znam ni sam kako je došlo do toga da sam izgovorio tu reč. Iznenada, spontano... Kazao sam ono što sam osećao”.

"E, vala Ljubo - što bi kazao Muhamed Mujić - nema ga ljepšeg (nadimka) na cijelom dunjaluku”.

Lav Jašin i Hamić

Lav Jašin i Hamić


Muhamed Mujić. Za Mostarce Hamić, za sve ostale Mujo – prva fudbalska zvezda sa Neretve. Karte? Šta će mi karte kad nema Hamića?! Meni se taj fudbal ne gleda... Tako su govorili stari što su ga godinama gledali, kada je završio karijeru. Mujić je prvi reprezentativac Jugoslavije sa teritorije Bosne i Hercegovine. I kapiten nacionalnog tima. Kapiten Šekiju, Tozi Veselinoviću, Šoškiću, Galiću, Skoblaru, Durkoviću, Belinu... Za šest godina 33 utakmice i 18 golova. Pred put u Melburn na OI, na Staro Veležovo došao je Dinamo. Prvenstvena. Na terenu masa reprezentativca: Mujić iz Veleža; Crnković, Horvat, Lipošinović, Dvornić – Dinamo. Povrh svega Zagrepčani imaju mlađeg Čajkovskog, Matuša, za ono vreme grandioznog golmana Majerovića... Skoro 1,90, preko 90 kilograma. Šifonjer. Taj tim je aktuelni šampion države, ispred moćnog Bobekovog Partizana. Ali Mujo kuje... Mujo kuje, a Zagreb ga kune! Jedan, dva, tri, četiri... Do šest je tog hladnog decembarskog dana brojao Velež, Hamić do pet! Igra života.
“Onaj Mujić je tako vrteo Crnkovića da se i meni mutilo u glavi”, prepričavao je kasnije Majerović. “Posle četvrtog gola, kada su kretali u napad, meni se priviđalo da tri Mujića idu ka meni”.

Otad, valjda, datira ona šega kad Mostarca pitaju koji je to klub najbolji u Jugi. A on će kao iz topa – Hajduk! Još malo soli Zagrepčanima na “šesticu”... Pa zar nije Velež, pitaće ga. Velež kažeš... Velež ti je, prijatelju, najbolji na svetu!

Posle su Mujića odveli u Zagreb. Dočekan je kao prava zvezda. Saigrači su mu ukazivali neobično poštovanje, čak mu se i Oto Hofman, ondašnji gazda zagrebačkog fudbala, obraćao sa vi. Bilo je golova, ali ne kao u crvenom dresu... Pa onda Bordo. Ambasador Francuske u Jugoslaviji lično se založio za potrebne papire. Ispostavilo se da je radio po nalogu prvog čoveka kluba i gradonačelnika Bordoa – Žaka Šabana Dalme, kasnije Pompiduovog premijera.

A na Hamićevoj premijeri – Real Madrid! I stadion u čudu: debeljuškasti Ferenc Puškaš prelazi ceo teren da bi ga srdačno zagrlio i izljubio. Znaju se s redovnih reprezentativnih susreta Jugoslavije i Mađarske iz pedesetih... Tu je i zlatni sat. Na satu posveta Reala. Ni Šaban Dalma ne veruje očima. Koga smo mi to doveli? Ali...
“Predveče bih mislima odlutao do mostarske čaršije. Do moje raje s kojom sam do odlaska u Francusku redovno izlazio. Odlutam tako i ne mogu da se vratim”.

Ajde, Hamiću, natrag kući! Da vidiš gde su Pinda Zelenika, Hudarin, Leo Hrvić, Širle Momić, Bolfek, Peko Dilberović, Žarko Barbarić, Irvović, Prajo (Dane Prajo, onaj stasiti centarhalf i idol Dražena Dalipagića po kome će legenda Partizana i dobiti nadimak, koji će posle u Beogradu malo modifikovati)... Raja što je Velež uvela u Prvu ligu i obeležila prvu deceniju u eliti.
"Tako je bilo... Sve je tako bilo. Nažalost, vihor rata iz mog stana pobrisao je brojne uspomene. Sačuvao sam samo jednu fotografiju iz vremena kada sam bio kapiten reprezentacije. Sve je nestalo”.

Ostao je i jedan isečak iz novina. Ivica Osim: Hamić je najbolji bh fudbaler svih vremena. Veliki Švabo... Kad krene “mečkom” s Grbavice prema Mostaru obavezno zastane na uzvišici posle Jablanice i od dece pazari sve šumske maline što su nabrali...

Švabo je najbolje igrao u Želji, a kraj njega i Jozo Bukal. Sarajlije su imale tobdžiju Bukala, dok se Mostar ponosio bombarderom Čerkićem. Nusret Čerkić. Za raju – Dajdža. Kakav rivalitet... I pitanje svih pitanja: ko ima jači šut? Novine su pisale o polomljenim prečkama (u ono vreme drvenim, dabome), a čuveni Mirko Kamenjašević u još čuvenijim radio prenosima “grantirao” po komšiluku .

- Ide Bukal... Bukaaaal! Ovo će biti preko mađarske granice...
- Čerkić hvata zalet... Stradaće ili Radomir Vučković (ondašnji golman Hajduka), ili bečki Rathaus...

Velež je početkom šezdesetih jednom bio treći i jednom četvrti. Dajdža je predvodio novu generaciju. Zvali su ih Šarmeri sa Neretve. Ta fudbalska “banda” otišla je juna '66. u Beograd i kao nikad posramila Crvenu zvezdu. Na Marakani – 2:6! Sutradan iz Beograda za Mostar otišlo je 1.000 čestitki sa adrese: Humska 1. Za Velež su igrali: Dugalić, Primorac. Račić, Selimović, Benco, Džidić, Čerkić, Glavović, Mujić, Šestić, Orušević. Kemal Šestić dao je tri gola, Čerkić, Mujić i Glavović po jedan.
“Niko nikada ni pre ni posle nije tako smlatio Zvezdu! Došla ekipa iz Genta da uzme Stipića, a onda... Zaboravi Stipića, hoćemo Čerkića! Transfer je iznosio 10.000 dolara. Od toga je 2.000 trebalo da ide Veležu. Zovnem suprugu Slobodanku i kažem joj: Prodaj auto, plati Veležu. I tako je i bilo”.

Nusret Čerkić oprostio se od crvenog dresa posle 150 golova. Kad se vratio iz Belgije... Bio je februar '69. I opet Zvezda. Samo ovoga puta pod Bijelim brijegom. Istog dana Dajdža otvara kafanu, tu u sklopu stadiona i govori spikeru pred početak utakmice: “Pozovi sve da dođu. Kaži ovako - večeras u Čerkićevoj kafani sve mukte! Džaba! Spiker se oglašava, stadion se prolama i eto ti ih svi kod mene. Sve su mi tu noć pojeli i popili. I neka su”.

Dajdžu je Mostar znao i kao velikog sevdaliju, sjajnog pevača. Njegova majka bila je čuvena Fatka. Pevala je partizanima za vreme rata po okolnim gorama, a njen sin nastavio u miru. Kad god bi se pojavio na vratima hotela Bristol ili Neretva Fadil Karić odmah mu je predavao mikrofon. U njegovoj pesmi posebno je uživao Džemal Bijedić, u ono vreme krupna komunistička zverka...

(Bristol i Neretva bili su prave tvornice liskalula. Liska je veseljak, trehač i mangup. Vicotvorac. Šali se na tuđ i na svoj račun. Liskaluci su njegova umetnost, autohtoni mostarski humor. Stare liske: Vasa Kisa, Ilija Pjanić, Bego Glavović, Jovo Srbić, Milan Janjić, Ico Voljević... Kada bi neko od liski baštu Bristola ili Neretve zamenio nekom okolnom birtijom, gazda bi mu oduševljeno slao ture i ture pića samo zato što je odabrao baš njegovu kafanu, da tamo prosipa liskaluke. Ti ljudi nisu imali dana radnog staža, gotovo nikakve prihode, a uvek su bili najbolje obučeni, siti i napojeni. U “mostarskoj trehi” Danila Marića ovako stoji: Njihovih je liskaluka koliko listova na košćeli i pod košćelom. Živi se od šale. Čudesni nadničari duha. Gurmanski ih hrani i pomodno odeva mostarska čaršija...)

Najvažniji Veležov čovek bio je Sulejman Sula Rebac. Čovek za statuu. Igrao za prvu posleratnu ekipu Rođenih pre nego što ga je vrbovao najbolji tim onog vremena – splitski Hajduk. Najbolji Mostarac kompletirao je tako najbolju navalu u državi. Ovako: Šenauer, Jola Vidošević, Bajdo Vukas, Frane Matošić, Sula Rebac.

Govori Vlado Šenauer:
“Bio je strašan igrač i najveći zafrkant od svih. Volio je život, pa time sam ti sve rekao... Krasno je pivao. Ispočetka to su bile bosanske sevdalinke, ali s vremenom je naučio najpopularnije dalmatisnke pisme, pa kancone. Jednom su u Turskoj on i naš dobri Crnogorac Nikola Radović, koji je umeo s flautom, od deset sati navečer pa do šest manje kvarat u zoru zabavljali goste u kavani. Nikola svira, Sula pjeva. Onda, dobijemo Partizana na Starom placu, Sula odigra odlično, i odmah naruči da ga ispred stadiona sačeka kočija. Na prednjem sjedalu kočijaš i armonikaš, na stražnjem Rebac. I pravac Riva. Pa gori-doli po Rivi, konj kaska, armonikaš svira - i Sula udario na veselje. A Splićani guštaju. Možeš li zamislit tu sliku? A je nam lipo bilo...

Sula Rebac, kafana i violina

Sula Rebac, kafana i violina


Sula Rebac tvorac je najvećeg tima što ga je Velež ikada imao. Kao mlad trener okupio je mostarske mangupčiće i rupe u ekipi popunio dečacima iz okolnih mesta. Počeo je da šefuje krajem leta '68, a već u proleće '70. Rođeni su igrali najlepši fudbal u Jugi. Sa naslovnica iz Beograda i Zagreba “vrište” Miljan i Čik Čajkovski. Čestitaju. Čak se i povučeni Rajko Mitić oglasio. Kaže: Najbolji se fudbal igra kraj Neretve. I Sula pokušava da objasni poreklo mostarskog fudbalskog talenta: “Znate, Mostarac prvu loptu u životu šutne petom, iza sebe... Možda i slučajno. Ali posle mu je mnogo lakše da tuče špicom i punom nogom! Ma čuj, kada imaju loptu, ja mojim igračima ništa ne branim”.

Taj Sulin Velež pokretao je BMV-ov motor. I to ne običan. Prvi Alpinin tjuning: Bajević-Marić-Vladić. Duško Bajević slovio je za najboljeg golgetera Jugoslavije, uz Slobodana Santrača. Takvog Princa ni Šenburn nije porodio. Enver Marić - Leteći Mostarac, bio je prvi golman Plavih i čuvar reprezentacije sveta, spektakularan letač. A Franju Vladića, pored nadimka iz detinjstva – Kulje – još su zvali i Kompjuter. Ima Mostaraca koji bi se zakleli: u jednom nemačkom računarskom centru pri Herbergerovoj fudbalskoj akademiji u Kelnu, detaljno je analizirana igra Kulje Vladića. Na temelju televizijskih snimaka kompjuteru je zadato da prilikom određenog rasporeda igrača odabere najbolju putanju za završni pas. Izbor kompjutera i ono što se zaista dogodilo na snimku uvek bi se poklapalo.

(Imao je Helmut Šen tu analizu kao ispomoć u spremanju prijateljske utakmice protiv Jugoslavije, samo nekoliko meseci pre nego što će Nemačka postati šampion sveta '74, ali nije mu mnogo pomogla. Mostarski BMV provozao je Bekenbauera i društvo. Marić je uvatio penal Gerda Milera. I “mali debeli” prišao je da mu stisne ruku. Tog popodneva padala je kiša u Minhenu, a Marić je mnogo voleo kišu... Vladić je maestralno dirigovao igrom na sredini terena... Pobedili smo golom Bajevića. Predveče na Marienplacu kolporteri su mahali svežim novinama i vikali: Balkan-Wunder! Balkan-Wunder!)

Rebac je najslavnijem Veležovom trilingu pridružio nešto mlađe momke poput Bore Primorca, Marka Čolića, Džemala Hadžiabdića, Momčila Vukoja, Jadranka Topića, Dragana Okuke, Vahida Halihodžića, pa koju godinu kasnije i supertalentovanog driblera Blaža Sliškovića.
Sula je jedan od pionira modernog fudbala u tadašnjoj Jugoslaviji. U to vreme igralo se staromodno, oprezno i sa ciljem da se primi što manje golova, pogotovo kada bi mali klubovi igrali protiv 'velike četvorke'. Rebac nije priznavao to. Nametnuo je svojoj ekipi autoritet s loptom i bez nje. Uveo je pritisak na protivnika bez lopte i brzu tranziciju nakon preuzimanja. Nametao je brzu igru na gol više i to je njegovoj ekipi donosilo simpatije širom zemlje. Tada su stadioni bili puni, a navijači su išli da uživaju u Veležovoj igri. Sećam se da bi ljudi iz Splita išli da gledaju Veleža, iako smo mi tada bili bolji na tabeli. I sećam se da smo jednom u prvom kolu, kao šampioni, primili pet komada u Mostaru”, pričao je Tomislav Ivić, tvorac tri Hajdukove titule sedamdesetih.

Ekipa Veleža iz sedamdesetih godina

Veležov tim iz sedamdesetih


Taj i takav Velež što je “igrao za raju i pomalo zanemarivao taktiku”, tri puta bio je nadomak titule. U proleće 70'. treće mesto i tri boda manje od šampionske Zvezde. Tri godine kasnije opet su crveno-beli najbolji, a Velež drugi, da bi '74. Hajduk zaposeo tron ispred Mostaraca zbog bolje gol razlike.

Zlatne godine jugoslovenskog fudbala... Jedan stari primerak Tempa i ambijent iz svlačionice Rođenih na Maksimiru uoči utakmice sa Dinamom. Finiš je prvenstva 1971...

“Prislonjene glave uz prozor i sa tranzistorom u ruci, Enver Marić prati rezultate ostalih utakmica Prve lige koje su ranije počele. Odjednom skače:

- Zvezda gubi u Crvenki!
- Dobro je! A Željo? –
pita kapiten Kemal Šestić.
- Gubi na Karaburmi.
- Alaha mi, Maro, ti ćeš izgubiti mesto u timu ako ne ostaviš taj tranzistor, 
ubacuje se u diskusuju trener Rebac.

Žagor se stišava, igrači navlače opremu. Šestić je već spreman da istrči na teren. Bruje tribine prepunog Maksimira...

- Kemo, je l' i dalje ne možeš da večeraš kad Velež izgubi?
- Eto, takav sam, šta ću...
- Pa zar i sad, kad si oženjen, imaš dete?
- Biće tako dok sam živ...
- Može li Velež do titule?
- Po kvalitetu igračkog kadra može, ali sudije nama drukčije kroje pravdu, a drukčije Zvezdi, Hajduku, Dinamu, Partizanu, Sarajevu... Nismo u ravnopravnom položaju. Rekao bih ja štošta, ali bolje da ćutim
...

Mostarci uoči meča sa Dinamom u Zagrebu i Enver Marić sa tranzistorom u ruci...

Pred utakmicu sa Dinamom u Zagrebu i Enver Marić sa tranzistorom u ruci sluša rezultate


Najveću utakmicu Sulin Velež odigrao je u revanšu osmine finala UEFA kupa 1974. Drugi šampionski tim Derbi kauntija – skockao ga Brajan Klaf, igrali Arči Gemil, Kolin Tod, Roj Mekfarland – slavio je na Prajd parku sa 3:1. Od ekipe koja je samo godinu dana ranije dogurala do polufinala Kupa šampiona i tamo ispala od Juventusa očekivalo se da lako odbrani prednost sa svog bunjišta. A dogodio se potpuni brodolom. Duh mostarskih liski, kap sevdaha i – šta će nesretni Englez tu?! Bijeli brijeg podrhtava: Primorac 1:0; Pecelj 2:0; u 51. Vladić 3:0. Hektor je smanjio, a Princ sa Neretve zapečatio sa penala – 4:1! U četvrtfinalu još jedan skalp u Mostaru – Tvente (1:0). U revanšu, ipak, Holanđani pogađaju u 89. za 2:0 i prolaz.

BMV se raspao kada je Enver Marić prešao u Šalke 1976. Godinu dana kasnije otišli su Bajević i Vladić. Zajedno u AEK. Onda je i Sula Rebac odlučio da se povuče. Za kraj jedne ere...

A kakav je samo delija bio Duško Bajević... Plenio je pojavom. Na terenu razarač bez mane (drugi strelac u istoriji jugoslovenske Prve lige, 166 golova), van terena osvajač kakvog... Pitajte starije Mostarce, ipričaće vam priču o zabranjenoj ljubavi između stasitog Srbina i filmski lepe muslimanke iz begovske familije. Duško Bajević i Bega Biberović - ljubav za čitanke. Da je imao ko da je opeva.

Duška su voleli svi osim Beginih. Tamo u Grčkoj, kasnije, imao je status poluboga. Bio je za volanom svog automobila jednog dana uskraj sedamdesetih kada je u saobraćajki stradao sveštenik. Seća se Kulje Vladić:
“Kada sam stigao na mesto nesreće bio sam zatečen prizorom. Oko Duška se sve okupilo, teše ga, hrabre... U jednom trenutku do nas je došla mlada i šarmantna dama u policijskoj odori. Kaže: Duško moj, ne sekiraj se. Popova je i tako previše, ti si jedan. Nakon onoga što sam čuo shvatio sam da bi Dule mogao svakog dana 'satrati' po jednog popa i da mu opet ne bi bilo ništa. A u to sam se uverio i na dan sudskog procesa. Čuo sam da je sudija diskretno pitao – je li produžio ugovor, ostaje li u Atini? Kada je čuo potvrdan odgovor sve je bilo rešeno. Valjda je bio navijač AEK-a... Dugo ga je ta nesreća proganjala i opterećivala”.

I Duško Bajević moralna vertikala...

Pedantni hroničari zabeležili su da su mu sudije dva puta, u dva različita takmičenja priznavali golove koje nije postigao. Reagovao je odmah, tražio od arbitra da ih poništi. Pa scena kada napušta klupu Zvezde usred utakmice sa Vojvodinom...

- Šta ovo viču ovi, Negiću?
- Viču šefe: Duško, odlazi!
- Aha. Evo sad ću ja...

I uzme trenerku, prebaci je preko leđa, pa preko severa – zbogom.

A da je igrao u Zvezdinom dresu, što ono vole da kažu Mostarci, imao bi 300 nastupa za reprezentaciju i dao 300 golova!

Dragan Okuka

Dragan Okuka


Velika je nepravda jugo-fudbala što Velež Bajevića, Marića i Vladića nije osvojio nijedan trofej. Ali “osvetiće” ih dečurlija što je rasla i stasavala uz njih. Tako su Rođeni i osamdesetih igrali mangupski fudbal. Došlo je vreme Avda Kalajdžića, Vlade Matijevića, Đurasovića, Skočajića, Prskala, Petranovića, Vladimira Gudelja, Anela Karabega, Gorana i Peđe Jurića, Meha Kodra... I pre svih dva mahalska bisera – Semira Tucea i Seada Kajtaza. Došla su i dva Kupa maršala Tita tih godina. Protiv Želje '81. bilo je 3:2 u finalu. Ekipu je sa klupe vodio Plava čigra – Miloš Milutinović. Pet godina kasnije sa Duškom Bajevićem kao šefom Velež je u igri za trofej potukao zagrebački Dinamo Ćire Blaževića – 3:1. Uz taj rezultat Mostarci obavezno ističu fintu koju je Skočajić prodao Mustafi Arslanoviću uz aut liniju. Kažu, vredi koliko i sam Titov trofej. I bockaju Zagreb još za ona dva Međedovićeva projektila iz slobodnjaka u dva minuta. To je jedna druga utakmica... Tih je godina Velež imao opasan pik na Dinamo i Zvezdu. Pa samo onih 9:2 na februarskom turniru u Mostaru... Po četiri komada Skočajić i Baka Slišković. Tad su Modri stvarno bili modri... Jadikovali posle u čuvenom “zagrebačkom trokutuZvečka/Kavkaz/Blato – pandan beogradskom “bermudskom trougluŠumatovac/Pod lipom/Grmeč. Jadikovali pa vele: previše cuge, buraz. Burna noć, kaj sad?! Nije bilo za bodove. I stiže odgovor iz Mostara: A jes, jes... Mi smo bili za istim stolom u Bristolu i pili bozu do jutra. Ma hajte, dečki...
“U početku malo ko je verovao u nas. Niko nije mogao ni da zamisli da ćemo doneti trofeje Veležu, kad već nisu uspeli svi oni sjajni pre nas. Pravu vrednost pokazali smo u poslednjem kolu '84. U Mostar je stigao Dinamo (i opet ti mučeni Zagrepčani nagraisali?!) sa sve strašnim Zekom Zajecom. Njima treba bod za titulu, nama bod za opstanak u ligi. Ćiro preko novina poručuje: daćemo im petaka! A mi njima poker ko od šale – 4:0. I tu je rođena ta naša generacija”, kazivao je svojevremeno Kajtaz.

A titula? S tom poslednjom velikom ekipom Veleža izmakla je za sva vremena...
“Imali smo najbolji tim u državi i jedan od najboljih u Evropi. Nama nisu dozvolili da budemo prvaci. Recimo, '87 u poslednjem kolu igramo na Tušnju protiv Slobode i protiv nas dosude dva nepostojeća penala. Pa Zvezdu koja će godinu kasnije harati po Evropi tukli smo 5:0 u Mostaru i 3:0 u Beogradu”.

Kajtaz desno, Tuce levo. I transparent koji je godinama šetao od Vardara do Triglava: Sead i Semir unose vam nemir.

Stadion Bijeli brijeg


Semir (Svemir) Tuce. Čarobni levokrilac! Stanojković, Cupan, Bračun, Cukrov, Šabanadžović - kako snovi u mirovini? Mota li se u zoru potkraj jastuka Mali zeleni? I zbilja, taj je vragolan bio njihova sorta. Proklet da je onaj Mesar (Teri Bučer) što mu slomi nogu na Vembliju... I oporaviće se se Tuce. Igraće opet divno. Igraće na reprezentativnom nivou. Igraće tako da Džaja lično zapuca do Hercegovine da ga pokupi, ali Semir neće nikud iz Mostara:
“Ne mogu, ljudi! Pa šta će mi reći raja da iz Veleža odem u Zvezdu?!

Reprezentacija – posebna priča. Kako tek šaka minuta? Ima do Bučerove satare, i te kako ima, ali ima i do jedne pijane noći u Bristolu. Ovako nekako: Video Osim kako Semir Tucelaže dvojke” diljem Juge pa skoknuo do Mostara da ga “proveri”. Da oceni ima li tu štofa za državni tim, za ono “talijansko odelo” što je polako krojio. I tako, predveče poželi Švabo da “čuje” prvu violinu Veleža.

- Hajde, sjedi, kaže mu Osim i pozove kelnera.
- Meni ćeš dupli viski. Semire, ti?
- I ja ću isto,
opušteno će Tuce.

Priča je išla do duboko u noć. Ujutru se na istom mestu okupi Semirova raja da čuje kako je prošlo sa selektorom, a on će: Ma super je bilo. Sprijateljili smo se. Popili smo dvije boce viskija zajedno.

Ljudi se hvataju za glavu...

Budala! Kakva budala! U čemu je problem?! Pa sad te nikada neće zvati u reprezentaciju. Video je koliko piješ.

Velež je 1987. završio kao drugi, sa bodom manje od šampiona Vardara (ili kasnije, kako je sud presudio, šampiona Partizana). Iste godine, u jesen, Mostar je video poslednju veliku evropsku predstavu. Pod Bijelim brijegom pala je Borusija iz Dortmunda – 2:1. Ima onaj antologijski video zapis kad Željko Samardžić pred tu utakmicu s Nemcima uživo izvodi možda i najlepšu fudbalsku himnu – Rođeni, Rođeni. Tekst Mišo Marić, muzika Kemal Monteno. A Senad Hadžifejzović, čovek koji će nam prvi saopštiti da je počeo rat, ovako piše: Niko na svijetu, provjerite, nema tako lijepo, pitomo, tepanje za svoj klub. Umasi navijačkih, divljih, ratobornih, životinjskih naziva, između tigrova, lavova, svinja, pijetlova, zmajeva, grobara, izdavaja se to pitomo – Rođeni.

Vazduh je već odavno bio zagađen. Mirisalo je na slom, propast. Mostar je Juga u malom. Prvi se raspada. Velež – Zemun, 15. mart 1992, poslednja utakmica pod Bijelim brijegom. JNA je pokušala da zauzme grad. Nije uspela. Posle je Hrvatsko Vijeće Odbrane udarilo na Armiju Bosne i Hercegovine. Krenulo je puno ozbiljnije puškaranje. Šantićevom, Bulevarom narodne revolucije i Neretvom, grad je podeljen na istočni i zapadni deo.

Veležova je nesreća što je Bijeli brijeg u zapadnom delu grada. Hrvati su tu tokom 1993. napravili protočni logor, gde su privremeno smeštali zarobljenike. Naposletku, prisvojili su stadion u potpunosti, iselili Rođene u Vrapčiće, 14 kilometara severno, pa uselili NK Zrinjski. Dok je Velež igrao pod Bijelim brijegom tamo je stajalo spomen obeležje njegovim poginulim fudbalerima u Drugom svetskom ratu. Njih 77. Nakon što je Zrinjski postao gazda to spomen obeležje je uklonjeno. Na njegovom mestu sada je “zahvalnica” poginulim vojnicima HVO.

Tako je Mostar umro i treći put.
...

Josip Jole Musa, veliki Veležov čovek. Fudbaler, pa predsednik iz trofejnog perioda. Autentični Mostarac. Nije preživeo smrt svog grada. Govorio je:
“Ja sam Mostarac sa dna kace! Vidiš me koliki sam? Plakao sam kao curica od dvije godine kad su srušili Pravoslavnu Sabornu crkvu, a mislio sam da ću umrijeti kad pade Stari... Je l' se smije psovati u emisiji? E pa smije!!! Mater im j...m kretensku! Hoće Mate Boban mene za gradonačelnika. Ej! Ja ga pitam: Je li Mate, je l' ja to tebi ličim na po čo'eka? Nisi Jole, kaže. Pa idi u pizdu materinu, kako ću bit gradonačelnik po grada”...

Đorđe Balašević pred koncert pod Bijelim brijegom 2005:
“O ovom stadionu imam samo najlepše mišljenje. I lepe uspomene. Ovde se igrao najbolji fudbal u Jugoslaviji, zato što je tu igrao Velež. Čujem u ovim svežim godinama da Veleža više nema na ovom stadionu i da tu sada igra neki drugi klub za koji nikad pre nisam čuo. Neka mi oproste i neka se ne ljute – ja znam samo za Velež”.

I još Marko Tomaš:
“Jedni žele da grade društvo na Kraljevini Jugoslaviji, drugi na NDH i Austrougarskoj, treći na periodu Otomanske imperije. Pominjanje SFRJ samo unosi konfuziju u njihov željeni koncept, to je glavna smetnja napretku kakav žele. Samim tim Velež predstavlja smetnju, relikt nečega što preziru. Bio im je upotrebljiv samo dok su se nadali da mogu promeniti dušu kluba, ali on je malčice stariji i žilaviji od njih, pa kad su to shvatili odlučili su da ga se odreknu, jer se iz njegovog duha ne može izbaciti istorija koja njima smeta. Iz te se istorije ne mogu tek tako izbrisati priče koje su isplele dušu tog kluba”...

Piše: Predrag DUČIĆ

Najnovije vesti


×