Slobodan udarac koji nervira komšije: Prokleta deca opet igraju lopte! Sad svi u šumu, na pet krugova trčanja

Retko priča, ali kad kaže mora čovek da se zamisli. Tako je bilo nedavno u serijalu „U susret Svetskom prvenstvu“, a takav je Aleksandar Kolarov i u kolumni za The Players Tribune.

Kao nedavno Romelu Lukaku i još neki igrači, iskren do granice bola, kapiten naše reprezenatcije otkrio je detalje iz života i karijere koji će verovatno naterati mnoge da ga posmatraju drugačijim očima. S obzirom da je kolumna u prvom licu jednine odlučili smo da ništa ne diramo. Da ne ubijemo draž.

Uživajte...

Buka je bila specifična. I dan danas, kad sklopim oči, čujem je. Nismo navikli da slušamo sirene za vazdušnu opasnost. Prokletstvo. Kao scene iz filma. Zvučalo je zastrašjuće. Moji prijateji i ja smo samo okrenuli bicikle i brzo se odvezli kućama. Bili smo nekoliko ulica udaljeni od kuće kad smo čuli novu buku. Ogromnu eksploziju. Pogledali smo u nebo i videli kako avion pada. Vatra i crni dim su kuljali iz njega. Prošao je kroz oblake, pa kroz drveće i onda - nestao. Vojni avion, oboren iznad Beograda, nedaleko od mog doma.

To vam je bio život u Srbiji krajem devedesetih...

Vratio sam se u kuću i sedeo u sobi, pokušavajući da shvatim šta sam upravo video. Rat nije dugo trajao. Zapravo sam bio srećan kad je počeo, jer ništa nisam razumeo osim toga da ne moram u školu, jer je nastava otkazana, pa sam mogao više vremena da provodim sa drugarima, igrajući fudbal na ulici.

Sećam se dobro noći kad je pala prva bomba. Bilo mi je 14 godina. Moj brat Nikola i ja smo zajedno sa majkom sedeli u dnevnoj sobi, gledala je latinoameričku sapunicu, ne propuštajući nijednu epizodu. Sedeli smo bez pogovora, zbunjeni što to moramo da gledamo. Odjednom su vrata počela da se tresu. Iznova i iznova. Nisma imao pojma šta se dešava. Kasnije smo čuli na vestima: Beograd je bombardovan.

Nismo napuštali kuću prva dva dana. Pokušavali smo da zaspimo uprkos odjecima eksplozija nekoliko kilometara od nas i zujanju aviona iznad glava. Košmar. Sećam se konfuzje, verovatno zbog toga što sam bio mlad, međutim, niko nije znao šta da radi u našem mestu. Vojka je malo mesto u Vojvodini, tamo svako svakog poznaje. Kako je vreme prolazilo, prodavnice su počele da se opet otvaraju, nastavili smo da upražnjavamo svakodnevne aktivnosti. Mislim, šta smo drugo mogli? Bilo je... Čudno. Nedostajala mi je škola. Imao sam previše slobodnog vremena, iako nikad nisam mislio da ću to reći.

Otac mi je bio pomoćni radnik u prodavnici, majka zaposlena u maloj lokalnoj kompaniji, pa smo brat i ja imali celu kuću na raspolaganju dok su oni radili. Provodili smo dane u dvorištu, igrajući se loptom, šutirajući je ka drvenoj kapiji. Bila nam je gol. Podsećalo je na film. A kapija je imala deo u gornjem levom uglom koji kad pogodiš loptom stvara nesnosnu buku. Bilo nam je zabavno da opalimo baš na to mesto, da bi se komšije promolile kroz prozor i drale: „ta prokelta deca opet igraju lopte“.

Svaki put kad bih zategao slobodan udarac, želja mi je bila da nateram susede da izađu na prozor i viknu na mene. Tad tad sam znao da sam dobro izveo udarac. Zato sam udarao iznova. Dugačak zalet, leva noga, fin slobodnjak i - BAM! Želeo sam da budem Siniša Mihajlović. On je razvaljivao kako je pucao slobodnjake. Igrao je za Crvenu zvezdu, veliki klub za koji su igrale legende. Osvojile su Kup šampiona 1991, sezonu pre nego što je takmičenje preimenovano u Ligu šampiona. Bilo mi je tek šest godina, ali to je bio ogroman trenutak za sport u našem delu sveta. Pogotovo što su već počeli nemiri i političke konfuzije, pa nije bilo lako živeti u našem gradu. Za nas je bila sjajna stvar da neko uspe, a da pritom odrasta u okruženju u kakvom smo mi živeli.

Kako smo brat i ja rasli, a rat postajao važan deo naših života, shvatili smo da je fudbal prilika koju ne smemo da proćerdamo. Gurali smo jedan drugog. Borili se. Bio sam takmičar. Možda i previše. Sećam se, jednog dana ostali smo sami u kući i posvađali se oko toga ko je jači, što dečaci često rade. Pala mi je na pamet ideja da se zatrčimo iz različith uglova sobe jedan prema drugom, skočimo u vazduh kao kad želiš da udariš loptu glavom, pa vidimo ko će koga da obori. Kad sad izgovorim tako nešto zvuči glupo, ali tad smo bili tinejdžeri. Kroz to je moralo da se prođe. Stajali smo u suprotnim uglovima sobe, baš kao u filmovima Džona Vejna. Udaljeni 12 stopa. Potrčali smo jedan drugog u susret. Uništio sam ga! Odleteo je kroz vazduh, a čim je pao počeo je da se dere:
„Zovi tatu, zovi tatu...“

„Nije ti ništa, ustaj“, vikao sam.

„Zovi tatu!“

Otac se pojavio. Naravno, slagali smo ga da je Nikola pao sam od sebe. Tata ga je odveo u bolnicu, a lekari ustanovili da je slomio ključnu kost. Baš je bilo interesantno dok je objašnjavao medicinskim sestrama kako se povredio. Takve bitke su me naterale da se zapitam.

Što se tiče fudbala, hteo sam da budem što je moguće bolji. Kad sam video šta je 1991. uradila Crvena zvezda i kako moja država pada u očaj, želeo sam više. Ta želja me nikad nije napustila. Dok sam igrao za Čukarički 2004. desilo se nešto o čemu i danas razmišljam. Bio sam sa omladincima na turniru u Holandiji, ostvarili smo neočekivano ubedljivu pobedu nad jednim timom, a odmah po povratku u Beograd petoricu saigrača i mene klub je priključio seniorima. Na prvom treningu, ekipa je već brojala 23 igrača, trener nije bio srećan što ima i nas iz podmlatka i oterao nas na trčanje. Rekao je: „pet krugova u šumi, ne vraćajte se dok je završite“.

Bili su to dugi krugovi. Sećam se vručine i umora. Posle četvrtog kruga jedan od saigrača je predložio da stanemo, jer nas niko nije proveravao. Drugi su se saglasili, ali ja nisam mogao to da razumem. Nisam došao tako daleko da ne bih pratio uputstva. Zato sam taj poslednji krug istrčao koliko su me noge nosile. Završio sam, a da me niko drugi nije video. Umalo se nisam onesvestio. Nisam taj peti krug trčao da bih impresionirao saigrače ili trenera, nego zbog sebe. E, to sam ja. Ako ćete nekad da snimate film o meni, molim vas, računajte na tu scenu.

Tri godine kasnije prešao sam u Lacio, što mi je omogućilo da prvi put finansijski pomognem porodici. A ona mi je sve. Nisam razmišljao o transferima ili velikim uspesima, već o tome da sam tek počeo. Morao sam da se izborim od statusa rezerve do važne uloge prvotimca. Dosta sam naučio u Rimu, a taj period se poklopio sa prvim pozivom u reprezentaciju. Setio sam šta sam obećao majci kad mi je bilo 12 godina. Rekao sam joj tad da ću jednog dana igrati u Premijer ligi. Znao sam, bez obzira na sve, da ću stići do Engleske. Tu priliku dobio sam u Mančesteru. Siti je stvarao veliki tim, a Premijer liga je u to vreme bila najjača na svetu. Nudila mi je priliku da postanem bolji igrač. Tog leta, neposredno pre odlaska u Mančester Siti, učestvovao sam sa Srbijom na Mundijalu u Južnoj Africi. Ne bih sebe nazvao sebičnim fudbalerom, ali sam prvi put osetio da više igram za ekipu, nego za sebe.

Osećao sam se kao vojnik. Osećao sam odgovornost prema zastavi. Dresu. Ljudima u otadžbini. Znao sam da su ponosni na nas. Znao sam da ponos proističe iz činjenice da su Srbi proživeli nešto što drugi narodi ne mogu ni da zamisle, pa kad smo dobili šansu da se predstavimo svetu, želeli smo da pružimo sve od sebe i pokažemo da smo baš to - ratnici. Rezultatski, nismo prošli kako smo želeli, ali nikad neću zaboraviti pobedu nad Nemcima (1:0). Pokazali smo da smo fudbalska nacija. Iako nismo prošli u nokaut fazu, Mundijal me je uverio me je da mogu da igram u Mančesteru. A period među Građanima smatram jednim od najlepših u životu. Osvojili smo dve titule, jedan FA kup, dva Liga kupa. Uz najbolji trenutak. Svi se sećaju i svi znaju gde su bili kad su čuli:
„Aguerooooooooooooooooo“.

I dalje smatram Siti svojim klubom. Pre nekoliko meseci, kad je Siti bio pred titulom, Edin Džeko i ja smo gledali utakmicu Mančester junajted - VBA u autobusu koji nas je prevozio na jedan Romin meč. Junajted je izgubio od poslednjeg na tabeli. Mančester je bio plav. Opet. Sjajan trenutak i za nas dvojicu. Zauvek ću pamtiti navijače, a klub nositi u srcu.

Sad sam ponovo u Rimu. Opet je kao 2010. I sad sam sa Srbijom na Mundijalu, a moja supruga Vesna i dvoje dece me gledaju iz Italije. Roditelji su i dalje u Srbiji. Neće doći u Rusiju zato što im ne dam. Majka je bila na samo četiri moje utakmice u životu i svaku sam izgubio, zbog čega sam joj zabranio da dolazi. Tata je previše nervozan, popuši po pet cigareta za vreme sustreta, mora i on da ostane kod kuće, ali...

Tu sam ja. Srbija je tu. Sećam se bola koji je izazvala eliminacija u grupnoj fazi pre osam godina. Ne želim da osetim to ponovo. Sad nosim kapitensku traku, samim tim i obavezu da budem lider kakav sam oduvek sanjao da ću biti. Imamo šansu, jer smo ispod radara svih. Verovatno ni vi pojma nemate šta da očekujte od nas, zar ne? A mi to volimo.

Verovatno ne znate koliko je Sergej Milinković Savić kreativan ili Dušan Tadić talentovan. To je u redu. Odigraćemo najbolje što možemo da vam pokažemo, jer smo dugo čekali šansu da predstavljamo Srbiju. Dosta igrača u našoj reprezentaciji seća se rata, bombi, sirena... Znaju koliko je naša država propatila da bi stigla dovde. Taj haos proizvodi ogromno olakšanje i veliku priliku. Svi smo to proživeli, svega se sećamo. I sad ćemo da zgrabimo šansu.

FOTO: Action images, Star sport