Svaki je dodir bio violina

Koliko je Dragoslav Šekularac zaista bio veliki? Retoričko pitanje, jer bio je najveći. Samo što je mlađima teško danas opisati. Prošlo je već više od pola veka otkako je igrao svoj najbolji fudbal i zapalio Jugoslaviju. Uspomene su izbledele. Baš zato u pomoć zovemo Stanislava Karasija. Njemu je Šekularac urezan u pamćenje još od dečačkih dana. U onom kultnom intervjuu za TV Crvena zvezda pričao je kako nikome nije dozvoljavao da čisti kopačke Šekiju. Eksluzivno pravo Karasija. Eto toliki je bio Šeki. Da jedna Zvezdina legenda sa ponosom priča kako mu je čistio kopačke.

Čuveni Stane sa tugom je primio vest o Šekularčevoj smrti. Ali sa osmehom se priseća idola. Pitamo i Karasija, koliko je zaista bio veliki Šekularac?
“Ma to je bio karavan! Šta da vam kažem, posle velikih utakmica, da li je to derbi ili neki evropski meč, on nije morao da se brine sa prevoz. Njega su navijači na rukama nosili do Terazija”, kaže Karasi za MOZZART Sport.

Sad samo zamislite tu scenu. I zapitajte se: da li bi danas moglo da se ponovi? Od Topčiderskog brda do Terazija. Na rukama oduševljenih fanova.
“To je teško opisati. Šeki je bio atrakcija. I sve do smrti, kadgod smo negde išli kao sekcija veterana, to je trčanje za njim, peli su mu se na glavu. Mada, on nikad nije bio tip koji je iskorišćavao slavu. Prirodan čovek, za šalu, trik”.

Jedan trik posebno je upečatljiv. Toliko nadrealan da bi danas mnogi posumnjali da je u pitanju neki urbani mit uz kakve po običaju idu i preterivanja. Čuli ste već sigurno, ono kad Šeki toliko zaludi rivala da ovaj istrči sa njim van terena. Istina ili trač?
“Istina! Na moju sreću, skupljao sam lopte na toj utakmici, na Partizanovom stadionu se igralo, protiv Šveđana (Crvena zvezda je dobila Norćeping sa 2:1, prim.aut). I taj igrač, sad ne znam ko beše, dobije od trenera zadatak da striktno bude uz Šekija. I Šeki ga je maltretirao, maltretirao, ovaj se jadan zalepio kao lepak za njega. I onda Šeki u jednom trenutku izađe usred utakmice i sedne na klupu, ne baš na tribine kako se danas priča, a ovaj pored njega, stoji i gleda, ništa mu nije jasno. To je bio cirkus na stadionu”.

Šeki je bio takav. Zabavljač kakvih više nema u modernom fudbalu. To ne znači da nije znao da igra fudbal. O, kako je samo igrao fudbal.
“Jugoslovenski Brazilac. Ono što je on znao i šta je radio sa loptom. Virtuoz. Svaki je njegov dodir sa loptom bio fudbalska violina. A bio je i fudbalski šeret. Voleo je da se nadigrava, nadmudruje, da budemo iskreni nekad i da ismeje rivala. Mada je često govorio da nije on bio najbolji igrač, nego Bora Kostić. Kaže: Daš Bori loptu i ona je u sefu. Njih dvojica su se stalno nešto čarali, pravili gluposti, ali kroz smeh i zabavu. Oni koji ih nisu poznavali mislili su da oni nisu dobri prijatelji, a u stvari je bilo sasvim suprotno. Šeki je izuzetno poštovao Kostića”.

Sam Šekularac mnogo godina kasnije govorio je da bi napravio i veću karijeru da je njegov talenat u nogama pratila i mudrost u glavi. Govorio je da mu je prava karijera trajala od 17. do 23. godine. I onda su počeli problemi. Protivnički defanzivci više su ga tukli, a i Šeki je umeo sam sebi da zakomplikuje život. Kao onda kada je udario sudiju Tumbasa i dobio suspenziju na godinu i po dana.
“On je samo sebi štetio. Da li kroz igru, tu neku neozbiljnost ili još više taj nezreli duh koji ga je pratio, pa, mogu da kažem do smrti. Da se razumemo, svaki čovek ima svoj porok, ali Šekija su njegovi poroci skupo koštali”.

Opet...
“Obožavao sam ga. Sećam se kad sam došao u Crvenu zvezdu, drugari su me svaki dan zvali da me pitaju koga sam video, da li sam video Šekularca, da li sam ga pipnuo. Pa ja kad kažem: šta pipnuo, dodao mu loptu... Pa to je neopisiv osećaj. Da, čistio sam mu i cipele, to mi je predstavljalo posebno zadovoljstvo. Ne mogu da kažem da li je bio naš najveći igrač svih vremena, jer vremena se menjaju i svaka generacija ima svog heroja, ali mi smo imali Šekija”, kaže nam Stanislav Karasi.

Šeki, neka ti je večna slava.

FOTO: MN Press, Star sport