Tako to radi De Laurentis

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Između Aurelija De Laurentisa i navijača Napolija varnica ljubavi nije kresnula ni 2004. godine, kada je filmski magnat kupio tim iz Napulja za 32.000.000 evra, niti je pustila korene u prethodnih 14 godina. Emblematična je slika od pre par godina, na proslavi drugog mesta u Seriji A, na poslednjoj utakmici na San Paolo u sezoni: stadion u delirijumu, igrači sa porodicama ispod “curve A” i “curve B”, De Laurentis u stilu američkih bosova (odrastao je u Los Anđelesu) silazi sa tribine na teren, okružen telohraniteljima, šeta teatralno polako po terenu, niti kome prilazi, niti se njemu ko približava.

De Laurentis i Napoli su kao supružnici koji su u braku isključivo iz interesa.  Aurelio jer mu je to najbolji način da zarađuje novac i ima pozornicu na kojoj zadovoljava svoju potrebu da bude u centru pažnje. Navijači Napolija su svesni da na horizontu nema nijednog ozbiljnog kandidata koji bi kupio klub i zadržao ga na ovom nivou.

Aurelio je pokazao na konkretnom primeru Italijanima da je fudbal, pre svega, biznis a onda pasija. Paradoksalno, u najstrastvenijem gradu, ne samo u Italiji već i u Evropi, u sportu u kojem su decenijama italijanski preduzetnici gubili milijarde lira i kasnije milione evra - od Anjelijevih preko Berluskonija, Moratija, Kranjotija, Tancija, Čeki Gorija do Sensija - De Laurentis je pokazao da mogu da se ostvaruju profiti i bude u vrhu Serije A.

Zato, uprkos najuspešnijoj epohi u istoriji Napolija, ako izuzmemo Mardonin period, u Napolju ne vole De Laurentisa. Ne mogu da mu oproste hladnu proračunljivost, egocentričnost i pre svega da je račun njegove familije u banci važniji od Napolija. Takođe, tifozi Napolija su frustrirani činjenicom da ne mogu da odu ni pod prozore De Laurentisa da protestuju, kao što su radili pod Feralinovim. De Laurentisovi su poreklom iz Tore Anuncijate, varošice pored Napolija, ali žive već decenijama u Rimu i u Napulj dolaze, s vremena na vreme, na utakmicu i to je to.

De Laurentis je, u suštini Rimljanin, koji u Napulju odlično zarađuje. Toliko dobro da je kupio, za bagatelu, još jedna južnjački klub sa velikom tifozerijom - Bari. Za razliku od svog prijatelja Vitorija Čekija Gorija, takođe sina moćnog filmskog pruducenta, koji je bankrotirao sa Fjorentinom, Aurelio se obogatio sa Napolijem.

Naime, Aurelio je imao dobar preduzetnički njuh da shvati da su zlatna vremena kada se dobro zarađivalo od filmske industrije u Italiji na izdahu. Zato je sedam godina pokušavao da kupi Napoli, još od 1997. godine. Bio je spreman da potroši 132.000.000.000 lira (oko 64.000.000 evra)  2000. godine da kupi klub od Feralina. Ironijom sudbine četiri godine kasnije kupiće Napoli za upola manju cenu, ali će zbog bankrota starog Napolija morati da krene od Serije C. Za pet godina će vratiti Napoli u Seriju A i nadoknaditi sav novac koji je uložio.

Kada je ušao u fudbal, Aurelijeva krovna firma koja poseduje i Filmauro, ostvarivala je 90 odsto profita od filmske industrije. Danas FK Napoli doprinosi sa više od tri četvrtine u ukupnoj zaradi porodične firme De Laurentis. Zato nimalo ne čudi što je Aurelio postavio svog sina da vodi Bari sa ciljem da pređe isti put kao i Napoli.

Izbori klubova De Laurentisa su vrlo inteligentni. Napoli ima četvrtu tifozeriju po snazi u Italiji i to se najbolje vidi kroz sumu novca koju klub iz Napulja inkasira na ime televizijskih prava mečeva u Seriji A. Samo Juve, Inter i Milan zarađuju više od TV prava od Napolija. Naravno, kao i u svakom poslu, bitna je sreća, a De Laurentis ju je imao na pretek u svojoj karijeri fudbalskog gazde. Od izbora igrača, poput Lavecija, Kavanija i Iguaina (samo njih trojica su prodata za gotovo 200.000.000 evra) do velike krize milanskih klubova koja je olakšala posao Napoliju da se učvrsti u vrhu Serije A i postane relativno redovni učesnik Lige šampiona.

Za manje od deceniju i po De Laurentis je od kluba koji je dotakao dno napravio moćnu mašinu koja fakturiše godišnje preko 200.000.000 evra. Zato može sebi da dozvoli da odbrusi navijačima Napolija da ako hoće da osvajaju trofeje onda treba da navijaju za Juventus ili da im preti da će im dovesti Kineze ako nastave da mu “igraju po živcima”. Ili da ih podseti, kada mu traže da kupi top fudbalere, da oni čak ne kupuju ni originalne dresove Napolija već one falsifikovane, a kamoli šta drugo (Napoli od “merčandajzinga” zarađuje tek par miliona evra).

U tom kontekstu treba posmatrati i poslednje polemike oko stadiona San Paolo. Već godinama De Laurentis maše s idejom da će da napravi novi stadion, čak i van Napulja, pričalo se o Kazerti. Ne propušta priliku da definiše gradski stadion podno Vezuva kao rupčagu, bez pristojnih klozeta, liftova i stolica za sedenje. Istini za volju, nije skroz u krivu. Liftovi, mokri čvorovi, stolice i sve ostalo na San Paolu izgleda i jeste devastirano. Praktično ništa nije renovirano od Mundijala u Italiji 1990. godine.

Kao i uvek, iza sukoba sa gradskom upravom, u pitanju je novac. De Laurentis smatra da grad treba da mu proda za simboličnu cenu stadion jer mora da se komplento restaurira. Gradski oci pak smatraju da i pored ljubavi prema Napoliju ne mogu da se ponašaju nedomaćinski prema gradskoj svojini i da De Laurentis, ako hoće da kupi San Paolo, mora da plati tržišnu cenu. I jedna i druga strana u toj igri pokušavaju da privuku  građane Napulja i navijače Napolija za sebe i optuže drugu da ne misli dobro ni Napoliju ni Napolitancima.

Tako se već godinama De Laurentis, na stranu izvođenje malih popravki i poboljšanja, uzdržava da uloži novac u renoviranje stadiona, a grad Napulj nije imao novac na raspolaganju da uloži u ozbiljniju restauraciju. De Laurentis je igrao na kartu propadanje San Paola i dolaska u poziciju grada Napulja da mu da budzašto stadion, samo da ga sredi. Primera radi grad nije imao novac ni da promeni stolice po parametrima UEFA. Zbog toga Napoli svake godine mora da prijavi stadion Barberu u Palermu kao rezervni pošto mu UEFA odobrava uslovno da igra utakmice Lige šampiona i Lige Evrope.

Dobijanje Univerzijade bio je dar s neba za gradonačelnika Luiđija De Mađistrisa. Okupljanje studenata sportista iz celog sveta u Napulju 2019. godine omogućilo je gradu da dobije novac za renoviranje stadiona. Međutim, kako to ide na jugu Italije: čim se pojave novci tu se pojave interesi, korupcija, kamora ili neka druga mafija, a za njima policija, tužioci i onda se sve blokira. Radovi na stadionu umesto da budu završeni ovog leta još nisu ni počeli.

Gazda Napolija je iskoristio priliku da zaoštri situaciju i obrušio se na gradonačelnika De Mađistrisa i lokalnu vlast. Pod izgovorom da zbog radova na tribinama, koji će morati da budu preduzeti tokom sezone, De Laurentis je obustavio kampanju prodaje godišnjih ulaznica jer tobože ne može da garantuje kupljena mesta. Tokom radova će biti zatvarani pojedini delovi tribina tokom sezone. Istovremeno, Napoli nije potpisao godišnji ugovor o iznajmljivanju San Paola i ukinuo je paket besplatnih karti koje su odlazile gradu za utakmice Napolija.

U takvom ambijentu dolazi provokacija De Laurentisa, neovlasnika Barija, da bi Napoli mogao da igra utakmice na San Nikoli. To je bio još jedan pozorišni komad De Laurentisa. “Epater le bougeois” rekli bi Bodler i Rembo, a to je upravo ono što najviše voli da radi De Laurentis, da šokira publiku. Baš kao što je bilo i prozivanje De Mađistrisa da je on u srcu navijač Intera a da po službenoj dužnosti navija za Napoli.

Dovođenje Karla Ančelotija nije uspelo da “atrofira” animozitet koji navijači Napolija osećaju prema De Laurentisu. Na prvoj ovosezonskoj utakmici protiv Milana, navijači Napolija su “štrajkovali” prvo poluvreme: delom zbog nesreće u Đenovi delom zbog ponašanja De Laurentisa. Prvi slogani, pogrdni, dakako, u drugom poluvremenu su bili upućeni De Laurentisu. Zatim su usledila saopštenja navijača “tribine A” i “tribine B”, gde se nalaze najvatrenije pristalice Napolija, koji su kvalifikovali De Laurentisa kao mediokritetskog filmskog producenta koji se obogatio i proslavio na račun Napolija i poručili mu da on za njih nikada neće biti predsednik jer iz svake njegove reči izbija glupost.

A De Laurentis, on im je odgovorio: “Ima ludih navijača. Oni me preziru i ja njih prezirem. Na stadion dolazi par desetina hiljada ljudi sa zastarelim shvatanjem fudbala i vođenja modernih klubova, a Napoli ima 160.000.000 navijača u svetu i ja mislim o njima”. Odbrusi im De Laurentis i poveća cene ulaznica za utakmicu protiv Fjorentine u subotu: najjeftinija karta 35 evra.

Piše: Željko PANTELIĆ
Foto: Action Images