Tamo gde je sve počelo

Godinu ranije Kike Sančez Flores se izborio sa Fulamom i u vitrine “Visente Kalderona“ uneo prvi pehar Lige Evrope. Međutim, onaj osvojen u sezoni 2009/2010 imao je mnogo veći značaj. Da nije bilo njega, da Radamel Falkao nije uništio Atletik Bilbao ko zna da li bi Dijego Simeone stekao mitski status u Madridu. Ko zna da li bi Atletiko bio to što danas jeste. A danas je bez svake sumnje klub kojem nije ni bilo mesto u Ligi Evrope. I zato je jasno: Jorgandžije su veliki favoriti protiv Olimpika u finalu Lige Evrope.

Mesto poslednje bitke: Park Olimpika iz Liona pred oko 60.000 gledalaca od kojih će samo manjina biti pravi navijači oba kluba. Termin 20.45. Prva zvezda: Antoan Grizman. Ove sezone uz njegovo ime 27 golova i 15 asistencija na 47 utakmica. Na sedam mečeva u Ligi Evrope četiri gola i četiri asistencija. Imaju i u Marselju talentovanih igrača, ali ovakvog nemaju.

I nije samo on problem. Jan Oblak je uz Davida de Heu i samo možda Kejlora Navasa ove sezone ponajbolji golman Evrope. U odbrani ne vredi izdvajati imena. Svi zajedno čine zid o koji su se kao na fliperu odbijali i najubojitiji napadači planete. Gabi da poveže linije, Saul, Koke i Anhel Korea da biju u defanzivi i spremaju lopte za Grizmana i Kostu. Kako su se samo savršeno uklopili. Kao da su jedan drugog čekali. Šteta samo što će po svemu sudeći ovo biti možda i njihovo jedino zajedničko finale. Španski mediji su uvereni da na leto Grizman za 100.000.000 evra ide u Barselonu, mada se Jorgandžije još bore.

Olimpik? Evropski titan iz 90-ih godina prošlog veka. Ovo je međutim tek početak njegovog povratka u elitu. Uspon koji nije građen stotinama miliona. Proces je. Potrajaće. Ide u pravom smeru. Na putu do finala zgazili su Bragu, Atletik Bilbao i Lajpcig, protiv Salcburga se provukli u produžetku. Ključne pobede su ostvarene na Velodromu. A i Lion je donekle domaći teren. Iako dva Olimpika ne gaje baš prijateljske odnose. Ipak, zemlja je ista, a Marselj planira da Francuskoj podari prvi klub sa dva evropska pehara u džepu. Prvi je osvojen još davne 1993. u prvom izdanju Lige šampiona.

Atletiko tim trofejom ne može da se podiči, iako je tri puta igrao finale. Dva puta u poslednje četiri godine. Ove sezone korak nazad. Dva neverovatna kiksa protiv Karabaga značila su kraj već u grupnoj fazi Lige šampiona. Možda su poleteli. Možda je najbolje da se vrate u blisku prošlost. Da se prisete tih vremena kada su tek krenuli ka vrhu. To finale u Bukureštu iz 2010. bio je prvi Čolov pehar u Madridu. Malo su se jedno drugog zasitili. Potrebna je Atletiku neka varanica koja će ponovo zapaliti vatru.

Neće biti lako. Ekipa Rudija Garsije je ove sezone po opštem mišljenju igrala najlepši fudbal u Ligi Evrope. Mnogo toga se vrti oko velemajstora Dimitrija Pajea, koji će biti osnovna meta Simeonovih neumornih „terijera“. Ako on dobije prostor da razigra strašnu navalu u kojoj se nalaze Okampos, Tovan i Žermen odbrana Madriđana bi mogla da se nađe u velikom problemu.

Ipak, Rudi Garsija nije trener koji voli da menja formacije. Ostaje veran ofanzivi čak i onda kada ne ide, što bi u okršaju sa taktičkim perfekcionistom kakav je Čolo Simeone moglo da bude pogubno za njegov tim. Takav pristup igri mogao je da ga košta i eliminacije u polufinalu, ali je Marselj ipak prošao dalje. Odlučujući gol je bio sporan, jer je usledio nakon nepostojećeg kornera, ali je pravi tim ipak otišao u veliko finale.

OLIMPIK MARSELJ - ATLETIKO MADRID, 20.45

Stadion: Park OL
Kapacitet: 59.196
Sudija: Bjorn Kujpers (Holandija)

Olimpik (4-2-3-1): Mandanda - Sakai, Luiz Gustavo (Rolando), Rami, Amavi - Angisa, Sanson - Okampos, Paje, Tovan - Žermen;
Atletiko (4-4-2): Oblak - Vrsaljko, Himenez, Godin, Lukas - Korea, Gabi, Saul, Koke - Grizman, Kosta.

(FOTO: Action Images)