Uticaj Danila Pantića na igru Partizana: Šta jeste, šta može, šta mora?

Na početku kapitenska traka. Bar na onim utakmicama kad ni Saša Ilić, ni Vladimir Stojković nisu bili u protokolu. Možda suviše opterećujuća za mišicu Danila Pantića. No, kako sezona odmiče, 22-godišnji vezista potvrđuje da se igra Partizana bez njega ne može zamisliti i da je s pravom projektovan u jednog od lidera tima. Nije bilo tako davno kad smo konstatovali kako „ima šta da se vidi“ kad mladi reprezentativac Srbije i Marko Janković igraju zajedno i da im je kreativnost najjače oružje, što se dalo videti i na poslednjem prvenstvenom meču protiv Dinama iz Vranja.

Ruku na srce, duel sa superligaškim fenjerašem nije, niti može da bude reper kvaliteta bilo kog igrača i(li) ekipe projektovane za veće domete od ubedljivih 6:0, međutim, učinak od nedelje veče potvrđuje da je Danilo Pantić (p)ostao igrač bez kog ovaj tim ne može. Dva hica debitantu u elitnom rangu ovdašnjeg fudbala omogućila su momku iz Rume da izjednači lanjski golgeterski učinak i već sad, a još nije ni kraj jesenjeg dela sezone, može da se konstatuje kako će mu sezona 2018/19 biti najefikasnija u karijeri. Za to mu je potreban jedan jedini pogodak, a kako igra, nema sumnje da će u preostalih 20 rundi šampionata i još nekoliko utakmica Kupa Srbije nadmašiti samog sebe iz takmičarskog ciklusa pod vođstvom Miroslava Đukića (pet golova, 11 asistencija), te onih u Viteseu i Ekscelzioru kad nije ni imao minutažu kakvu uživa na Topčiderskom brdu, uz saznanje da u prvom mandatu među crno-belima igrao daleko manje, pa nije ni mogao da dobaci više od gola po sezoni.

Pogubno bi bilo meriti Pantićev uticaj na igru Partizana samo kroz brojke (mada ima i pet asistencija), jer su one deo statistike i ne pokazuju šta fudbaler, kako god se zove, može i zna. Na primer, činjenica da je, kako to treneri vole da kažu, polivalentan, omogućila je Zoranu Mirkoviću da ga koristi na više različitih pozicija i da ga sa primarnog mesta centralnog veznog pomeri na levo krilo ili zadnjeg veznog u mečevima kad je zbog povreda ili kartona bilo neophodno „krpljenje“ sastava. Plus se ostatak Partizanovog tima oseća daleko sigurnije kad oko sebe, bilo na koje mesto da ga stavi šef struke, ima Danila Pantića, jer je reč u igraču koji voli da preuzme odgovornost, ne beži od lopte, razume igru. Isto važi i za Marka Jankovića, kad mu se igra. A nije mnogo takvih u sadašnjem timu iz Humske.

Uprkos promenjivim rezultatima i dvocifrenom zaostatku u odnosu na Crvenu zvezdu, Pantić igra sezonu karijere. Tek započete, imajući u vidu da su mu 22 leta. Što otvara polemiku da li je za ovdašnje uslove fudbala mlad, koliko i šta još može da pruži Partizanu. Naročito ako se u obzir uzme poređenje sa Sašom Ilićem, debitantom za prvi tim na dan Danilovog rođenja (22. oktobar 1996). Primetiće mnogi da se fudbal promenio i da je Sale na veliku scenu kročio kad mu je bilo 19, prvu „punu“ sezonu odigrao sa 20, dok je Dača mlađi uleteo u svet odraslih (debitovao sa 17, počeo da igra sa 18 i po).

Baš zbog te razlike možda je javnost previše od njega očekivala dok je bio tinejdžer, možda mu je i klub za vreme prvog mandata nametnuo nerealna očekivanja. Neko sazreva pre, neko kasnije, mada valjda podsetiti i na činjenicu da je Ilić davao po 20 golova u sezoni. U timu ofanzivnih karakteristika, kome tradcija i navijači diktiraju da neprestano napada, od fudbalera nalik Pantiću s pravom se očekuje da dobaci do te kote. Jer, ni Ilić nije bio napadač, ali jeste lider na terenu i kadgod nije išlo znao je da „izmisli“ gol. E, sad: možda dve decenije kasnije nije ni realno tražiti da baš Danilo Pantić stigne do 20 pogodaka za sezonu (računajući sva takmičenja), kad su to, da se ograničimo samo na Partizan, od rastanka sa Crnogorcinma (2006) uradili samo oni kojima su golovi u opisu radnog mesta. Napadači. Uroš Đurđević (28), Leonardo (26), Lamin Dijara (21), Petar Škuletić (21, za polusezonu) Kleo (20, u periodu od jula do decembra), a blizu bili još Leandre Tavamba (19) i Valeri Božinov (18). Ne bi bilo na odmet Pantiću da u ovakvoj postavci Partizana, gde tim dosta zavisi od njega, podeblja učinak. Može to. Zbog sebe i zbog kluba.

Kluba koji je verovao u njega i kad nije igrao po Holandiji. Koji mu je oživeo karijeru i koji čeka da mu na tom povreneju vrati. Klasići iz generacije 1996. već imaju gol koji im je odredio karijere i pogurao timove ka vanrednom uspehu. Andrija Živković je, recimo, avgusta 2015. na maestralan način matirao odbranu Steaue, a Nemanja Radonjić letos pogodio na gostovanju u Trnavi i oba puta su ti golovi bili odlučujući za evropsku jesen Partizana i Crvene zvezde. Aktuelni vezista crno-belih zasad u nogama ima pogotke Mačvi, Mladosti, Borcu, Spartaku, Rudaru, Zemunu i Dinamu, a da bi potvrdio hvalospeve iz mlađih kategorija kad je bio možda i veći talenat od sadašnjih članova Benfike i Marselja potrebno je da udari pečat.

Možda na proleće (igraće se dva derbija) bude imao više sreće nego u septembarskom duelu sa večitim rivalom, kad je na prečki ostao otisak lopte kao svedočanstvo o šutu koji bi obeležio dosadašnju karijeru. Možda sledeća lopta uđe, a Danilo Pantić se, pre povratka u Čelsi, pozicionira u srcima Grobara.

FOTO: Star sport