Za primer deci i lenštinama kako se radi i trči u 39. godini

Možemo da se usaglasimo da je Šimon Marčinjak, odnosno njegov pomoćnik sa zastavicom u ruci oštetio Bajern u poslednjim sekundama madridskog spektakla. Možemo da stanemo iza reči Tomasa Milera da su se čudne stvari dogodile sinoć na Bernabeu, da ih je kroz istoriju itekako bilo kada Kraljevski klub igra Ligu šampiona, ali da poraz Bavaraca ne bi trebalo sumirati, niti pravdati neshvatljivom sudijskom brzopletošću.

Arbitri se jesu ogrešili o velikana sa Alijanc arene, ali oni što zauzmu stav da Bajern nije u finalu najglamuroznijeg klupskog fudbalskog takmičenja zbog sudijske greške, mogu samo da ispadnu smešni. Neke druge stvari odlučile su finalistu, ma koliko se trudili da novo finale Reala objasnite kreditom kod sudija koji najtrofejniji evropski klub de fakto uživa.

Real Madrid je gigantski klub, za mnoge najveći na planeti. Sintagmom, fudbalsko božanstvo. Gigantskim ga čine titani koji su za njega igrali i ginuli, trofeji koje su mu gromade te prelepe sa bubamarom donosili i zbog kojih je Ligu šampiona učinio svojim takmičenjem... Takmičenjem u čije je šablone pronikao, manirom tinejdžera koji Bog zna koji put počinje da prelazi napamet naučenu igricu. U mozgu mu je svaki pedalj svih mapa, nepoznato je odavno prestalo da postoji, a misije se rešavaju bez pomoćnih šifara. Tako Real Madrid poslednjih deset godina igra Ligu šampiona. Zatvorenih očiju. I kada ne igra najatraktivniji fudbal i kada zakoni verovatnoće kažu da je takmičenje za Blankose već trebalo da bude gotovo - prvo u četvrtfinalu na Etihadu, zatim sinoć na Bernabeuu.

Pet Ušatih pehara podigao je Real Madrid u poslednjoj deceniji. Ruke na svih pet stavili su samo Dani Karvahal i Luka Modrić. Od sinoć, širom Evrope najglasnije odjekue Hoseluovo ime, ali ne bi Španac verovatno ni došao u poziciju da postane heroj Madrida da ne beše Modrićeve lekcije iz profesionalizma, ma čiste fudbalske strasti.

Kako drugačije objasniti trk najstarijeg igrača na terenu, sprint od od preko 70 metara, a potom idealan start koji je sprečio Bajernovo potencijalno vođstvo od 2:0. Reći će kontraši i pesimisti da je Modrić bio svež jer je ušao sa klupe u 69. minutu i da nije ništa posebno to što je petanestak minuta kasnije, dok je Bajern otvarao kontru za završni udarac, jurnuo od šesnaesterca do šesnaesteraca i uklizao ispred 19-godišnjeg Aleksandra Pavlovića. Nek' ne zaborave da će Zlatna lopta iz 2018. u septembru puni 39. i ulazi u 40. godinu života. Lajmerova lopta za Pavlovića nije bila idealna, ali ni talentovani klinac nije poleteo napred enrgijom koju bi mladić njegovih godina, ma koliko prethodno pretrčao, morao da iskopa. Dva minuta kasnije, Real je izjednačio.

Fudbalske veličine prepoznaju ključne trenutke, kao šahovski velemajstori anticipiraju pet, šest, nekada deset poteza unapred. Modrić je video šta se sprema i katapultirao se koliko ga noge nose. Pavlović ima tehničke potencijale da postane veliki fudbaler, ali još ne i potrebno iskustvo da prepozna odlučujući momenat utakmice. Da je drugačije, možda bi sinoć negde u sebi pronašao još prstohvat energije neophodan da prvi stigne do lopte.

Nije ovo upiranje prstom u Pavlovića, niti je on (jedini) krivac za ispadanje Bajerna. Ovo je Modrićev primer deci i mlađim fudbalskim naraštajima o putu do fudbalskog Olimpa. Ovo je pokazatelj da je strast ono što na vrhunskom nivou pravi razliku. Sa njom ste Luka Modrić, bez nje Liroj Sane. Zamislite, revanš polufinala Lige šampiona na fudbalskom Brodveju sa najtrofejnijim klubom Evrope. Potencijalno ste jedno od najmoćnijih oružja svog tima, a pojavite se u papučama, sa rukama u džepovima. Zato će se Sanea jednog dana sećati kao čoveka kojeg je mrzelo da isprati igrača (iako je Nojer izbio Bajernu finale iz ruku), da pomogne Jozui Kimihu kada je iz napada u napad grcao dok ga je Vinisijus okretao kao balerinu spuštajući mu cenu na fudbalskom tržištu.

Mogao je Modrić da bude Realov tragičar kada je u četvrtfinalu na Etihadu promašio jedanaesterac. Izveo je jedan od najlošijih penala u karijeri i svaki sledeći penal bio je mala aganija za Hrvata. I tada, iz njegove gestikulacije i mimike, kada je Lunjin skinuo penal Bernardu, čitalo se sirovo olakšanje.

Osetio je da je dužan klubu kojem je toliko dao, iako mu ništa ne duguje. Nije postao uvređena zvezda kada su ga godine učinile Karletovom produženom rukom sa klupe, niti je bilo neophodno davati mu upute za igricu koju je toliko puta prelazio. Ko je od klinaca i fudbalskih lenština bio dovoljno promućuran i pametan, sinoć je u tih osam sekundi Lukinog sprinta mogao mnogo da nauči.