Miloš Teodosić - kratko, ali efikasno: Omiljeni klub(ovi), igrač, zašto ne jede brzu hranu, šta ga je činilo tužnim...

Košarkaški početak Miloša Teodosića u Los Anđeles Klipersima obeležile su povrede, ali i sijaset dobrih poteza i kvalitetnih izdanja, zbog čega je uvršten među najbolje rukije NBA lige ove sezone.

Zbog svega što je već postigao, ali i zbog svih stvari koje tek čekaju kapitena reprezentacije Srbije, renomirani dnevnik Njujork Tajms napravio je intervju s Milošem. Autor teksta Mark Stajn kaže da je od Klipersa dobio poziv da ode na doručak s Teom. I to, ni manje, ni više, nego na čizburger, pošto je novi Milošev saigrač Sem Deker svojevremeno tvrdio da Teo dan počinje sa hamburgerom. Istina je, doduše, malo drugačija.
„Preteško mi je to za želudac“, kaže srpski virtuoz.
„Ne mogu da jedem čim otvorim oči. Mogu da jedem deset puta dnevno, ali u malim, malim, malim porcijama“.

A kako Teodosićev dan, zapravo, počinje? Odlaskom u klupsku kantinu, gde se naručuje sledeće: jaja, sir, slanina i ponekad „malo travki“, što je Teov sinonim za spanać.

Posle duže priče o celoj mitologiji Teodosićevog doručka, prešlo se na priču oko Ol star vikenda. Novinar Njujork Tajmsa žali što su asistenti glavnih trenera prevideli Teodosića u izboru za postavu rukija.
„Biti Ol star je nešto veliko i jako dobro. Ali imam 30 godina. Možda je ipak bolje da mlađi igrači izađu na teren i osete kakav je to osećaj zapravo“.

Jasno je, Miloš jasno ističe da mu je „čudno“ to što ga danas etiketiraju kao rukija, uprkos tome što iza sebe ima evroligašku titulu, zvanje najboljeg igrača Evrope, ali i evropsku, svetsku i olimpijsku bronzu sa Srbijom.
„Istina, osećaj je čudan, ali sam srećan što me drugi ne tretiraju kao da sam ruki“.

Znači, Teo nije morao da proživljava svakodnevicu jednog mladog početnika u najjačoj ligi sveta. Nema odlazaka po vodu, nošenja prtljaga, niti pevanja na rođendanima saigrača. Kako je maločas pomenuti Deker nedavno rekao - Teo poznaje košarku bolje nego mnogi u timu.
„Bilo bi mi žao da nisam došao ovde. Želim da pokažem sebi da mogu da igram ovde sa svim ovim momcima. Žao mi je samo što nisam osvojio Evroligu ranije i došao ovde pre“.

Uprkos tome što važi za čoveka koji ne menja izraz lica, bez obzira na situaciju, Miloš priznaje da mu je trebalo mnogo vremena da prebrodi ogovaranja i priče iza njegovih leđa.
„Ponekad sam se osećao tužno. A onda shvatiš da ljudi samo pričaju, pričaju i pričaju. Ne razmišljam o stvarima koje ljudi govore o meni van terena. Bilo dobre ili loše“.

Nedavno je na društvenim mrežama osvanuo kratak video snimak na kojem se vidi koliko je „oduševljen“ publicitetom koji dobija i koliko „uživa“ kada ga kamera snima (video pogledajte OVDE). Priznaje da ne voli previše da komunicira sa američkim novinarima, pošto je u Evropi navikao da novinari uglavnom nemaju pristup svlačionici.

Govorilo se i o fudbalu, Teo kaže da voli Milan i Liverpul, da mu je Dejan Bodiroga omiljeni košarkaš, ali je i otkrio zašto više voli da asistira, nego da poentira.
„Tako usrećite dvojicu“.

(FOTO: Action Images)