Šta je pokazao meč na Kritu i koje su pouke?

Sve što se desilo na Kritu, ostaće na Kritu. Ali, pouke moraju da se izvuku...

Ono što se Francuskoj dogodilo u meču protiv Bugarske viđeno je kao školski primer kako jedan tim može da postane žrtva novog, nedovoljno razrađenog sistema. Poraz Srbije na vrelom parketu dvorane u Iraklionu samo je jedna od lekcija u tom udžbeniku. Mada ova dva slučaja ne mogu da se porede zbog jasnih razlika u kvalitetu, ako malo vratimo film unazad setićemo se da je Srbiji nešto slično moglo da se dogodi na gostovanju Austriji, ili Španiji u Belorusiji, a da je istu sudbinu doživela Hrvatska u susretima protiv, objektivno, mnogo slabijih rivala - Holandije i Rumunije. 

To su, opet, razgovori za neke druge teme i da ne bismo vraćali previše film unazad, ostaćemo mislima na utakmici sa Grčkom. Činjenica da je Aleksandar Đorđević okupio najjači tim u dosadašnjim kvalifikacijama, sa sve Sakramentovim tandemom Bogdan Bogdanović - Nemanja Bjelica, probudio je u košarkaškoj Srbiji onaj stari, lako prepoznatljiv osećaj moći. Onaj koji se u Đorđevićevoj eri prvi put pojavio, eto, baš u meču protiv Grčke u osmini finala Mundobasketa u Madridu i one šamarčine koji je Helene sa Adetokunbom na početku vrtoglavog uspona, Burusisom, Kalatesom, Papanikolauom, Zizisom i ostalima dugo boleo. Večiti sanjari imali su viziju nove ubedljive pobede na protivničkom terenu, zaboravljajući na kvalitet sastava koji je do tog momenta imao šest uzastopnih pobeda u kvalifikacijama. Četiri godine i još tri poraza kasnije, Grčka je dočekala svoju šansu da uzvrati udarac i osveti se Orlovima. I to je učinila u, realno, atipičnoj situaciji. 

Srpska košarkaška ekspedicija je omanula sa procenama. To je realnost. Kompletan stručni štab dobio je lekciju iz koje će sigurno mnogo toga naučiti. Srbija je na parketu izgledala nedovoljno uigrano, bez prepoznatljive hemije, ideje, energije, van borbenog ritma... U nekim drugim okolnostima Srbija je 13. septembra gazila Italiju (Evrobasket 2017) bez gotovo svih nosilaca igre iz ranijih godina, a oko tog datuma očitavala lekciju Francuskoj (Mundobasket 2014) i Finskoj (Evrobasket 2015). I to samo ukazuje na to koliko je sistem promenjen u odnosu na ne tako davnu prošlost. Protekle septembarske večeri košarkaši Srbije na Kritu su igrali važnu, takmičarsku utakmicu bez minuta u nogama i po nekoliko meseci. Susret protiv oslabljenog tima Mađarske je i selektor Đorđević označio etiketom jačeg treninga, a tek deset dana za uigravanje ne dozvoljava da se dođe do ozbiljnije forme za bitna nadmetanja. Na sve to nadovezala se i problematika kasnijeg dolaska igrača poput Micića, Milutinova, Milosavljevića...

Kako je bilo Srbiji, tako je bilo i Grčkoj... Generalno. Opet, izabranici Tanasisa Skurtopulosa imali su ceo pripremni turnir sa dve jake utakmice protiv Crne Gore i Francuske. Možda će neko reći da to nije bitno, ali u novim uslovima igre obe kontrole Grčkoj su bile od velikog značaja. Možda i presudnog, uz faktor iskustva koji je kuljao iz Burusisa, Printezisa, Kalatesa, Slukasa...
"Grčka je danas igrala snažnije. U pojedinim momentima utakmice bili su jako snažni fizički, a to je veoma potrebno u ovakvim utakmicama. Nismo našli našu najbolju formu. Ofanzivno se lopta nije kretala, bilo smo jako spori. To je nešto o čemu moramo da pričamo i da to vežbamo. Ovo nije način na koji mi igramo niti kako treniramo. Obično imamo više asistencija, oko 30 po meču, a danas smo imali manje od pola od toga (14). A to nije dobro".

U sažetoj izjavi Aleksandar Đorđević ukazao je na sve ozbiljnije probleme jedne utakmice. 

Odbrana Grčke, koja u pripremnim utakmicama nije tako dobro funkcionisala, prošle noći je položila ispit. Nije naterala Srbiju na veliki broj izgubljenih lopti (5), ali se poslužila nekim receptima iz prošlosti kako bi Srbiji drastično umanjila broj asistencija (14). Tu je, na primer, Nemačka uhvatila Srbiju na krivoj nozi u Frankfurtu. Ako gledamo okršaj protiv Grčke, loše izdanje se može gledati i kroz prizmu prevelike želje za dokazivanjem u timu punom zvezda, donekle i nepotrebnoj potrazi za individualnim rešenjima. To nije Srbija kakvu poznajemo. Ona ne igra na individualna rešenja, van timskog sistema koji se po potrebi korigovao zarad pozitivnog rezultata. Grčkoj je sve to išlo u korist. 

Evidentna je bila težnja domaćina da se postavljanjem Burusisa, pa i Papajanisa u reket onemoguće laki poeni iz neposredne blizine koša. Tu su veliku ulogu imali Printezis i Mitoglu. Određenu pomoć Grčka je dobila kroz nesigurnost srpskih igrača i nekih promašenih zicera (Jović, Nedović...) i neiskorišćenih slobodnih bacanja (10/14). Osim toga što je lopta sporije išla od ruku do ruku, Srbija je počela da gubi kontrolu onog trenutka kada je Bogdan Bogdanović uzeo stvari u svoje ruke. I nije problem u tome što heroj sa prošlog Evrobasketa nije imao svoje veče, ni njegovih 6/19 iz igre. Više u oči upada to što je, kako su minuti prolazili, Bogdanović osećao sve veći pritisak na svojim leđima jer ni ostatak tima šut nije služio. Još je manje bilo onih koji bi veliku odgovornost podelili, dok je razlika bila sve očiglednija. Tu je bilo i do odbrane Grčke i promućurnih reakcija, dovoljnih da se akcije Srbije svedu na nekoliko prostih razmena, poneku blokadu, a onda držanje i tapkanje lopte gotovo do isteka napada, što bi donelo isforsirani šut za tri poena. I tu bi opet loptu uglavnom uzimao Bogdanović. Promašaj, na promašaj olakšavali su posao Grčkoj, dok su Slukas i Kalates znali da pogode sa distance i kazne Srbiju... Izostala je ona lepršavost u organizaciji napada, koja je ranije postojala čak i kada Miloš Teodosić nije bio u rosteru. Ima tu svega - trenutka, selekcije šuta i izbora, trenerskih odluka, kvaliteta rivala...

Nemanja Bjelica i Stefan Jović jesu bili među boljima u srpskom timu gledajući učinak, pa i Nikola Milutinov, ali su i oni ostali nezapaženih uloga kada je Srbiji trebalo da prelomi utakmicu, ili bar održava rezultatsku neizvesnost. Raduljica, Bogdan, Bjelica i Nedović znali su nakratko da razmrdaju ekipu u onoj sekvenci s kraja trećeg kvartala i nadoknadili minus od 12 poena, ali su ponovo upali u letargiju onog trenutka kada se otišlo na poslednji mali odmor. Proigrao je Printezis, pa Papanikolau, Slukas i Kalates su se razmahali, Burusis je držao visok nivo samim prisustvom u igri i to je bilo to... 

Srbiji je mnogo nedostajao onaj prepoznatljiv X-faktor, koji bi iz drugog plana ubrizgao injekciju samopouzdanja, energije i koševa potrebnih da se napravi prevaga. Setimo se, prošle godine u Istanbulu Bogdan je bio ta glavna udarna igla, Marjanović glavna ispomoć, a uz njih bi uvek neko drugi iskočio. Mačvan, Lučić, Jović, Kuzmić... Sada toga nije bilo. Nije se videla ona harizmatična energija Nikole Kalinića i Vladimira Lučića. Imali su ukupno jedan poen, a rođeni su za te uloge. Nemanja Nedović je ostao bez takta, iako je svojom brzinom i munjevitim pokretima mogao da napravi razliku protiv starijih i iskusnijih takmaca s druge strane. Miroslav Raduljica nije bio u reprezentativnom modu i na svima su se videle „posledice“ letnjeg odmora i izostanka utakmica, u nekim slučajevima i po više meseci...

Nije Grčka igrala toliko dobro, koliko je Srbija ostala ukočena. I to nije tragedija. Činjenica je da ovaj tim praktično nije bio na okupu jako dugo. Već su se spojile određene, manje celine. Otići će Srbija na Mundobasket, to ne bi smelo da se dovede u pitanje, uprkos novim rokadama u rosteru najavljenim za novembrsko-decembarski i februarski „prozor“. A, kada se sve završi, moraće ozbiljno da se poradi na vraćanju prepoznatljivog sjaja.

Okolnosti će, realno, biti drugačije...

Piše: Nikola STOJKOVIĆ (nikolaS_sN)
Foto: FIBA Basketball