Dinastija srpskih carica i pomeranje granica - vratiće se tamo gde sunce izlazi

U finalu za nezaborav ispisana je najvažnija stranica u istoriji naše ženske odbojke. Ova generacija srpskih odbojkašica zacementirala je mesto kao jedna od najboljih u ovom sportu.

Kakav je uspeh postigla, najbolje govori to što je Srbija postala tek sedma zemlja u istoriji za zlatnom medaljom na SP za odbojkašice. Pored sila kakve su Kina, SAD, Brazil, Rusija...  Da i ne govorimo da je zemlja od 7.000.000 stanovnika potpuni „uljez“ u ovakvom društvu.

Odbojka je verovatno i najjači timski sport za žene na svetu ako uzmemo masovnost, da se na vrhunskom nivou igra na skoro svim kontinentima i da u profesionalnom smislu ostali ne mogu da mu pariraju. U evropskoj klupskoj odbojci, najbolje igračice zarađuju milion i više evra godišnje, a cifre skaču iz godine u godinu. Ukratko, ovaj sport napreduje ogromnom brzinom i zato je istorijski podvig trijumfovati u takvoj konkurenciji.

Sudbina je htela da naše odbojkašice dođu u ovu šansu baš tamo gde je sve počelo. Godinama je ženska odbojka bila u senci muške sve dok 2006. godine naše devojke na Svetskom prvenstvu u Japanu nisu osvojile bronzu. I tako je sve krenulo... Srbija je od tada osvojila četiri evropska (dva zlatna!) i jedno olimpijsko odličje, konstantno je pri vrhu svetske odbojke, stvorila je gomilu sjajnih igračica i etablirala se kao odbojkaška sila.

Od tog Japana do ovog današnjeg se mnogo toga promenilo. Osim Zorana Terzića i Maje Ognjenović. Najdugovečniji selektor srpskog sporta je strpljivo radio i stvarao nove generacije. Negde je imao uspeha, negde nije. Ali ne može mu se osporiti da je dao sve od sebe i da je imao najbolje namere. Maja je korak po korak postajala legenda naše, evropske i svetske odbojke...

U međuvremenu su sa najveće scene jedna po jedna silazile Spasojević, Đerisilo, Čitaković... Neke i prerano iz raznih razloga, ali je sistem opstajao i nadograđivao se. Među prvima se pojavilo čudo od deteta Stefana Veljković, pa Milena Rašić, Silvija Popović, Tijana Malešević, Bojana Živković... Bilo je uspeha kao što je istorijsko zlato u Beogradu 2011, ali je bilo i neuspeha. Pogotovo na svetskim smotrama i jačoj konkurenciji kao što su Mundijali i Olimpijske Igre.

Fantastičan skauting koji imaju OSS i struka na ovim prostorima su napravili sjajan posao kada su ugrabili dinamit iz Brčkog, Brankicu Mihajlović. Posle 11. mesta u Londonu 2012. je postalo jasno da je jedan ciklus završen i da mlađe devojke moraju da zauzmu mesta starijih. Terzić je uz veliku podršku i uticaj partirjarha srpske odbojke Aleksandra Boričića počeo sa planom koji bi tek posle nekoliko godina trebalo da donese rezultat. Stasavala je generacija devojaka koja će probiti limite. Kockice su se polako sklapale...

Terzić je ključni potez povukao kada je na SP 2014. u vatru gurnuo 17-godišnju Tijanu Bošković. Video je i on da pred njim raste odbojkašica kakvu ovi prostori nisu videli do tada. Ipak, trebalo je biti hrabar i oštrouman pa gurnuti maloletnu Hercegovku u prvu postavu pre zvezde kakva je Jovana Brakočević. To takmičenje je žrtvovano zbog smene generacija, ali se gledalo unapred i radilo za ukusne plodove budućnosti.

Ubrzo su se od reprezentacije oprostile Brižitka Molnar i Nataša Krsmanović. A već na sledećem takmičenju je osvojena evropska bronza i krenula je žetva medalja! Počelo je stvaranje odbojkaše dinastije. Potom je i Suzana Ćebić rekla zbogom nacionalnom timu, ali su zato došle Jovana Stevanović, Bianka Buša, Teodora Pušić... Uz par iskusnih poput Maje Ognjenović i Jelene Nikolić, naše devojke su rasle sa svakom novom pobedom i probijale limite. Na Olimpijskim igrama u Riju je usledilo srebro, a onda i zlato na narednom EP u Azerbejdžanu prošle godine. Tri godine – tri medalje! U međuvremenu se Jovana Brakočević sklonila pred nadolazećim fenomenom po imenu Tijana Bošković...

Rezultati u prethodnih nekoliko godina su pokazali da je to već ozbiljna konstantnost i da devojke imaju talenat, kvalitet i samopouzdanje da svake sledeće godine podižu lestvicu iznad.

U Japanu se sve složilo. Pokazale su naše odbojkašice da su izvukle pouke i lekcije iz nekih ranijih poraza. Sada su već imale dovoljno iskustva da uhvate krivinu gde treba i fokusiraju se na završnicu. U prvoj fazi su zgazile sve bez izgubljenog seta. U drugoj su prikočile i odmorile se za treću pa se može reći da su oni bezbolni porazi od Japana i Holandije bili korisni i čak zavarali rivale. U trećoj fazi su opet počele da igraju kao što umeju, a onda najbolje sačuvale za kraj.

Nisu imale sreću da se osvete Kineskinjama, ali su zato stavile na svoje mesto Holandiju i Italiju i pokazale ko su apsolutne kraljice evropske, a od juče i svetske odbojke.

Objedinile su titule i sada im fali samo to olimpijsko zlato da uđu u almanahe ovog sporta. Ni to nije daleko. Za dve godine je šansa baš tamo gde volimo da pišemo istoriju – u Japanu!

Iz ovog tima ćemo moći da računamo na većinu igračica. Verovatno neće biti Maje Ognjenović, ali i sa sjajnom Bojanom Živković na poziciji dizača smo osvojili evropsko zlato i ona nije sporna. Videćemo da li će tada igrati Silvija Popović, ali za neke naše reprezentativke poput Milene ili Stefane će OI u Tokiju biti kruna karijere. Brankica Mihajlović, Tijana Malešević ili Jovana Stevanović će biti u zenitu karijere. A Tijana Bošković će imati 23 godine! I haraće svetskom odbojkom...

Neće nam nedostajati ništa. Ni znanje, ni iskustvo, ni talenat. Olimpijsko zlato je medalja sa najvećim prestižom. I najteže za osvajanje iz ugla pritiska koje nosi sa sobom najveća svetska smotra sportista. Ali ovo zlato osvojeno u Japanu juče je bilo teža i napornija misija nego osvojiti Igre.

U ovoj konkurenciji, sa ovkavim sistemom takmičenja i ovakvim kalendarom, naše devojke su pokazale, ne samo da su najbolje, vć i najjače – mentalno i fizički. Mnogo toga je trebalo žrtvovati da bi se došlo do medalje. A pogotovo najsjajnije.

Zato naše odbojkašice imaju svako pravo i argumente da se nadaju i tom jedinom zlatu koje im nedostaje. Sa novim, mladim Kineskinjama i Italijankama, tradicionalno opasnim Amerikankama, osvete željnim Brazilkama, motivisanim domaćinom i nepredvidivim Holanđankama i Ruskinjama, konkurencija će biti i jača. Ali i Srpkinje će biti još jače! Ne sumnjajte u to.

Stasaće još neke nove devojke poput Katarine Lazović, Maje Aleksić, Sare Lozo, a da ne zaboravimo na Bojanu Milenković koja je zbog povrede propustila najvažnije bitke u Japanu. A i te kako nam je bila bitna!

Ova generacija nije rekla poslednju reč. Dinastija će još da traje. A kako to sudbina zna da udesi, naše carice pomeraju granice tamo gde sunce izlazi.

Foto: FIVB