{{ getFormatedDate(match.time/1000,'dddd') }}
{{ match.home }} {{ match.visitor }}
{{ subgame.name }} {{ subgame.value }}

EVROSONG PRELAZZI: Kladimo se na Evroviziju – veče kiča, kvota, i dobre zabave

/ Izvor: mozzartsport.com
Komentari: 1
MOZZART je i ove godine izbacio kvote ponudivši tako dodatnu vrednost svima nama kojima je Evrosong ono što Englezi nazivaju “guilty pleasure” – tojest, sramota nas je malo, ali svakako gledamo.
EVROSONG PRELAZZI: Kladimo se na Evroviziju – veče kiča, kvota, i dobre zabave

Kada je u Kijevu prošlog maja Salvador Sobral doneo prvu pobedu Portugalu u više od šest decenija takmičenja za Pesmu Evrovizije, imalo je to i nekih fudbalskih, sportskih zakonitosti i simbolike: bio je to prvi put još od “sezone” 2004. na 2005. i kratke vladavine Grčke što fudbalom, što binom, da je jedna zemlja “ujedinila” obe titule.

Ne treba potcenjivati značaj toga; evo, uoči još jednog finala pojavilo se istraživanje navodno relevantnih britanskih naučnika koje kaže da učestvovanje na Evrosongu povećava “zdravlje nacije”: narodi koji imaju svog predstavnika osećaju, u proseku, 13 odsto više “životne radosti” od onih koji ignorišu ovo dozlaboga kemp nadmetanje prelakih nota.

No za ovu današnju priču još važnije je što je 2017. posle svih političkih podmetanja, smicalica i konotacija, posle svih bradatih žena, sumnjivih pobeda petrobogataških nacija i ostalog koketiranja sa svim vrstama seksualnosti, trijumfovala jedna sasvim obična pesma; nikakav impozantan nastup, samo jedan tip i njegov glas, sve sa tekstom na portugalskom, u doba kada većina država šalje svoje predstavnike sa lošim engleskim akcentima.

Ali, ako je verovati kvotama koje je i ove godine izbacio MOZZART, ponudivši tako dodatnu vrednost svima nama kojima je Evrosong ono što Englezi nazivaju “guilty pleasure” – tojest, sramota nas je malo, ali svakako gledamo – svakog čuda, pa i vladavine muzike, 365 dana dosta.

Jer, među najvećim favoritima za učestalih čuvenih “duz poen” u Lisabonu ponovo se nalaze pesme koje simpatije traže ne samo iz muzičkih razloga.

Nećemo biti legendarni Teri Vogan, iako je neozbiljno shvatanje ovog ober-kemp festivala zapravo jedini način da ga doživite iole ozbiljno, tek pokušaćemo da pomognemo i gledaocima i onima koji bi nekim tiketom ukrasili veče koje se tradicionalno provodi uz televizijski ekran kratkim pregledom najvećih favorita 63. festivala popularne (i ne toliko popularne) evropske muzike.

Najbolji primer za ponovo skliznuće ka nemuzičkim temama je i dugo vremena najveći favorit, Izraelka Netta. Pre prvog polufinala, većina bukmejkera i poznavalaca Evrosonga potpisali bi odmah njenu pobedu; iako Netta dobar deo pesme “Toy” stoji i, pazimo sada, zdušno kokodače. No njen nastup, koji su mnogi ocenili kao slabašan – predmetno kokodakanje ne deluje previše kul u “lajvu” – makar ju je trenutno prebacilo na drugo mesto po koeficijentu, i njena pobeda množi se sa 3,40.

Ipak, ne treba smetnuti sa uma da je Netta napravila pesmu koja se vrlo banalno (što je, naravno, vrlo evrovizijski!) naslanja na aferu Vajnstin i čitav #MeToo momenat. A politički angažovane stvari, rekli bi nam ponešto o tome najpre Ukrajinci, često imaju prođu, pre svega kod žirija.

Na prvom mestu favorita, posebno nakon polufinala, trenutno se nalazi predstavnica Kipra Eleni Fureira. Njena pesma “Fuego” verovatno će nas proganjati na svakom plažnom baru od Mikonosa do Sutomora predstojećeg leta, i zvuči baš kao što zvuče aktuelne zvezde aktuelnog zvuka, pre svega Dua Lipa, Bebe Redža, Rita Ora ili Era Istrefi.

Ne, nismo slučajno pomenuli baš devojke koje mahom vuku poreklo ili čak matični broj iz južne srpske pokrajine. Eleni Fureira je zapravo Entela Fureraj, rođena u albanskom gradu Fijeru, koja već dvadesetak godina živi u Grčkoj, gde je započela karijeru, ali gde nije uspela da se probije na Evrosong, pa je u Lisabon stigla preko Kipra (nije to ništa novo: velika Frans Gal predstavljala je Luksemburg, a Selin Dion je osamdesetih donela pobedu Švajcarskoj).

Začkoljica je što je Eleni dugo tajila svoje poreklo i svoje pravo ime pre nego što se “autovala”, sve izmišljajući da je – egzotični ten joj daje za pravo – iz Latinske Amerike, pre nego što je istina izašla na videlo. Njene šanse mogle bi (mada verovatno neće doći do toga) biti smanjene ukoliko joj Grci, posvećeni i predani glasači, okrenu leđa; ako se to ne desi, “Fuego” bi lako mogla da odvede Evroviziju na Kipar, što kvota od 2,10 i pokazuje.

Sticajem okolnosti, šest godina pre Entele, u Fijeru je rođen još jedan učesnik Evrovizije koji nastupa za neku drugu zemlju, i prvi favorit iz senke u našem tekstu; još većim sticajem okolnosti, on će pevati poslednji, 26, odmah nakon Kipra.

Porodica Fureraj je iz volatilne Albanije devedesetih zapalila na jug, a familija Meta na zapad, preko Otrantskih vrata.

Ermal Meta je, zajedno sa Fabriciom Morom, ove godine odneo pobedu na mnogo uglednijem festivalu, onom u Sanremu, i tako stekao pravo da dođe u Lisabon. Otkako Italija šalje kandidate sa čuvenog takmičenja u kanconama, kvalitet njihovih učesnika se rapidno povećao, ali još im nedostaje pobeda. “Non mi avete fatto niente” je najpolitičkija pesma među ovih 26 u finalu, u kojoj se pominju i teroristički napadi u Parizu, Kairu, Londonu ili Nici, te fundamentalisti svih fela, i apeluje, pomalo naivno, da smo “svi isto”.

Iako ima sjajnu melodiju i snažnu poruku – poruku koja je u kontri sa svim prejako našminkanim ženama i muškarcima koje ćemo večeras videti – i u Italiji je veliki hit, utisak je da protiv Ermala i Fabricija radi i jezik; koliko god italijanski bio milozvučan, poenta teksta njime je sakrivena, no ako stvari “kliknu” i ako se Evropljani budu osećali naročito plemenito (ni žiri ne može da ostane nemušt ako zna da je “Nisi mi ništa uradio” pokidao na Sanremu), možda vredi probati iznenađenj(c)e sa “jakom” kvotom 25.

Tek nešto veće šanse (kvota 23) daju se nekada suverenom vladaru Pesme Evrovizije, Aleksandru Ribaku. Čovek koji je imao čak 169 bodova više od drugoplasiranog Islanda u Rusiji 2009. svirao je violinu u nezaboravnoj “Fairytale”, a posle devet godina vraća se na scenu koja ga je proslavila.

To je, primera radi, kao da “ZubaRonaldo ili Zinedin Zidan ponovo obuju kopačke i izađu na teren... Nažalost, nova Ribakova pesma zvuči baš kao što bi izgledali Ronaldo ili Zidan da danas istrče na teren, bez mnogo vežbe, mlako i mnogo manje zanimljivo. Ribak bi na konto stare slave mogao da se nada dobrom plasmanu, ali teško da je sposoban čak i za top 3.

NORVEŠKA - kvota 25,00

Više pažnje treba obratiti na dva predstavnika klasičnog popa. Nemac Mihael Šulte ima pesmu posvećenu preminulom ocu, izabranu tako što je nemački javni servis odlučio da je dosta poniženja – poslednja pobeda, i to sjajna, bila je Lenina, sa pesmom “Satellite”, 2010. – i organizovao veliki konkurs, sve sa nekom vrstom rijaliti-šoua i odabranim međunarodnim žirijem, kako bi se došlo do jakog aduta.

Naslov pesme “You Let Me Walk Alone” neće se dopasti navijačima Liverpula, ali Mihael koji liči na brata Eda Širana i sina onog lika iz Simply Red pobrao je simpatije publike, pa je koeficijent na njega pao sve do sadašnjih 17. Ipak, čini se da je možda previše “fin” i za nijansu nedovoljno upečatljiv da bi baš pobedio.

NEMAČKA - kvota 25,00

Isto se, uz malo zadrške, može reći i za Francuze. Duet nimalo inventivnog naziva Madame Monsieur – peva samo dama po imenu Emili Sat – takođe sa “Mercy” igra sa političkim trenutkom (tekst je o detetu nazvanom, u igri reči, i “Hvala” i “Milost”, rođenom na brodu punom izbeglica, koje će živeti, za razliku od hiljada nesrećnika), a rezultat je uhu prijatan, i na liniji sa Sobralovim apelom da Evrosong bude festival “prave muzike”. Možda im, ipak, nedostaje malo energije i krešenda da bi opravdali kvotu 10.

FRANCUSKA - kvota 17,00

Listu favorita iz senke, svi sa kvotom 20, zaokružuju Švedska (klasična recentna švedska evrovizijska pesma, što će reći jedan tip koji kao ume da igra i mnogo lajt-šoua), Irska (klasična irska evrovizijska pesma, što će reći lepa melodija i okej glas, bez mnogo pompe, uz dodatak homoerotičnog plesa iza izvođača) i Litvanija (usamljena devojčica koja ipak ima manje šanse da se popne na postolje od Šarunasa Jasikevičijusa i njegovih momaka naredne sedmice).

Nešto ispod, Australija ima kvotu 40 i nije izdala, naravno da su poslali curu koja zna da peva i naravno da će, zato što su toliko ludi za Evrovizijom, opet biti u prvih 10; možda pre treba tražiti iznenađenje u estonskoj pop-operi (kvota 35, prednost je i što je Estonka u stvari etnička Ruskinja), češkom “Sketmenu” Mikolasu Jozefu (kvota 50) ili u šarenolikom boj-bendu iz Bugarske, od kojeg se ipak očekivalo mnogo više.

Za rokenrol, odnosno metal, ovog su puta zaduženi Mađari, koji pevaju čak i na mađarskom, i ako ste baš entuzijasta, AWS agresijom i dranjem toliko odskaču od svega da se možda može okušati sreća na kvotu od 50.

MAĐARSKA - kvota 65,00

A gde smo tu mi? Po kvotama, Srbija nije trebalo ni da se nađe na bini u subotu, ali je uspela. I pored tog jednog iznenađenja, i dalje smo na samom začelju, zajedno sa Slovenijom i poslovično nezainteresovanom Velikom Britanijom, koja se odavno sprda i sa ovim takmičenjem i sa ljudima koje na njega šalje. Hrvati, Crnogorci, Grci, Rumuni i ostala balkanska bratija otpala je još u polufinalu.

SRBIJA - kvota 250,00

Čini se, zato, da su jedini aduti ovog dela Evrope u stvari oni koji će nastupati pod još “stranjskijim” zastavama, italijanskom i kiparskom.

Na kraju krajeva, i to je tako kič i tako evrovizijski; drugačije ne bi ni valjalo niti bi bilo tako zanimljivo.

PIŠEMarko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
(FOTO: Shutterstock)

Najnovije vesti


×