PET NA PET - MILAN ANTONIĆ: Bio sam mnogo ponosan na Moniku Seleš

U današnjem izdanju rubrike MOZZART Sporta „Pet na pet“ odgovore na naša pitanja daće srpski televizijski i pozorišni glumac Milan Antonić. U jednoj od poslednjih godina prošlog veka, tačnije 1999, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Mire Karanović. Član je ansambla Pozorišta na Terazijama, mada je svoje prve pozorišne uloge ostvario još kao student u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je bila predstava Saloma, ukrajinskog reditelja Romana Viktjuka. Zapažen je u televizijskim serijama Siniše Pavića, a najvećim delom je uzeo učešće u sinhronizaciji velikog broja crtanih filmova, kao i turske igrane serije Polje lala. Glas Kefala iz Štrumpfova, Rafaela iz Nindža kornjača, Dikija iz Niki, Riki, Diki, Don su zapravo samo jedan deo crtaća kod kojih je Milan uzeo učešća u sinhronizaciji. Poslednjih godina najčešće nastupa u mjuziklima. Najpoznatiji mjuzikli u kojima nastupa su Čikago, Neki to vole vruće, Cigani lete u nebo, Briljantin, Spusti se na zemlju, Zona Zamfirova, Grk Zorba. Angažovan je i u radio dramama, kao i u izradi radio reklama. O Milanovoj sportskoj strani ličnosti se malo zna, ali je ovom prilikom MOZZART sport zašao i u taj deo njegovog života.

Da li ste svojevremeno trenirali neki sport i koji?

„Kao mali, dok sam bio školarac, nisam aktivno trenirao nijedan sport. Samo rekreativno fudbal i odbojku u osnovnoj skoli. Ali sada redovno treniram u teretani i imam svog personalnog trenera. Vodim računa o ishrani i svom fizičkom izgledu.“

Ko vam je bio sportski uzor u tinejdžerskim danima?

„U tinejdžerskom periodu privukla mi je paznju teniserka Monika Seleš, koja je u tom periodu postigla ozbiljan teniski uspeh. Nije mi bila baš neki poseban uzor, ali bio sam mnogo ponosan što je tada naša bivša država, imala jednu tako uspešnu veliku tenisersku zvezdu.

Koji sportski klub nosite u navijačkom srcu?

„To je Crvena zvezda. Porodično.

Sportski događaj koji vam je ostao u sećanjui koji ćete pamtiti celog života?

„Pa postoje dva. Jedan od njih je finale Kupe šampiona 1991. godine. Ta čuvena utakmica, i ti čuveni penali na koje smo i dobili planetarnu šampionsku titulu je nešto što se apsolutno nikad ne zaboravlja... A druga je osvajanje titule šampiona Evrope u kosarci 1995. u Atini protiv Litvanije. Ogroman uspeh i ozbiljna euforija na tu temu. Pored toga aktivno sam u tom periodu pratio i uspeh naših odbojkaša na čelu sa sjajnim selektorom Zoranom Gajićem. Takođe sam srcem uvek i uz naše vaterpoliste.“

Životni i sportski moto?

„Nikad ne odustaj. Upornost i posvećenost se uvek isplati!“

Pišu: Nela i Đurđe Mečanin