kladionica

vest

3

PRELAZZI: A onda je David Vilja prevario i vreme

02.09.2017 14:41 | mozzartsport.com

Imao je taj klinac, znaju to već svi danas u Asturiji i u Španiji – to je jedna od onih inspirativnih storija kakve novinari obožavaju, ubila se i za Amerikance, pa je i Amerikanci pominju – imao je samo četiri godine kada je slomio butnu kost, onu koja važi za najdužu i najjaču u ljudskom organizmu; lekari su rekli da će hodati, ali da ne treba da trči mnogo, i neka zaboravi na sve igre s loptom...

Veličina slova A A A

Nije život samo nepravda. Nije život samo rudarsko okno: u njega ulaziš pred zoru, klimneš glavom kamaratima, iznad tunela piše “Srećno”, na svakom jeziku sveta, pa i na srpskom, pa i na asturijskom. Bona suerte...

Sunce ćeš, rekli su ti to, videti samo ako te iznesu ranjenog. Decu ćeš pomaziti uveče, kada već budu spavala, a ti, slomljen i skrhan, šaka odebljalih od lopate i uglja, uđeš da ih vidiš kako sanjaju.

O čemu sanjaju? Nema veze, ćuti, ne talasaj, snovi se u jami ne ostvaruju.

Tik-tak, čini ti se tada, vreme ističe, a najbolji momci uvek na cilj stižu poslednji.

Nekom ironijom, poneki rudar završi na novčanici, kao Alija Sirotanović ili Atif Heralić, a onda tu novčanicu pojede inflacija, onda se njome dodaju na ulici, rukama prljavim kao što tvoje u rudniku nikada nisu bile, na kraju završi kao muzejski eksponat, sećanje na jedno doba kada su rudare voleli javno da hvale, a privatno da ignorišu.

MOZZART KVOTE
Španija - Italija

Ali nije život samo nepravda. Nekad se dobrim momcima događaju lepe stvari.

Čak i ako dolaze iz tegobnog kraja: Tiuja i drugi okolni gradovi u Asturiji, koji su nekada ugljem i strujom hranili čitave Pirineje – danas su to bivša rudarska mesta, s ljudima toliko naviklim na mirise kopova i jama da i ne mogu nigde drugde da dišu – poprište su jednog od najvećih pokolja rudara u istoriji: general Franko i njegova fašistička kamarila ovde su u ranu jesen 1934. godine ubili na hiljade hrabrih kamarata, odvažnih da ustanu protiv vlasti u osvit građanskog rata čije ožiljke Španija i danas nosi.

Lepe stvari, rekosmo? Dobri momci?

Lepe stvari dogodile su se, jesu, iako nije bilo lako, sinu Hozea Manuela, rudara iz Tiuje.

Imao je taj klinac, znaju to već svi danas u Asturiji i u Španiji – to je jedna od onih inspirativnih storija kakve novinari obožavaju, ubila se i za Amerikance, pa je i Amerikanci pominju – imao je samo četiri godine kada je slomio butnu kost, onu koja važi za najdužu i najjaču u ljudskom organizmu; lekari su rekli da će hodati, ali da ne treba da trči mnogo, i neka zaboravi na sve igre s loptom.

Ali Hoze Manuel, koji je video da je na izdisaju industrija što je crnim hlebom hranila njegovu porodicu, nije želeo da odustane od sna svog sina.

Kada bi se vratio iz okna, makar i po mrklom mraku, izlazio bi sa dečarcem na livadu – Tiuja je mestašce od svega hiljadu i po stanovnika, smešteno u dolini, kaskadno se spušta sve do stadiona i crkve koji se nalaze u podnožju, kao dve centralne tačke seoskog života – i vežbao mu onu drugu, levu nogu.

Radio je to ne samo zato što je mali mnogo voleo loptu, i što je maštao da postane fudbaler – u to vreme sva deca iz Ovijeda i Hihona želela su da budu kao Kini, legendarni “pićići” Sportinga i Barselone, momak koji bi dao dva gola na utakmici, a onda bi ga oteli teroristi i držali mesec dana zatočenog, pa bi ga pustili i on bi opet dao dva gola (i pričao koliko su, u stvari, dobri ti ljudi koji su ga zarobili!); eto takav je igrač bio Enrike Kastro Gonzales – već i zato što je Hoze Manuel Vilja znao da to može biti lopta ili može biti lopata, bez izgleda da malog Davida iko ikada stavi na novčanicu.

Pogrešio je, jer nije život samo nepravda.

Kada bi danas u Kraljevini smišljali nove banknote, pa raspisali referendum, bilo bi mnogo onih koji bi na avers stavili sliku Davida Vilje kako podiže trofej namenjen svetskom prvaku, kao testament svim dobrim momcima koje fudbal ne neguje koliko bi trebalo, kao spomenik nečemu što bi se dalo nazvati “španski san”, a što priliči latinoameričkim sportskim sapunicama: da iz bede, nedaća, bez perspektive, dođeš do krova sveta, svojim talentom, radom, upornošću, a nenametljivošću, tako nesvojstvenom zvezdama ove igre.

Da, taj četvorogodišnji klinja sa prelomom femura i u prevelikom dresu čuvenog asturijskog junaka Kinija, “El Guaje” kojem će ne jednom reći da je previše nizak i previše slab, pratiće sudbinu svog idola i otići u Sporting Hihon, a onda preko Valensije stići do Barselone, postati nesumnjivo najbolji španski špic 21. veka, toliko omiljen da će mu Visente del Boske kao selektor bez razmišljanja ponuditi Raulovu “sedmicu”.

Spretan, okretan, dobar s loptom, pa u prostoru, pa na pasu, dovoljno da mu priznanje javno oda i Johan Krojf, David Vilja, ubitačan napadač – kada bismo nabrajali sve njegove golove, srušio bi se internet; kada bismo nabrajali samo njegove važne golove, srušio bi se sajt MOZZART Sporta; čak i kada bismo pomenuli deset najboljih asistencija Davida Vilje, to bi opet iziskivalo predugo učitavanje ove stranice – možda je i najlepša priča ovog kruga kvalifikacija za Svetsko prvenstvo.

Tri pune godine nakon poslednjeg nastupa za reprezentaciju Španije – na Mundijalu u Brazilu, kada je Furija predala krunu, oprostio se od crvenog dresa svojim 59. golom na 97 utakmica – selektor Hulen Lopetegi pozvao je momka koji će u decembru napuniti 36 godina, za presudne bitke španskog nacionalnog tima u grupi G, za duel na Santjagu Bernabeu 2. septembra protiv Italije, za meč koji će odlučiti pobednika grupe i direktnog učesnika svetskog kupa u Rusiji.

Okej, mogli bismo to da posmatramo i iz racionalnijeg ugla: Španija, koliko god dobra bila, koliko god u njoj i dalje stasavali vrhunski igrači – taj ko ne ubraja, uprkos recentnim posrtanjima, Špance među favorite 2018. mora dobro da razmisli, pa da se ponovo javi u popravnom roku – blago kuburi sa samim špicom napada, još otkako Fernando Tores više nije Fernando Tores, i otkako je Dijego Kosta opet Dijego Kosta; i neki jači štih morao se pridružiti Alvaru Morati za ovaj septembarski ciklus kvalifikacija.

No sem što valjda najbolje bivši golman (Lopetegi) zna šta je dobar napadač, nemojmo da tim dosadnim razumom kvarimo lepu stvar i predivni trenutak dobrom momku Davidu Vilji.

Da neko iz MLS-a, te lige koja i dalje pokušava da se fudbalski upristoji, ali joj teško ide, uspe da se vrati u jednu od najjačih reprezentacija sveta, i to u 36. godini života, to može samo posebna osoba, specijalni igrač kakvih nema mnogo.

David Vilja valjda i ne zna drugačije: dok su čak i momci koji su izgledali kao da uvek daju sve od sebe, poput Stivena Džerarda, tamo preko okeana odlazili više da teraju šegu nego ozbiljnu loptu, Vilja je – i to u tek osnovanom timu, nečemu što je pre “franšiza” nego fudbalski klub, i što je pod direktnim vlasništvom Mančester Sitija, pa glavne ingerencije imaju Patrik Vijera i Klaudio Rejna – nudio svaki grašak znoja na terenima sa mnogo slabijom atmosferom i od pozorišne, nemilosrdno sipao golove iz svih pozicija, proveo svaki minut trčeći kao da je na prvom treningu pred skautima Sportinga iz Hihona, grizući protivnike, vazduh, travu, kao da mu život zavisi od toga da li će dati gol ili ne...

(To nije daleko od istine, kada je reč o onim istinskim, instinktivnim napadačima)

Govorimo o čoveku koji je, ponavljamo, dao više golova za Španiju od ikoga ranije i verovatno više nego što će iko uskoro dati; koji ima 700 i kusur zvaničnih utakmica u nogama i tri stotine pedeset golova na svom kontu; koji je bio zlatna kopačka Evra 2008. i srebrna Mundijala 2010; koji je osvojio sve što se u fudbalu osvojiti može i više nego što je jedan četvorogodišnjak u gipsu mogao u bunilu da sanja; i on, baš on, jer ne ume drugačije, jer je za njega svaki dan koji provede na terenu radost, a svaki potez eliksir mladosti, jer je sin svog oca i svoje Asturije, zemlje vrednih ljudi i crnog uglja, on u 18. godini karijere igra toliko dobro da Španija nema drugog izbora nego da zove da joj pomogne.

Vilja jeste makar posredno sačuvao zdravlje odlaskom u “klaj-klaj” prvenstvo kao što je MLS: možda će i zato godinu 2016. pamtiti kao prvu u kojoj nije odsustvovao ni zbog kakve povrede.

Ali kao što ne treba od “sokera” praviti ozbiljnu priču, tako ne treba oduzeti ni promil zasluga Davidu Vilji što ćemo ga opet gledati u Evropi, što će – pa makar i ne ušao u igru – oplemeniti taj veliki meč Španaca i Italijana 2. septembra u Madridu, na stadionu koji toliko dobro zna i koji ga toliko dobro pamti; toliko da mreže na Šamartenu drhte (ovog puta sa sladostrasnim iščekivanjem) na sam pomen njegovog imena.

I kada sledeći put pomislite kako je život nepravedan, i kako ne nagrađuje dobre momke, i kako ti sudbina udeli karte koje ne možeš da džoraš, setite se rudarskog sina iz Tiuje, Asturija, onog četvorogodišnjaka sa čitavom desnom nogom u gipsu koji postaje najveći špic španskog fudbala 21. veka, setite se, i dan će vam biti lepši, setite se momka koji je prevario svakog beka i svakog golmana na svetu.

A onda je, početkom septembra 2017, uspeo da prevari i vreme.

PIŠEMarko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

poslednji komentari3
Gastra L.

| 03.09.2017 08:16

Kakav crni raul, promasen penal protiv francuza i slicno. DAVID VILLA je kralj reprezentacije!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka