kladionica

vest

18

PRELAZZI: “Crveni” Real i fudbalski referendum

02.10.2017 10:19 | mozzartsport.com

Od marta 1939. kada su Frankove snage pokorile tvrdoglavi Madrid, kreće ta legenda o “zlom” Realu...

Veličina slova A A A

Lako je, valjda, pod utiskom prebijanja građana na ulicama Barselone i drugih katalonskih gradova, još više pod podsećanjem na romantiku Španskog građanskog rata, tog poslednjeg velikog sukoba koji se vodio isključivo iz ideala, uz odjek nadahnutog govora Dolores Ibaruri, La Pasionarije, lako je pomisliti da se i u novom natezanju na Iberijskom poluostrvu jasno vidi ko su dobri, a ko loši momci.

I sve to ima veze s fudbalom, naravno. I nažalost...

Sport je valjda bivao zloupotrebljen od prvog trenutka kada se shvatilo koliku magičnu moć privlačenja poseduje, i poslednja dešavanja od mučne nedelje – Las Palmas koji dolazi da igra sa španskim stegom na grudima; Barselona koja ne želi na teren, a onda, pod pritiskom i bremenita političkim porukama, izlazi na prazan Kamp Nou; i neki su već zamislili ligu u kojoj je najjači takmac Barsi verovatno Đirona (ako Espanjol ne bude želeo da se “otcepi”); Pujol, Pike i Ćavi glasaju na referendumu i pozivaju na otpor organima reda – dokazuju da se nigde kao u Španiji to ne radi sa takvom strašću.

I bilo je, zato, po komentarima – odjednom su svi, je li, stručnjaci za odnose Katalonije i Kastilje – dostina onih koji su u boji Barselone, najprodornijeg katalonskog simbola, opet videli slobodu o kojoj je pisao Orvel, slobodu za kojom su zvonila Hemingvejeva zvona.

Sledstveno tome, kontra Barselone mora biti Real Madrid, kontra slobode mora biti nedemokratija, povampireni frankizam, drhtaj sive uniforme Policia Armade, spremne da prebroji rebra i otvori glave suparnicima... ?

Samo što ništa u životu, pa ni u ratu, nije crno-belo. I oni koji misle da su mažino-linije navijačke i ideološke pripadnosti u Španiji povučene jednom za svagda i ne mogu se menjati, koji u Realu vide paternalističko, zaštićeno zlo, izvozni proizvod kojim je Kaudiljo želeo da pokaže da je deo Evrope, pa i bolji od nje – grdno se varaju.

Ovaj je tekst, bez ikakve namere da bilo kome daje za pravo, samo malecna fusnota iz fudbalske istorije koja treba to da potvrdi.

Sve počinje, ili se možda završava, negde u jesen 1936. On se zove Hozep Sunjol, potiče iz ugledne i moćne katalonske familije, svake nedelje piše fudbalsku kolumnu za dnevni list “La Rambla”, i predsednik je Fudbalskog kluba Barselona.

Građanski rat već traje – samo listanje njegovih osnovnih uzroka i povoda oduzelo bi više vremena nego nabrajanje svih titula Barselone ili Reala – kada Sunjol pokušava da se iz rodnog grada probije do prestonice, kroz planinski venac Sijera de Gvadarama, koji naizmenično drže republikanci i nacionalisti.

“Naši” i “njihovi”, moglo bi se reći, zbog mnogo pripadnika Internacionalnih brigada sa jugoslovenskih prostora. Zbog toga što su prve podržavali slobodari, a druge Hitler i Musolini...

Ne zna se zašto je Sunjol tačno išao. Jedna od verzija je da je čuo da u nedavno odbranjenom Madridu, posebno u Atletiku, ima dobrih igrača za njegovu Barsu. Nikada neće doći do glavnog grada. Falangisti ga negde usput zaustavljaju, smaknu ga po kratkom postupku, a Barselona dobija mučenika za ceo njen naredni život.

A možda je samo želeo da poseti svoje prijatelje i partijske drugove iz suparničkog kluba?

Da, drugove; uprkos pojednostavljenoj istoriji, Madrid je tada bio jednako “crven” i “republikanski” kao i Barselona. Danas je teško u to poverovati...

Čim je kralj Alfonso XIII napustio zemlju, po pobedi koalicije Zamore i Azanje, na Šamartenu su izbacili prefiks “Kraljevski” iz imena. Republikanci su odbranili grad, uhapsili člana borda direktora kluba po imenu Santjago Bernabeu (pušten je iz pritvora na insistiranje socijaliste, takođe velikog navijača Madrida i ambasadora u Parizu, Alvara de Abornosa), a predsednik je postao komunistički oficir, poručnik Antonio Ortega.

Jedna od prvih odluka novog rukovodstva, po promeni imena i grba, bila je da se sve što je za klub sagrađeno otvori za narod, od bazena do trening centra.

Fudbal će stati, na godinu dve – republikanci će, gde je to moguće, igrati prvenstvo po imenu Mediteranska liga (šampion Barselona legendarnog Partika O'Konolija) i potom Kup Slobodne Španije (osvojiće ga Levante, ali im taj pehar do današnjeg dana neće priznati) – veliki dueli događaće se samo sporadično, a najviše će propatiti Atletik Bilbao, u tom trenutku ubedljivo najbolji španski tim. Bilbao će ostati bez gotovo celog tima: ili su se priključili borbi protiv Franka, ili su pobegli u Francusku.

(Znate onu staru da istoriju pišu pobednici? Nekada se ta rečenica može shvatiti do koske bukvalno: na zvaničnom sajtu Reala i danas možete pročitati da je predsednik Reala od 1936. do 1940. godine bio Adolfo Melendez. Ortega se ne pominje.)

Republikanske snage bile su iscrpljene, nije se moglo protiv onih kojima je pomagala moćna Nemačka – zapadnoevropske zemlje bile su zauzete peženjem pred propalim austrijskim slikarom – i ratna sreća se morala pomeriti na stranu falangista, s njom i fudbalske priče: naravno da je svoju ulogu, retko ako i ikada pozitivnu, odigrala i FIFA.

Svetska fudbalska federacija je već 1937, podseća Dejvid Goldblat u “The Ball is Round”, primila frankoističku REFE umesto republikanske fudbalske organizacije, a iz egzila će se vratiti Santjago Bernabeu i osvanuti u sveže pokrenutom desničarskom dnevnom sportskom listu po imenu “Marka”.

Prvi broj “Marke” nosi datum 21. decembar 1938. i na njemu je plavuša kao izašla iz filmova Leni Rifenštal, sa fašističkim pozdravom za “sve španske sportiste i sportistkinje”...

Od marta 1939. kada su Frankove snage pokorile tvrdoglavi Madrid – predsednik kluba Ortega bio je jedan od stotinu hiljada republikanaca koji su uhapšeni i streljani po kratkom postupku, ubijen je i potpredsednik Valero Rivera – kreće ta legenda o “zlom” Realu; i dan-danas će svi pričati o tom notornom dvomeču iz polufinala Kupa generalisimusa (kako se Kup kralja zvao dok Španija nije bila monarhija) 1943. godine, jedno proleće nakon trijumfalne Frankove parade kroz Kataloniju, kada Barsa u prvom duelu slavi protiv Reala sa 3:0.

Revanš je druga priča: Barsinim igračima prete linčom, golmana doslovno žele da ubiju, zbog čega on provodi veći deo utakmice na sredini terena, a kasnije se saznaje da je pre početka meča u svlačionicu gostiju ušao Hose Finat i Eskriva de Romani, šef tajne službe, grlati antisemita, desna Frankova ruka i potonji gradonačelnik Madrida, iznevši im ponudu koju nije bilo uputno odbiti.

Real je pobedio sa 11:1.

Da, Katalonija koja, iako taj narod voli za sebe da misli da je proračunat i trgovački, i dalje vuče traume od pre osamdeset godina, kada je zauvek dobila taj osećaj žrtve. Osećaj koji ih neće napustiti čak ni kad Barselona postane jedan od najvećih evropskih klubova, uz veliki naklon Đozepu Sunjolu.

I da, Franko će od Reala napraviti svoju PR-igračku, koja je morala da bude bolja i od Bilbaa i od Barselone ne bi li se konsolidovali krhka autokratska vlast i agresivno promovisano jedinstvo svih Španaca, oličeno u zabrani baskijskog i katalonskog jezika; zato je, uostalom, i lično doveo Alfreda di Stefana, preotevši ga rivalu.

Realove evropske titule i ona titula šampiona kontinenta 1964. godine bili su mu od jednakog značaja kao opsada Madrida dve i po decenije ranije, one su smirivale strasti u zemlji, one su terale nezadovoljnu bratiju da sedi i razglaba u kafanama u Barseloni ili u izgnanstvu, u Parizu (što je maestralno opisano u romanu “Znaci identiteta” velikog Huana Gojtisola), dok je njegov uticaj, skupa sa značajem Reala, samo rastao.

Madrid je, hoćemo reći, bio zloupotrebljen zarad politike i diplomatije, i Barselona je, hoćemo reći, bila zloupotrebljena zarad politike i diplomatije, ali daleko od toga da su stvari crno-bele, ili crveno-plavo-bele, kako god vam volja.

Jer bio je to rat, a u ratu nije sve crno-belo, čak i ako odzvanja pesma republikanaca, čak i ako vam se učini da je to na bini La Pasionarija, drži govor, čak i ako je tu Johan Krojf da onim “rolingom” pokaže kome je istorija dala za pravo.

Ne, stvari nisu tako jednostavne, tu je milion nijansi, jedna sivlja od druge. I zato, shvataju to valjda u nemirnoj Španiji ovih dana, i u Madridu i u Barseloni i u Bilbau, pa i u Galiciji koja sve ovo posmatra sa podozrenjem, zato je fudbal, čak i ako ga nekad zloupotrebe, bolji od svakog rata, ma i od svakog referenduma.

Jer u fudbalu, posle tih devedesetak minuta – kao na Kamp Nou i na Santjago Bernabeu sinoć, jer lopta mora da se kreće – makar uvek postoji pobednik.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;

(FOTO: Action images)
poslednji komentari18
Veljko T.

| 02.10.2017 19:40

Kosovo i Katalonija nemaju nista slicno sem sto se nalaze u Evropi i sto pocinju na slovo K. Najbolje da svi vi znate sta je najbolje za narod, zato se raspala i Jugoslavija, zato je i Kosovo srpsko samo na papiru(pa cak i u to sumnjam) Pitajte ukrajince zasto toliko mrze Ruse (pa isti narod,maltene isti jezik,jedan do drugog,) pa kad vam ispricaju sta su im radili Sovjeti tokom USSR-a, e ista situacija sa Spanijom i Katalonijom.

veparggmu

| 02.10.2017 19:39

Kao prvo Prelevic je koliko sam ja upoznat sa situacijom navijac Liverpula. Kao drugo ovde ima i "tacnih" i "netacnih" cinjenica......Ljudi moji ko to moze da tvrdi da zna istoriju? Pogledajte samo neke od vodecih profesora kod nas pa cete videti razlicita misljenja i tumacenja ..Setite se samo sta se ucilo kod nas pre 20 god i sta se sada uci

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka