kladionica

vest

15

PRELAZZI: I šta mi nindže sad da radimo?

06.11.2017 11:21 | mozzartsport.com

Rađa Najngolan je retka sorta na terenu: nazvaće ga savršenim melanžom Frančeska Totija i Đenara Gatuza, eto, kao da se trapavi pomoćnik u kakvoj fudbalskoj laboratoriji sapleo i greškom pomešao ratnika i umetnika, pa se iz dubokog sna probudio ovaj mešanac

Veličina slova A A A

“Poslednji nindža” bio je serijal igara, setiće se nešto stariji čitaoci, za legendarnog “debeljka” iz našeg detinjstva, Commodore 64.

Nindža, tada napisan “Ninđa”, bio je i omiljeni, plavi roto-roman svih nas koji smo dovoljno matori da se sećamo “Komodora” i hitova na njemu. Novi “Ninđa” se tamo početkom devedesetih čekao na kiosku kao proleće posle predugog mraza, pošto smo izgustirali stripove i pre nego što su na tom istom kiosku počele da nas zanimaju neke bezobraznije stvari...

Poslednji pravi nindža, njemu se, avaj, već ime ne zna: istorija, ona zvanična, prestaće da ih pominje odmah po okončanju pobune Šimabara, sredinom 17. veka, u kojoj će biti pridavljeno hrišćanstvo u ujedinjenom Japanu.

Nindže su nestale. Pregazilo ih je vreme. Ostale su samo legende. O ratnicima bržim od sopstvene senke, o prevejanim špijunima i atentatorima, o spretnim ratnicima s kojima ne želite da se sretnete, i te priče će s vekovima koje su dolazili nanovo dobijati na snazi. Mada će uvek biti onih koji će nindže smatrati nedostojnima, zbog njihovog načina borbe koji se nije smatrao viteškim; nasuprot nindže, u ovom tumačenju, stoji samuraj, disciplinovani i ponosni plemić.

Ostali su i izreke i vicevi, čak i u našem jeziku. O onome, rimuje se, šta možeš da budeš ako nisi nindža. O popovima i njihovim gajbama sa mnogo postera. O Cigi koji bi da kupi nunčake.

Na kraju se, znate to već, iznerviran zapita: “Pa dobro, šta mi nindže sad da radimo?”

Šta da radi, stvarno, poslednji nindža među fudbalerima?

Rađa Najngolan, naravno; oni koji ga vole reći će da je nadimak dobio zbog svoje brzine, zbog svog stava da se nikada ne predaje, zbog sposobnosti da jednim potezom preokrene sve, taj spretni, snažni hašašin; oni koji ga baš i ne mirišu reći će takođe da je njegova “titula” apsolutno zaslužena – sad ga vidiš, a sad ga (na utakmicu, dve, pet) ne vidiš...

Baš kao što nindže nisu mogle da prežive novo doba i nova pravila ratovanja, tako je fudbalera kao što je taj Belgijanac indonežanskog porekla, nesrećnog detinjstva i italijanskog odgoja, sve manje, ni svećom da ih tražiš po širokim šogunatima poznatim kao fudbalska prvenstva.

Ne samo jer je Rađa Najngolan retka sorta na terenu: nazvaće ga savršenim melanžom Frančeska Totija i Đenara Gatuza, eto, kao da se trapavi pomoćnik u kakvoj fudbalskoj laboratoriji sapleo i greškom pomešao ratnika i umetnika, pa se iz dubokog sna probudio ovaj mešanac.

I defanziva i lopta sa očima i šut koji prepadne golmana. I taktička potkovanost i mlaznjak u zadnjici. I “grinta” i genijalnost, u malom pakovanju, ispod mohavka, sa pedeset i kojom tetovažom.

Dozvolite da za njega upotrebimo reč “džukela” u najlepšem mogućem smislu: miksovanog porekla, odan do srži, obrazovan na ulici, otporan na vremenske neprilike, uvrede i sve koji mašu štapom prema njemu, izdržljiv kao mnogo veći pas a kočoperan kao mnogo manji, sposoban da bude i čuvar kuće i umiljati ljubimac zbog kojeg će vam devojke prilaziti u Tašmajdanskom parku i poželeti da ga pomaze.
“Je l' ujeda?”

Pa sad...

Najngolan je sasvim drugačija zverka: jeseni 2017. kada i klince na početku karijere uče da je najvažnije da kurtališeš svih poroka i da samo vežbaš, vežbaš, vežbaš, i posvetiš se fudbalu i ničemu sem fudbalu, Rađa je momak, okej, sada već čovek, koji živi život i diše fudbal plućima punim duvanskog dima.

Rađa će u subotu uveče izaći u grad i popiti alkohola koliko Tibar ima vode za kišovitih novembara u Rimu, a onda će u nedelju biti najbolji na terenu i pretrčati više nego čitava sredina terena zajedno...

U hotelu će – pričao je o tome bivši selektor Belgije Mark Vilmots, uz samo jedan uzdah: “Žao mi je što će, ako tako nastavi, možda igrati samo do tridesete, a mogao bi mnogo duže” – dobiti posebnu sobu u kojoj je isključen alarm za dim...

U vremenu naoporne političke korektnosti biće sposoban da odvergla, pred uključenim kamerama mobilnih telefona, najžešće psovke upućene njemu mrskom klubu (ko je rekao Juventus?)...

Oduvaće engleske milione jer mu je važniji ten i čist vazduh, ta ipak je taj upoznao Sardiniju...

Obući će kopačke sa pertlama u boji duge jer je njegova sestra lezbejka i pričaće otvoreno o tome kako je super biti gej i koliko ga baš briga šta o tome misle navijači čak i njegovog kluba...

Može, u sred Rima, svega nekoliko meseci pre penzionisanja krunisanog princa tog grada, da izgovori rečenicu “Znate šta, baš me boli k...c da budem kao Toti”, i da mu se to oprosti; da aplauz Olimpika bude još jači na narednom meču...

(To je, tvrd vam stojim, zato što pravi navijači mogu da budu mnogo šta, i dosta stvari koje o njima pročitate budu istinite, ali uvek poštuju iskrenost i preziru foliranje.)

... Radiće, ukratko, sve što poželi, bilo da šparta zelenom poljanom ili da živi svoj drugi život.

Dokazaće, ukratko, da je i dalje moguće biti fudbaler i ne odreći se nijednog ovozemaljskog uživanja. Ne odstupiti od sebe, ne zatvoriti svoj karakter u četiri zida ili između četiri linije, svejedno.
“Neki ljudi pronalaze ravnotežu u tome da rade od svega pomalo. Malo jedu, malo piju, malo se ljube. Rađa, s druge strane, jede mnogo, pije mnogo, trči mnogo i baš se mnogo ljubi. To je njegova ravnoteža, i to je jedino važno”, govorio je njegov bivši trener Lučano Spaleti, koji je vrlo brzo uvideo potencijale Najngolanove svestranosti i prvi ga gurnuo na poziciju “desetke”.

Nije, gde god da igra, lako utvrditi da li je lepše gledati Rađu na terenu ili čitati jedan od njegovih intervjua, možda ponajpre onaj koji je pre dve godine dao italijanskom izdanju kultnog časopisa “Rolling Stone”, gde se Il Ninja suprotstavlja svim nabeđenim, lažnim, licemernim samurajima. “Kažu da sam fudbaler iz diskoteke? Pa i jesam. Ne zanima me da, kao drugi, idem samo od kuće do stadiona.”

To mu se obilo o glavu mnogo puta, te još jedan izdanak sjajne generacije belgijskih fudbalera ima mnogo manje upisanih nastupa za nacionalni sastav od većine svojih kolega. Propustio je, zbog natezanja sa Vilmotsom, i Svetsko prvenstvo 2014. godine, a reprezentacija je – i više od još jedne pobede Rome, ove spektakularne nedeljne u Firenci; naravno da je neizbežni štih u odlično ukomponovanom timu Euzebija di Frančeska, makar ove sezone nije prečesto na listi strelaca – i neposredni povod ovog teksta.

Najngolan je krajem avgusta, kada ga selektor Roberto Martinez nije pozvao za kvalifikacione mečeve, pretio i da će zauvek napustiti Crvene đavole; njegova reprezentativna karijera bila je, a verovatno je i dalje, u opasnosti, ali Martinez je ipak odlučio da mu pošalje pismo pred mečeve sa Meksikom (Brisel, 10. novembar) i Japanom (Briž, 14. novembar).

Pre nekoliko meseci videlo se koliko je Najngolan popularan, kada su dobar deo Belgije, čitava Italija i ostatak sveta stali na njegovu stranu u sukobu sa selektorom. Naravno, posebno navijači Rome, mada kod njih, priznaće vam, ima u tome i dosta krize samopouzdanja i potrebe da ih primete i da ih pohvale neki drugi, kad već nemate mnogo čemu da se radujete poslednjig godina.

Martinez je, kakvim ga je Bog dao, a Everton napravio, ostao dozlaboga konfuzan i u objašnjavanju kratkotrajnog egzila Najngolana iz jedne od najboljih evropskih ekipa. Otprilike, nije ga zvao jer Rađa ne može da sedi na klupi, a i zato što mu je najbolje u sredini terena, a tu su mu Azar i Mertens – mada nema stručnjaka koji za Najngolana ne bi mogao da nađe mesto u 11 – a i zato što Fabregas ne igra za Španiju, eto, ćušpajz jedan od izjave koji treba da zamaže njihov lični sukob i da pripremi javnost na nešto što bi bila neviđena grehota: da Rađa Najngolan propusti Mundijal u Rusiji dogodine.

Okej, nindža iz Antverpena bi, ako se to desi – utoliko pre ako bi se desilo posle uspešne sezone sa Romom – verovatno samo naručio još jednu turu, izvadio kartu za Ibicu i prezrivo otpuhnuo dim cigarete u vazduh. J..e se njemu za Martineza, taman kao i za Totija onomad, kao i za sve što svi drugi pričaju.

Samo, misli li iko na nas: šta onda da radimo mi koji volimo nindže?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action Images)

poslednji komentari15
almir a.

| 07.11.2017 08:03

zivotinja koja 90min neprekidno ore i grize po terenu. Znaci na svakoj poziciji je perfektan,nekada i sam drzi celu sredinu, a posebno mi se kod njega svidja sto svaku odbijenu orma opali po golu silovito i jako precizno. Ovo je posebna vrsta igraca i stvarno ne znam sa kim bi mogao da se uporedi....Radja je kralj....plus voli ROMU/!!

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka