kladionica

vest

11

PRELAZZI: Kabadahija

08.09.2016 08:16 | mozzartsport.com

Kada bismo svi bili kao Novak Đokovići, onda bi Balkan bio Skandinavija, pa ne bi bilo rata već vekovima, nego bismo se zezali u kafanama i pričali viceve jedni o drugima. Ne, Emir Spahić je ono što mi stvarno jesmo

Veličina slova A A A

Znam da knjigu ne čine korice, ali da je ova imala malo tvrđe i sad bih je listao, umesto da prevrćem stan i prastare novine, džabe, nema je, bila je toliko sitna, više brošura nego prava knjiga, pa se izgubila, otišla nehotice u smeće s nepotrebnim stvarima.

Da je taj novinski dodatak koji je izdao zagrebački Globus na dan početka Svetskog prvenstva u Brazilu – sa reklamom “dar čitateljima” – imao tvrđe korice, dakle, svi ovi naredni redovi imali bi još jači temelj...

Knjižica formata recepata koji se svugde dobijaju uz novine zvala se, otprilike, “Dežulovićevih 11”, i u njoj je vodeći balkanski novinar i kolumnista, Feralovac koji nemilosrdno servira hladan stejk za otrežnjenje i buđenje iz mamurluka ovim prostorima – iako ga retko ko sluša, što se vidi i iz poslednjih pogrešnih pasova i razmene niskih udaraca preko Batrovaca i Bajakova – povodom Mundijala napravio kratke, savršene hagiografije 11 superstarova, 11 zvezda koje ima današnji fudbal i koji će, mislilo se, obeležiti turnir u domovini fudbala.

Bio je tu Mesi, zasigurno, bio je i Ronaldo, sigurno i Bufon, od Španaca valjda Ćavi, ali opet nemam primerak da to i potvrdim, odabrao je u svoj idealni tim Dežulović i Luku Modrića (i magični bi Hrvat lako ušetao u bilo čiji sastav iz snova, nema sumnje) i bilo je tu mnogo slova i mnogo redova posvećenih nikome drugome do – Emiru Spahiću.

Ne sećam se, zaista, koja je bila argumentacija Borisa Dežulovića, kao kroz maglu znam da je priča počinjala u Dubrovniku gde će se prvog leta po Titovoj smrti roditi budući fudbaler, ali znam da sam od tada počeo da drugim očima gledam i na Spahića i na reprezentaciju Bosne i Hercegovine, koju je u Južnu Ameriku odveo Safet Sušić, i koja će u Južnoj Americi pokazati sve boljke svih jugoslovenskih ekipa na velikim takmičenjima. I svađe i skandale i namah izgubiti poverenje nacije koja se sve do tog juna u njih zaklinjala i samo u njih gledala i vratiti se s repom između nogu.slavlje u pobedi nad Estonijom

Ne sećam se, dakle, ali dobri pisci umeju to da vam urade, da vas ubede u nešto samo slatkorečivošću, bez previše činjenica čak – dobri pisci skoro bez izuzetka vole i fudbal, ali to je jedna druga priča – i proklet bio taj dan kada sam, i ne znajući, zavitlao “Dežulovićevih 11” u kontejner s praznim flašama alkohola, štampom od prošle nedelje i promašenim tiketima (ipak je još trajao Mundijal), ali napisao je Dežulović tu skasku o Emiru Spahiću i ja sam zaista poverovao da je on jedan od 11 čudesnih igrača što fudbal čine većim od sebe samog i većim od svakog prigodnog teksta.

Dotad su, kao čoveka koji sve posmatra sa strane, simboli ekipe koja bi goste dočekivala i počesto saterivala u mišju rupu na opasnom Bilinom polju u Zenici, bili lenji majstor Zvjezdan Misimović, promućurni kreativac Miralem Pjanić ili dvojica smaragdnih zmajeva u napadu, Vedad Ibišević i Edin Džeko, koji su, svako na svoj način, tih sezona igrali najbolje u karijeri.

Da me je neko pitao ko je kapiten Bosne i Hercegovine, sigurno bih fulao, možda bih čak blentavo rekao da je Sergej Barbarez, iako su i logika i krštenica govorile da je on davno ostavio fudbal...

A od tada sam pomno počeo pratiti karijeru Emira Spahića, sa sve većim zanimanjem, a ta karijera je sa svakom godinom bivala sve neverovatnija, sa sve zamršenijim peripetijama i sa sve više detalja koji su bacali nova svetla, nalik na onaj pogani blacklight, na karijeru možda i najvoljenijeg, a definitivno najkontroverznijeg balkanskog fudbalera.

Od nervozne igre protiv Republike Irske, koja je možda koštala Bosance plasmana na Evropsko prvenstvo, preko šamaranja Fabregasa na prijateljskoj – mada, postoji li kod Spahića taj izraz? – utakmici u predigri turnira u Francuskoj, pa sve do dva gola koje je veteran postigao u utorak uveče u Zenici, na startu kvalifikacionog ciklusa koji je četa Mehmeda Baždarevića otvorila šutiranjem u zadnjicu nedoraslih Estonaca, 5:0.

Zašto nas toliko zanima igrač prema kojem bi i legendarni Paolo Montero izgledao kao stidljivi gimnazijalac na prvom sastanku sa kraljicom mature? U čemu je privlačnost, jednaka koliko i odbojnost, Emira Spahića?

Da li je to samo zato što je on jedan melting pot nekadašnje Jugoslavije: otac iz crnogorskog dela Sandžaka, majka Hercegovka, on rođen u Hrvatskoj, a zaljubljen u Bosnu?

Ili zato što likom verovatno podseća na tipičnog Dinarca: kada bi nekom detetu iz Skandinavije ili sa istoka, svejedno, tutnuli u ruke olovku i rekli mu da nacrta kako izgleda Balkanac, taj bi fotorobot garant ličio na njega – prilično visok (186 centimetara), zift crne kose i brade koja bi izrasla na poluvremenu, sa borama na čelu i oko duboko utisnutih očiju, inteligentnog pogleda koji je u isto vreme i šeretski i zajebantski i ironičan, jer kod tih bizarnih južnjaka stvarno nikada ne znate jesu li ozbiljni ili se samo sprdaju s vama...

Ima tu još nečega, ima tu psihe koja može da nam se ne sviđa, ali od koje ne možemo da pobegnemo.

Baš kao ni od Balkana, koliko god kilometara i svetlosnih godina da prevalite...

Sa svojim karakterom prznice i fitiljem kratkim kao u nevaspitanog derišta, sa svojih 13 crvenih i više od stotinu žutih kartona koje je požnjeo u karijeri, zbog čega bi se u medijima ozbiljno pojavila priča da boluje od PTSP-a, vijetnamskog sindroma, da je to sve od rata, kao kod veterana koji iz čista mira upadnu u cunami nervoze (baš tako je, na ivici nerava i žileta, odigrao tu kobnu utakmicu protiv Iraca), sa nebrojenim svađama u Sevilji, sa šamarima koje bi delio i saigračima i protivnicima, što na treningu što nasred utakmice, i sa kulminacijom prošlog proleća, kada se potukao sa obezbeđenjem svog Leverkuzena nakon što ovi nisu hteli da puste njegove prijatelje i rođake da uđu u klupske prostorije – zbog toga će dobiti otkaz – Emir Spahić je sve što ne treba da se bude i sve što ne može da se izbegne.Sesk ga je upamtio

Novak Đoković je, recimo, ono što Srbi, Bošnjaci i ostali susedni narodi za sebe misle da jesu i što bi, na koncu, voleli da budu: odmereni, učtivi, inteligentni, zabavni, uspešni, iznad svega vredni i zdravo patriotski orijentisani. Takvi su bili i takvi jesu sportski idoli bivših naroda i narodnosti, od Dražena Petrovića do Mirze Delibašića. I svako od nas voli da misli da bi se, da ima slavu kakvu ima Đoković, sigurno ponašao tako divno i prisebno kao i on.

Matrak, kada bi svi bili takvi, onda bi Balkan bio Skandinavija pa ne bi bilo rata već vekovima, nego bi se zezali u kafanama i pričali viceve jedni o drugima (“Koja je razlika između Šveđana i Norvežana?” “Šveđani imaju fine komšije”). Ne, Emir Spahić je ono što mi stvarno jesmo, i kakva većina nas jeste, bez obzira na imovno stanje ili profesiju.

Kabadahije, kako glasi jedan od posprdnih nadimaka koje je dobio kada je, prvo tiho, a onda na sva zvona i sve minarete, na videlo izašlo da Spahić postrojava i selektore, a kamoli saigrače, da se on za sve pita, da maltene određuje taktiku i sastav, eto to bismo bili, kabadahije koje bi svuda išle srcem, a nimalo glavom, i koje bi se osnažile više nego što treba i više nego što je pristojno, i koje ne bi trpele ulickane španske genijalce niti napaljene klince na treninzima – “otac mogu da ti budem, bolje pazi šta pričaš i kako me gledaš” – koje bi, kad je frtutma, skočile za buraza i jarana makar to značilo da će ostati bez dobro plaćenog posla.

I pljuvali bismo kad nas niko ne vidi, i udarili mučki s leđa kad nam se neko zameri, dok god postoji i najmanja šansa da se izvučemo, ili namerno laktom u glavu, pa da nas suspenduju na sedam utakmica u Monpeljeu, i gestikulirali bismo nepristojno kad mislimo da su kamere isključene, i psovali i novinare i navijače i trenera i sve u vražju mater, i upali bismo u vatru kad treba biti priseban i ostati svoj, i prvi jurišali da poginemo kada je bolje taktički se povući i čekati svoju priliku.i Karim Benzema ga je upamtio

Neko bi ga drugi nazvao još pogrdnije, rekao za njega da je klošar, kreten, jalijaš, drznik koji radi u korist svoje štete i u korist štete čitave ekipe i nacije, nasilnik koji bi za sve da se pita. I zapitao bi se kakva je to zemlja kojoj on može da bude idol i kakvi su to ljudi koji ga bezuslovno vole.

Evo, baš ovakvi kao što smo mi, svuda oko nas su neki spahići.

A ko je bez greha i bez taštine, neka prvi baci kamen...

Ne znam da li je Dežulović išao toliko daleko, ali znam zašto bih ga ja stavio u svojih idealnih 11: zbog te vrele balkanske krvi usled koje eksplodiraju toplomeri, zbog toga što je, kažu svi, najmirniji, najpitomiji čovek van terena, prava raja, pristojan i učtiv, uvek se fino javi komšijama, pita za zdravlje i obrne turu društvu starom, veruje u Boga i da se dobro dobrim vraća...

A na terenu mu iz čista mira padne mrak na oči i postane nepredvidiv.

Internetom se već godinama širi jedan od onih lažnih postova koje svi uzimaju zdravo za gotovo, kao ona izmišljena pisma Kijanua Rivsa, recimo, e tako po svim forumima i neozbiljnim portalima postoji i neka mitska izjava Emira Spahića nakon poraza u baražu od Iraca, koja počinje sa "Žao mi je što nismo otišli na to jeb..o Evropsko".

Pa još kaže:
"Žao mi je što nemamo auto-put, što imamo više od pola miliona nezaposlenih, što nam na vrhu sjede šupljoglavci, raspiruju nacionalizam, godinama nas levate. Žao mi je što su mnogi od nas djetinjstvo proveli u podrumu. (...) Ali mi je neizmjerno drago što nisam rođen ni u Parizu, ni u Danskoj, ni u Portugalu, zemljama gdje imaju velike stadione, a hladnu publiku, kojoj moraš 'uzdurisati' premoćan razglas da bi ih afirmisao da navijaju barem dvije minute. Drago mi je, jer u ovoj našoj hladnoj, gladnoj i siromašnoj zemlji, kad te strefi nešto nasred ulice, još uvijek ima onih koji će ti prići i pomoći, bez obzira na sve. (...) Ovdje se ne živi samo da bi se umrlo, ovdje se i umire da bi se živjelo! Ovo je moja Bosna!"

Emir Spahić

Nikada Emir Spahić nije izgovorio ove reči, ni blizu. One su se pojavile na Fejsbuku i kako to obično biva njemu su pripisane jer je baš zgodno, a šta tu ima fudbaler da demantuje i da se bavi Fejsbukom; nije ni važno što je laž, ta laž je samo dodala njegovom statusu idola, jer ovako razmišlja narod: ako Emir to baš i nije rekao, vidi, on bi to mogao i to garant misli, taj strašni, neustrašivi, nepredvidivi kapiten Bosne i Hercegovine.

Baš ta nepredvidivost jedan je od faktora koji Emira Spahića i na pragu pete decenije čini nezamenljivom karikom bosanskog tima. Jer da nije sve ono, ne bi bio ni sve ovo, tako to kismet zna da udesi.

Sa toliko godina, i već sporiji za korak nego što je bio pre samo sezonu-dve – a to dodatno ume da unervozi centarhalfove: kada shvate da je neki junoša snažniji, brži, okretniji, spretniji od njih, to je kao kad biku mahneš maramom ispred očiju – Spahić je i dalje najbolji defanzivac kojeg ta zemlja ima.

I više od toga. U (istina slabašnom) Hamburgeru, koji mu je prošle sezone pružio spas kada se činilo da mu je incidentom na BayAreni karijera okončana, Emir Spahić je proglašen za najboljeg igrača ekipe. I to glasovima onih koji su punili Volksparkstadion iz subotnjeg popodneva u subotnje popodne, bez obzira na tavorenje HSV-a u prenižim delovima tabele.

Kako ljudi poput njega izazivaju sučeljavanja gde god se okreneš, to je mnogo onih koji mu zbrajaju greške, prave klipove na kojima je ispadao smešan kada mu fudbal prođe kroz noge, ili ispadao iz igre, kao kada ga je Emenike na Mundijalu pretrčao, pojeo ga, uništio ga, naterao Dežulovića da preispita svoju listu. Koji zaboravljaju na sve one trenutke u kojima su njegova reakcija, čitanje igre, osećaj za markaciju bili spasonosni. Zaboravljaju da se uvek odazvao kada je njegova zemlja to očekivala od njega.

Trideset sedam godina ima Emir Spahić, pet golova je dala Bosna u Zenici u utorak uveče, devedeset pet-šest minuta proveo je na terenu bivši kapiten – možda mu je traka samo smetala, veštački ga terala da daje primer kada on to ne može i ne ume? – 90 utakmica odigrao je za reprezentaciju, šest pogodaka je dosad upisao, tri meseca bio suspendovan jer je zavalio nevaspitanog redara šakom u glavu, na desetine i desetine mečeva propustio je zbog kartona i sukoba sa trenerima, psovke upućene novinarima i ostaloj bagri više niko ne može da izbroji, 643 dana ima do početka Mundijala u Rusiji na kojem bi mogao da se oprosti, 11 igrača bilo je u onoj Dežulovićevoj knjižici i jedan od njih bio je on, i opet će Kabadahija iz Dubrovnika prvi da krene bez glave i razmišljanja, i prvom će da mu padne mrak na oči kada adrenalin podivlja i krv se uznemiri.

Baš kao što bi svakom od nas u kojima čuči, vreba i sklekove radi isti takav kabadahija.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.
Foto: Action Images

poslednji komentari11
Веља М.

| 09.09.2016 08:02

Мало Неле, мало Балашевић :D !

Aboubakar O.

| 08.09.2016 16:54

Spaha - legenda BH reprezentativnog fudbala...

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka