kladionica

vest

6

PRELAZZI: Kad je Bajern bio Holivud...

23.07.2017 09:47 | mozzartsport

Prapočeci “rijaliti Bajerna” mogu se smestiti u godinu u kojoj Augentaler čašćava Crvenu zvezdu na krcatoj “Marakani”, pa najskuplji nemački tim, u kojem je pola tuceta reprezentacije svetskih prvaka, ostaje bez borbe za dugo čekanu četvrtu evropsku titulu, i umesto Jupa Hajnkesa na klupu stiže – i ne proslavlja se – Seren Lerbi.

Veličina slova A A A

Onaj nedavni intervju Ulija Henesa – možete misliti šta hoćete o Bajernovom dirigentu, ali on je svoje grehe okajao – u kojem je otvoreno govorio o pojačanjima i planovima za budućnost; dovođenje Hamesa Rodrigeza koji će imati šta da dokaže sebi i drugima, i imaće to da dokaže pred očima najboljeg trenera sveta; tvrdoglavo odbijanje Bavaraca da plate kartu za pijani ringišpil koji dominira transfer-pijacom (možete li samo da zamislite koliko bi novca Englezi pukli za istog tog Kolumbijca?); držanje ekipe pobedničkog mentaliteta na okupu... sve to je, reklo bi se, tako nemački, švapski, proračunato.

I baš je lepo, pomislilo bi se, biti navijač tako sređenog kluba...

Istina je da Bajern poslednjih godina, posle povratka Henesa posebno – pa i uprkos činjenici da se nisu domogli klempavog trofeja još od Hajnkesovog poslednjeg plesa – izgleda kao podmazana germanska mašina, proizvodna traka u kojoj se zna šta ko radi (a radnici izlaze iz kombinata s osmehom na licu i sa dobro zadebljanim buđelarom), sistem tevtonski disciplinovan. Nigde skandala, bruke, prljavog veša.

Da, ovako je, ali nekad nije bilo ovako.

U stvari, sada je ovako baš zato što nekada nije bilo.

Niko to ne zna bolje od Ulija Henesa, ili od Matijasa Zamera, koji je ovih dana upozorio Hamesa Rodrigeza da mora mnogo znoja da prolije da bi tamo, oko Oktoberfesta, možda mogao da se nada prvom timu Bajerna.

Razlika je samo što je Henes period o kome pričamo posmatrao iz direktorske lože, dok je legendarni Istočni Nemac bio kapiten Bajernovog nemezisa Borusije, da bi kasnije i on prihvatio funkciju u najvećem nemačkom klubu.

I jedan i drugi zaziru od doba koje se sada čini eonima daleko, a bilo je pre samo dve decenije...

Zvali su ih FC Holivud. Ne zato što je na kraju balade, tik pre nego što se upale svetla u bioskopskoj sali, redovno bilo hepi-endinga. Naprotiv.

“Holivud” je bila posprdna reč koju su novinari “Bilda” i drugih tabloida, poput lokalnog “Tagescajtunga” nadenuli šetajućem cirkusu koji bi, iz godine u godinu, od početka pa skoro do kraja devedesetih, postavio svoju šatru prvo na centru Olimpijskog stadiona, a potom igrao predstave za narod željan spektakla, mesa i, previše često, sperme, širom Nemačke, pa i Evrope.

Prapočeci “rijaliti Bajerna” mogu se smestiti u godinu u kojoj Augentaler čašćava Crvenu zvezdu na krcatoj “Marakani”, pa najskuplji nemački tim, u kojem je pola tuceta reprezentacije svetskih prvaka, ostaje bez borbe za dugo čekanu četvrtu evropsku titulu, i umesto Jupa Hajnkesa na klupu stiže – i ne proslavlja se – Seren Lerbi.

Ali tek će nas sezona 1994. na 1995, danas poznata kao “prva Trapova era” – Maestro će se kasnije vratiti da pokuša da ispravi sve greške iz baksuznog mandata, i održati onu konferenciju za novinare koja bi, da je tada postojao Jutjub, ozbiljno ugrozila pesmu “Despacito” po broju pregleda (“Štruuuunc!”, kao da se još dere veliki Trapatoni) – tek će nas ona obavestiti kako lako “Drim tim” može da počne da žanje košmare.

Gotovo da nije bilo dana da se, u tih nekoliko godina, iz Zebener Štrase nije pojavila neka prljavština, makar nečije ustajale čarape, gaće ili potkošulja.

Kamere televizija i diktafoni “kasetaši” tiražnih listova, u doba kada su lige širom Evrope tek počele da se grebu o enormni marketinški i televizični potencijal fudbala, bile su gotovo non-stop uključeni, a svetla reflektora uperena ka velikim igračkim imenima kao što su Mateus, Cikler, Haman, Cige, Papen, Kostadinov, Suter, Babel, Helmer... I naravno Oli Kan.

Bajern je već u jesen 1994. ispao iz kupa Nemačke, od niželigaša kojem je teško i izgovoriti, a kamoli zapamtiti ime – Vestenbergsgrojt, valjda – sezonu u Bundesligi završili su na neuglednom šestom mestu, a u polufinalu Lige šampiona tukao ih je mladi i poletni Ajaks. Usledila je nova trenerska vrteška, i u narednih nekoliko godina Bajern će i uspevati da se domogne titule, ali u Evropi i u medijima će mnogo redovnije dobijati šamare.

Gotovo je nemoguće uhvatiti sve veze, podmetanja i zavade, naspram kojih notorni rivalitet Boljšog teatra, koji se često okonča bacanjem kiseline u lice kolegi ili stavljanja zdrobljenog stakla u baletanke, izgleda nevino kao postavka “Krcka Oraščića” u prvom razredu osnovne baletske škole.

Ego je bio nesavladiv. Haos zagarantovan. Sapunica luđa od tada još svežih latinoameričkih serija. Fudbal – tek u trećem planu.

Bilo je to doba u kojem su i bogovi padali na teme.

Ili na gluteus, kako vam volja.

Veliki Franc Bekenbauer varljivu deceniju okončaće preljubom sa sopstvenom sekretaricom, koja će mu na prelazu dva veka roditi dete. Ludi Mario Basler znao je da ispuši kutiju cigareta na dan utakmice (kad samo trenira, onda je tukao i dve. I zalivao pivom). Zato je Đovani Trapatoni angažovao privatne detektive da prate svaki njegov korak.

Lotar Mateus je menjao žene kao štucne, javno pljuvao saigrača Jirgena Klinsmana, tukao se sa Baslerom oko toga ko je vođa u svlačionici (onda bi došao Kan i obojica bi morala da ućute), i tajne iz ekipe dojavljivao svojim vezama u Bildu.

Štefan Efenberg prevario je, pa ostavio svoju suprugu Martinu. To samo po sebi ne bi bilo previše spektakularno, da njegova nova ljubav nije bila Klaudia Štrunc, u to doba u braku sa Tomasom Štruncom, Štefanovim saigračem i drugarom.

Efenberg takođe nije očima mogao da vidi Mateusa, i na “pouzdane izvore” iz novina odgovarao je žestokim napadima, psovkama i prečestom upotrebom srednjeg prsta. Njegova karijera u Bajernu okončaće se kada bude javno, pred kamerama, tražio tada astronomsku platu od pet miliona evra godišnje. “U pravu ste, niste dobro čuli... Sada tražim pet i po miliona”, dodaće naredne sekunde.

Oliver Kan imaće mnogo duhova u svojoj velikoj žutoj glavi, a sve će kulminirati kada napusti svoju trudnu suprugu zarad plesačice u jednoj diskoteci.

Sve to dešavalo se u klubu koji je jedan od onih polarizujućih stubova društva, kako nemačkog, tako i u evropskom: većina ljudi ili obožava Bajern ili ga mrzi s gorućom pasijom, i retki su oni koji su ravnodušni prema Bavarcima.

Čitava decenija možda je najbolje opevana daleko od stadiona, pa i novinskih stubaca: kultna nemačka pank grupa Die Toten Hosen (frontmen Kampino inače je veliki poklonik fudbala i navijač Fortune Diseldorf) na svom albumu “Unsterblich” (1999) objaviće ober-popularnu pesmu “Bayern”, koja će sažeti sve što je potonja grupa ljudi, ona koja ne podnosi Bajern, mislila o instituciji i o njihovim devedesetim.
“Da sam talentovan i da me žele Real Madrid i Mančester Junajted / I da onda dođu da me pitaju da igram za Bajern / Ne bih ni otvorio vrata Uliju Henesu / Ne bih da me pokvare kao što su oni pokvareni / Kako uopšte odrasteš sa željom da potpišeš ugovor sa tim pos...m klubom? / Nikada, nikada, nikada ne bih otišao u Bajern.”

Wir würden nie zum FC Bayern München gehen...

Tek će dolazak Otmara Hicfelda označiti početak velikog spremanja. Tek je “General” uspeo da disciplinuje vojsku i da napravi od nje ovo što je danas.

Godine su prošle pune muka, ali i pune trofeja, egzorcizam je uspešno izvršen, i nad Bajernom se tek ponekad nadvije senka đavolske prošlosti.

No Henesova robija, Van Galovi problemi, Klinsmanovo nezgrapno vođenje klubom, pa čak ni opsednutost medija Gvardiolom ne mogu da se mere sa ludim devedesetim. Kao da je jedan od najbogatijih evropskih klubova ostavio tabloidne duhove na Olimpijskom stadionu, probravši iz svoje i nemačke prošlosti najbolje i najzaslužnije igrače, postavljajući ih na važna mesta u klubu.

Oni su, što su Zamerovo upozorenje Rodrigezu i Henesovo mudro poslovanje ovog vrelog leta eklatantno pokazali, prva brana povratku onog neslavnog dela Bajernove istorije. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto Action Images)

poslednji komentari6
Aleksandar K.

| 24.07.2017 18:42

Sjajan tekst!
Legendarni Trap i najjaca konferencija za medije svih vremena... :D

Vladimir D.

| 23.07.2017 22:16

10.04.1991. je Dejo od njih napravio cirkus "Medrano". Te 1991, posle ispadanja od Zvezde, Kajzerslautern im je u poslednjem kolu uzeo "salataru".

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka