kladionica

vest

13

PRELAZZI: Once a blue

03.03.2017 10:50 | mozzartsport

Da li je vreme za pun krug u karijeri Vejna Runija?

Veličina slova A A A

Zapamtite ovo ime!“, dreknuo je čuveni komentator Klajv Tildlzli kada se to dogodilo.

Bio je oktobar 2002, bili su to Vengerovi prvi „Nepobedivi“, umalo poznatiji od onih koji će doći kroz dve godine. Trideset punih mečeva u prvenstvu Arsenal nije izgubio u tom trenutku, a onda je došao na „Gudison“.

Kao da je, zaista, bilo zapisano u zvezdama, što će našem junaku kasnije biti nešto između betonskih cipela i konjske glave u krevetu, ta strašna očekivanja Engleza da dobiju svog majstora, nekoga ko bi pokazao da se u Engleskoj još igra fudbal, onaj iz viktorijanskog, imperijalnog doba, kada su Englezi još imali čemu da nauče druge.

Najzad, mislili su kada ih je Klajvov glas preneo iz sna, najzad Englez koji voli loptu, Englez kojeg voli lopta, Englez koji je sposoban da loptu šarmira, odvede na večeru, vodi ljubav s njom, i još mu lopta ujutru da pare za taksi i napiše ljubavnu posvetu na ceduljici, i broj telefona, crvenim karminom. Dođi opet, majstore...
To je pre njega mogao Gaza. A kada je mali potpisao ugovor, baš na taj dan, Gaza je sedeo na klupi Evertona, na meču protiv Derbi Kauntija, otromboljen i nezainteresovan.

Aplauzi dok je igrao na GudisonuNarednog leta, Pol Gaskojn će otići iz kluba, otići će u svoj stupor i u svoju ludu glavu i kod svojih prostitutki i u svoje flaše. Ostaviće brisani prostor koji će čitava engleska javnost, a posebno grad Liverpul, u kojem se Everton voli do bola, čak i kad mu ne ide, posebno kad mu ne ide, pokušati da utaže nekim izmišljenim vedetama, praveći od svakog talenta legendu u najavi; ostaviće i dres sa brojem 18, u koji će uskočiti taj momak širokog lica, face kao da je stariji barem deceniju i bokserske kompleksije – i trenirao je boks, i još voli boks.
U boksu je zapravo najvažnija mentalna čvrstina. Zato što boks umiruje. Uči nas kontroli. Leči nam glavu. Boks rađa poštovanje – prema drugima i prema sebi. Dvorane za boks često privlače neobuzdane dečake, rđave momke, agresivne ljude – ali svi oni nauče, verovatno na prvom treningu, da jednostavno ne mogu da boksuju bez samokontrole”, napisao je jednom Toni Parsons, koji jedino više od boksa voli Džordža Besta.

On je bio rđav momak i neobuzdan dečak, klinac sa ulice, iz radničkog predgrađa Liverpula po imenu Krokstet, gde se i u crkvu i na stadion – Gudison park, podrazumeva se, nikako tamo prekoputa, na Enfild, to je za one van granica grada, to je za one čiji je pradeda voleo Everton, ali deda već nije, deda-hipster, deda-oportunista – ide da bi se okajali brojni gresi sakupljeni tokom sedmice, jer Krokstetom dominiraju razbojnici i prevaranti i sitni i krupni dileri. Bio je sin uglavnom nezaposlenog fizičkog radnika i majke koja je radila u kafeteriji njegove lokalne škole.

Ali nije bio loš. Stvarno. Iako je više od Gaze voleo Dankana Fergusona, nije bio loš.

Sa menadžerom Dejvidom MojesomVratimo se opet koji sekund pre primalnog urlika Klajva Tildlzlija, vratimo se petnaest godina unazad.

Imao je šesnaest godina, bio je devedeseti minut, nepobedivi Arsenal je bio relativno zadovoljan bodom, kada je Tomas Gravesen, više instinktivno, više “beži tamo od mene” nego “hajde da vidimo ima li vremena za još nešto”, poslao loptu napred.

Jednim potezom ju je smirio i okrenuo se, malena pirueta kakva može da se izvede samo kada ste još dete, po krštenici i po mozgu, malena ali dovoljna da i Sol Kempbel i desni bek Lauren izgube korak. Levo se ubacuje još jedan Kempbel, onaj u plavom, Kevin, ubeđen da je momak koji je pre toga dao nekoliko golova u Liga kupu i koji je dominirao samo u mlađim kategorijama, ipak previše preplašen od pozornice da ne bi dodao loptu dvostruko starijem kolegi.

Drugi dodir već priča o tome da je Kevin Kempbel mogao slobodno da uzme kokice i gleda šta će se desiti, trećim gura napred i onda podiže pogled, ka Dejvidu Simanu.

Siman tada, koji mesec posle onog gola što mu je dao Ronaldinjo na Svetskom prvenstvu, ima sve tanji kredit kod Vengera, nesigurne noge i možda je proveo previše vremena i sinoć igrajući video-igre, ima i 39 punih godina. A momak koji ga gleda sa skoro dvadeset i pet metara ima svega 16.

Dečak, stvarno, među divovima, i lažu kad kažu da su takvi potezi od bogova – ne, naprotiv, to je potez čoveka, Davida, dečaka, drskost i samopouzdanje koje se uči na ulici, u parku, gde rezultat nije važan, barem ne koliko pohvala starijih i obećanje da će te sledeći put uzeti da budeš u njihovom timu.

Jumpers for goalposts” je engleski idiom koji označava tu radost igre, klince koji umesto stativa stavljaju džempere – eh, a mi gospoda na Balkanu samo školske torbe i rančeve! – i dobra polovina novinskih tekstova, od kojih vam je dostina dosadna, bavi se kukumavčenjem što „toga“ više nema.

On je „to“ imao.

Kempbelova noga je ispružena, isto kao i Simenove rukavice, pokret tela šutera školski, sve sa onom ispruženom levom rukom koja je tu i zbog ravnoteže i zbog umetničkog dojma, lopta pronalazi jedinu moguću putanju i završava ispod prečke, pomazivši je usput.

Zapamtite to ime – Vejn Runi.

Oh, zapamtili smo ga dobro, nije se moglo živeti od „Runimanije“ dobrih nekoliko godina. Prvo je, godinu-dve, bio ponos navijača Evertona. Lokalni heroj kojeg su čekali toliko dugo, momak iz „plave“ porodice kojem samo zbog opasne, beskompromisne majke nisu nadenuli ime Edrijen, po Edrijenu Hitu. Njegov srednji brat zato neće moći da izbegne sudbinu: biće Grem, po Gremu Šarpu.

Hit i Šarp trebalo je da predvode Everton do krova Evrope, u doba kada je engleski fudbal bio na vrhuncu oni su bili najbolji tim u zemlji, ali onda se dogodio „Hejsel“ i zla krv između Evertona i Liverpula – “karamelice” su smatrale da im je tragedija koju su režirali Liverpulovi navijači bila jedina prepreka do vladavine Starim kontinentom – trajaće sve do „Hilzbroa“, kada će se grad ujediniti u bolu i suzama i ostati, uz poneki eksces, ujedinjen.

Nije zato ni čudo što je Vejna Runija taj kompleks Mesije morao pratiti od malena, od tog gola protiv Arsenala.

Evertonovi su od njega očekivali da ih uvede u novo zlatno doba, nakon tmurnih devedesetih krenuo je novi talas optimizma, sa menadžerom Mojesom i sa tim klincem kojeg su gledali kako odrasta i kako živi za Everton. Nije li, uostalom, mladi tim Evertona dogurao do finala FA kupa za klince baš proleća 2002? Vejn je dao osam golova, ali je od toga bilo važnije što se pojavio na finalu, protiv Aston Vile, noseći majicu na kojoj je pisalo „Once a Blue, Always a Blue“.

Ta će majica kasnije biti bezbroj puta pominjana, kada ga ser Aleks Ferguson bude ubedio da dođe u Mančester Junajted, jer neće, Vejn, sine, slušaj čika-Aleksa kad ti kaže, gledao sam ja to mnogo puta, neće se desiti ništa dobro u Evertonu i nećeš moći sam da im doneseš nijedan trofej, u najboljem slučaju ćeš postati kao Le Tisje u Sautemptonu, a ti si, Vejn, sine, rođen da dižeš pehare.

Protiv Kristijana RonaldaJedna od verzija glasiće „Once a Blue, Always a Red“, pevaće mu to njegov „Gudison“, sarkastično, ljutito, posebno kada je počeo da ljubi grb Junajteda i da sa njima tako lako pobeđuje „Narodni klub“; no to je bedž koji moraš da nosiš, Vejn, sine, ako želiš da budeš veliki.

Onda su došli Junajtedovi, koji su bili svikli na uspehe i bilo im je prirodno da najtalentovaniji engleski igrač u ovom veku dođe baš u Mančester. Čelsi nije imao dovoljno istorije da ga privuče, Arsen Venger je uvek bio okrenut nekim još nestasalim igračima, Liverpul, heh, dobar vic; ali i Junajtedovi su imali očekivanja, i njihovu je pažnju valjalo pamperisati, posebno kada je Runi okružen najboljim saigračima, posebno kada se jurišalo na titulu prvaka Evrope, posebno kad je dao het-trik na debiju u Ligi šampiona, protiv Fenerbahčea.

Na gradskom derbiju sa LiverpulomAli nije to bilo ništa u poređenju sa očekivanjima engleske nacije. Ponižavani godinama, u bezgraničnoj želji da proizvedu novu superzvezdu – ne kao Bekama, koji je to bio uglavnom mimo terena, već onog koji ima dovoljno znanja da vrati „Tri lava“ tamo gde su jednom bili i gde, činilo se decenijama, a čini se i danas, nikada više neće biti – Englezi su i od mnogo manje talentovanih klinaca umeli da prave „Belog Pelea“, pa kako ne bi od momka što je imao sve preduslove da bude njihov Best, novi Gaza.

Sa 19 i po godina Vejn Runi je bio heroj nacije – dva gola spakovao je Švajcarcima na EURO 2004, pa dva gola Hrvatima za prolaz u četvrtfinale, i da u 27. minutu meča protiv domaćina Portugalaca nije morao da izađe, možda bi se i istorija nacionalnih timova drugačije danas pisala, ili bi Englezi opet našli načina da ispadnu na penale? – i lakše je bilo tada se kladiti da će Albion ponovo biti vladar planete nego da neće.

Stotinu mečeva u belom dresu i 53 gola, to proročanstvo daleko je, predaleko od ispunjenja.

Samo, senka koja je pratila pomenute superheroje i obuzimala njihove živote čim bi skinuli dres i krenuli na tuširanje, nije nikako mogla da zaobiđe Vejna Runija. Čudesan i čudan, i bokser i pesnik (i dalje piše poeziju, mada ređe) i fan Stereophonicsa, Oasisa i ostalog britanskog rokenrola iz zlatnih godina brit-popa, dečko iz radničke klase želeo je, kao i toliko mnogih pre njega, da diše život punim plućima.

I čovek sposoban za onaj gol Arsenalu sa 16 i za sve ostale neverovatne golove, a bilo ih je na stotine, i posetilac bordela u kojima bira 48-godišnju gospođu. Kapiten na terenu i sladostrasnik mimo njega. Veran samo sebi, što će navijači Junajteda u dva navrata, kada bude gotovo potpisao za mrski Siti, iskusiti na svojoj koži, i opet mu oprostiti.

Privlačnost Vejna Runija otpočetka je bila sudar dva sveta: onog izmaštanog, u kojem se nižu golovi i prodori, u kojima snažan, ali tehnički obdareni tip opčinjava i protivničke navijače, a kamoli neutralce; i onog koji se čita u prljavim tabloidima, čija je Vejn bio glavna zanimacija toliko godina.

Nije ovo, već ste shvatili, tekst u kojem bi se napadao Vejn Runi. (Kada vam to napiše čovek koji sa gorućom pasijom već dve i po decenije mrzi Mančester Junajted, to ima, kanda, neku težinu?) Niti onaj u kojem bi se gomilali statistički podaci, analizirali njegovi golovi i nabrajali njegovi trofeji. Ako bismo to stavili na papir, onda bi svaka teza da Vejn Runi nije uradio sve što je mogao, da nije ispunio onaj dar od bogova ili zavet svog Kroksteta, bila redundantna.

Nije važno ni što Vejn Runi, i kada igra u Murinjovom Junajtedu, sve češće izgleda kao olinjali bokser koji je predugo pod svetlima reflektora, podešenim tačno da prikazuju svaki njegov ožiljak; kao da je umoran, zaista, od trčanja za loptom, i nije li to tako engleski, tako gaskojnovski, posebno kada vidite šta četiri godine stariji Zlatan Ibrahimović radi na istom tom terenu.

Aktobatski potezPa ni to da li je onaj dečak iz oktobra 2002. i iz leta 2004, iz vlažnih slova engleskih navijača, uradio sve što je mogao, ili bi, da je bio malo više sveštenik, a malo manje mangup, danas zaista stajao uz bok najvećima u istoriji ove igre.

Možda ćemo za finalnu presudu morati da sačekamo naredni Runijev potez.

Sedmicama unazad, govorilo se o mogućem odlasku u Kinu – to bi bilo kao da bokserski šampion, da se zadržimo na metafori, ode u kečere pred kraj karijere, da malo glumata – dok je prethodnih nekoliko dana u žiži njegov eventualni povratak u Everton.

Ronald Kuman mu se unapred i na neviđeno raduje, ali hoće li Vejn, po neumitnom odlasku sa „Old Traforda“, poslušati srce ili telo?

Kraj karijere na „Gudisonu“, koji bi mu možda dao još jednu malu radost u životu, zbog iskupljenja, zbog predaka koji su živeli za taj stadion, zbog Kroksteta i njegove aure, značio bi pun krug, molitvu za oproštaj od najvernijih – jer je on, duboko u duši, zauvek i ostao samo njihov – i još jedan pozdrav momku koji u 90. minutu, svega mu je 16 godina, prima loptu od Tomasa Gravesena i treba mu samo četiri poteza pa da zapamtimo to ime.

 

Piše: Marko Prelević, urednik „Nedeljnika“ i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)

poslednji komentari13
Ristic G.

| 09.07.2017 17:23

@Delija. Bas tako, pa i da je igrao u Evertonu Runi ne bi bio tolika legnda kao SG koja svakako jeste, ali ni blizu Stivena.

Delija D.

| 03.03.2017 22:43

Bolje Le Tisije nego prodana dusa. Sve je Le Tisijeu lose ovih dana, mogao je onako "smotan" da igra gde god je hteo, ostao u Southamptonu i postao legenda, mit. Najbolji ikada! Runi je osvojio sve ali Jedan trofej sa Evertonom bi to nadmasio. Da je ostao, bio bi legenda, KRALJ svoje familije, loze, grada!!! Ovako je lik koji je najbolji strelac Junajteda, najplaceniji igrac u istoriji premijer lige dok je kruna kralja Liverpula na glavi Stivena Dzerarda i tu ce ostati jos mnogo godina!!!

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka