kladionica

vest

1

PRELAZZI: Panamska lisica

04.11.2017 09:45 | mozzartsport.com

Čovek koji je bio snažan kao tenk Afrika Korpsa nije mogao da pobedi prirodu i fiziku. Postao je član “kluba 27”. Šta, manje poznat od Džimija Hendriksa, Brajana Džonsa, Džima Morisona, Dženis Džoplin? Čik probajte to da izgovorite naglas u Panama Sitiju...

Veličina slova A A A

U najgorem ratu kojeg je čovečanstvo ikad videlo, on je bio junak, jedan od retkih sa suprotne strane. Ervin Romel, “Pustinjska lisica”, izluđivao je Britance i druge saveznike, posebno na afričkom frontu. Pravi oficir, kavaljer koji se neće povinovati zahtevima iz Berlina da satire svoje protivnike, bio je dašak normalnosti i herojstva u vremenu zla. To su mu priznavali čak i protivnici. O njemu je, u jeku sukoba, pohvalno govorio čak i Čerčil...

Neka imena su mrska, neka imena su sudbina. Nije sudbina htela, hteo je to njegov otac, da jedno novorođenče u dalekoj Panami – i to ne zato što mu je familija bila germanskih korena, samo zbog poštovanja – punih dvadeset godina nakon završetka Drugog svetskog rata, u El Čorilju, opasnom kraju Panama Sitija (kao da je tada i bilo nekih drugih? Nije ni čudo što je tu potekao Roberto Mano de Pijedra Duran, svetski bokserski šampion u lakoj kategoriji) dobije ime po možda i najvećem nemačkom generalu svih vremena.

Ali sudbina jeste namestila da Romel Fernandes počne da igra fudbal, i da zaradi nadimak “Pancer”.

Prolazio je, pričaju i dalje u zemlji koja deli dva kontinenta i povezuje dva okeana, pa se ne biste prevarili ako biste pomislili da je upravo tu onaj pupak sveta, kroz protivničke odbrane kao švapski tenk u napretku do El Alamejna; gurao je napred kao Afrika Korps posle Tobruka; igrao se sa rivalima kao Romel sa britanskim kolegom Arčibaldom Vejvelom...

“S njim kad se sudariš, to je kao da si naleteo na čitavu oklopnu diviziju”, ostalo je na odavno požutelim stranama “Marke” s početka devedesetih, negde u dnu izveštaja sa utakmica Albasetea ili Tenerifa.

Možda su vam braća, koliko god da ih je, Deli Valdes, i dalje prva asocijacija na panamske fudbalere, ali verujte, daleko su oni bili od Romela Fernandesa.

Daleko je od njega, slavom ili umećem, svejedno, čak i Gabrijel Tores, koji će u poslednjem kolu KONKAKAF kvalifikacija postići kontroverzni – okej, fantomski – gol što će Panamu prvi put u istoriji odvesti na Svetsko prvenstvo, i bez vize za Rusiju ostaviti Sjedinjene Američke Države.

Taj gol postignut je na Stadionu Romel Fernandes, koji je dom nacionalnog fudbalskog tima, i koji se tako zove od kraja maja 1993. godine.

U stvari, pre nego što se taj stadion tako zvao, i pre nego što se pojavio Romel, Panama nije ni mogla ni umela da sanja o Mundijalu; fudbal je bio skoro u zapećku bejzbola, ostalog kao nasledstvo dugotrajnog američkog prisustva – i CIA i FBI, a kamoli Stejt dipartment, svojatali su ovu zemlju kao da je njihovo i ono mnogo dalje od kanala – i nedostajao im je čovek koji bi im pokazao koliko ova igra ume da bude lepa.

Nije sačuvano, pardon sa VHS-a prebačeno, mnogo video-zapisa o Romelu Fernandesu, makar ne onih koji ne teraju suze na oči.

Na ovim dostupnim, vidimo momka širokih ramena, brčića kakvi su se nosili u Latinskoj Americi sve do pre koju godinu, a u meksičkim i kolumbijskim televizijskim sapunicama možda i dalje, visokog i stamenog, a onda počne da juri za loptom i da postiže golove...

Glavom, nogom, mahom desnom, petom; pomislili biste da čovek takve konstitucije ne može da trči tako brzo ni da se izvija kao foka, ali on je mogao mnogo, i nije ni čudo što je na prvi pogled zaludeo drugoligaša Tenerife, kada se sa nepunom 21 pojavio na nekom turniru i jednom prijateljskom utakmicom se prodao.

I taj osmeh, uvek osmeh...

U stvari, i to je sudbina, to kako se Romel Fernandes obreo u Španiji: tih godina, Španci su organizovali takozvani Svetski kup emigracije, na kojem bi učestvovali igrači španskog porekla sa drugim pasošima; Romelu niko, rekli smo, nije bio Švaba, ali nije bio ni Španac, svejedno su ga prošvercovali zbog prezimena koje je zvučalo španski, stavivši ga u izlog jer u svom .

U prvoj sezoni u tadašnjoj Segundi, Panamac će postići 18 golova, namestiti još ko zna koliko i uvesti Tenerife u Primeru tek po drugi put u istoriji; u La Ligi 1989. na 1990. sam ih je i spasao ispadanja, zbog čega je, u prvenstvu u kojem su nastupali jedan Ugo Sančes ili Baltazar, proglašen za najboljeg igrača iz Latinske Amerike.

Da nije bio odakle je bio, ili da je bio takav igrač u neko drugo doba, hm, ili da se nije zvao kako se zvao, možda bi Romel Fernandes vredeo milione. Milione pezeta u tom trenutku i jeste, ravno tri stotine miliona izdvojila je Valensija 1991. i imala ogromne nade za njega, ali se nije snašao i otišao je u Albasete. U La Manči će postati idol i tamošnjih navijača, posebno što će do maja 1993. “Pancer” ponovo dobijati dovoljno bitaka da ekipa ne sklizne u zonu koja je direktno vodila u ambis Segunde...

Njegova figura nije bila nadmoćna samo na terenu, pisalo se tada, nego i iznad njega, i svuda gde je bilo reči o njemu; ako je predsednik Paname ove 2017. dao slobodan dan čitavoj naciji ne bi li proslavila plasman na Mundijal, tih ranih devedesetih moralo se bežati s posla i buditi ranije vikendom kako bi se gledao, tamo preko okeana, najpoznatiji sin nacije.

Pomama za Romelom Fernandesom, u stvari, doneće Panami put na Svetsko prvenstvo u Rusiji, zar to nije sasvim očigledno?

Ako današnji reprezentativci imaju u proseku oko tridesetak godina, to znači da su rođeni u doba kada je država disala u ritmu driblinga i zaustavljala dah neposredno pre golova Romela Fernandesa, ne bi li glasnije mogla da urlikne; svi ovi momci koji su doneli nezapamćenu sreću svojoj državi odrasli su ili gledajući Romela ili slušajući, po stoti put, očeve i majke kako im suznih očiju govore o jednom momku kojeg su zvali “Pancer”.

O kojem bi i Čerčil govorio, samo da je stigao.

Oni su njegova deca, na stadionu koji nosi njegovo ime.

A ima tu još jedno njegovo dete. Jedan previše bledunjavi klinac koji stoji na tribini stadiona “Karlos Belmonte” sa svega devet godina i potpuno je opčinjen Romelom, mada nikada neće porasti da bude toliko veliki rastom, samo što će porasti da bude jedan od najvećih igrača kojeg smo imali privilegiju da gledamo.

Da, Andres Inijesta, kojeg mnogi i ne znajući ubrajaju u Katalonce, iz La Manče je, zaigrao je prvi put u lokalnom Albaseteu, i inistirao je da mu se kupi dres sa brojem 9. Na njemu, kako je to bilo kul u stvari, nije bilo nikakvog imena, ali Inijesta je znao da to može i mora biti samo dres njegovog idola Romela Fernandeza, čije će poteze imitirati čak i kada ga odvedu severnije, da ga uče katalonsko-holandskom fudbalu.

Eh, lepa priča, pa čemu opet one suze u očima očeva i majki sve te Romelove dece?

Bio je četvrtak, 6. maj 1993. Romel Fernandes izašao je sa treninga i, pisalo je i to kasnije, samo što te stranice nikad neće požuteti, otišao sa svojim drugarima na paelje u restoran u Tinaherosu, mestašcetu na desetak kilometara severoistočno od Albasetea. Bio je tu njegov rođak, nedavno doputovao da ga poseti, Roni Roho, te golman Markos, napadač Manolo te talentovani Osječanin Nenad Bjelica.

Kada se ručak završio, Romel i Roni seli su u “tojota seliku” (tih godina svi su gledali reli, i cela Španija navijala je za Karlosa Sainca, pa je od druge plate – prvom je namirio rodbinu – fudbaler kupio upravo “seliku” u kakvoj je Sainc uspevao da za sekundu-dve umakne Kankunenu ili Oriolu) i odvrnuli salsu. Romel je baš voleo salsu...

Na tom delu puta je pravina, ali šta vredi. U nekom trenutku, automobil je skliznuo s puta – istraga nikad nije utvrdila zašto, tragovi guma ćutali su, Roni se ničega nije sećao mada nije imao ni ogrebotinicu – i udario u jedino drvo u rasponu od kilometar-dva.

Čovek koji je bio snažan kao tenk Afrika Korpsa nije mogao da pobedi prirodu i fiziku. Postao je član “kluba 27”. Šta, manje poznat od Džimija Hendriksa, Brajana Džonsa, Džima Morisona, Dženis Džoplin? Čik probajte to da izgovorite naglas u Panama Sitiju...

Ta krivina se od tada zove “Curva Rommel”, svakog šestog maja okupe se predstavnici kluba iz La Manče koji nikada nije imao takvog heroja; svakog drugog dana neko ko je znao ko je bio “Pancer”, ne mora to biti ni kakav panamski turista u hodočašću po zemlji Don Kihota i Sanča Panse, ostavi poneki cvet.

Njegov duh pojavio se prvi put 2012, kada je na Stadion “Romel Fernandes” došla Španija, i kada je Andres Inijesta odigrao prvo poluvreme u pobedi gostiju u prijateljskom meču od 5:1, i onda drugi, pre petnaestak dana, da namigne sudiji da prizna gol kojeg nije bilo, i kojim su njegova deca otišla na Svetsko prvenstvo u Rusiju.

Treći put ćemo ga videti, samo ako budemo umeli da gledamo, narednog leta u Rusiji, gde onaj njegov poznatiji imenjak nikada nije stigao.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)

poslednji komentari1
Nenad K.

| 04.11.2017 22:15

Lepa...tuzna prica...svaka cast...lepo je potsetiti nas ili upoznati mladje sa ovakvim igracima

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka