kladionica

vest

8

PRELAZZI: Princ od Baskije

10.03.2017 09:11 | mozzartsport.com

Dok i neki drugi fudbaleri umeju da upute dobar pas, svega nekolicina – Pirlo, Ćavi, Ćabi – izgledaju kao da je lopta u stvari njihova, kao oni bogati klinci bez kojih ne bi bilo “na male goliće” posle škole

Veličina slova A A A

Nešto nije bilo u redu kada su navijači Liverpula – uključiv i potpisnika ovih redova – prvi put ugledali Ćabija Alonsa Olana. Kako je moguće da ovaj igrač vredi svega desetak miliona funti?

(To je duga priča; Real je celog leta ganjao Vijeiru jer je Alfredo di Stefano kazao da je Francuz bolji igrač, a njegova se i dalje poštovala, očekivanja nisu bila prevelika jer je Alonso došao kao “kusur” za Ovena, kao mala pobeda nad Realom koji je oteo zlatnog dečaka s liverpulskih dokova. Uostalom, poštovala se na Enfildu još reč Džona Tošaka, a on je kazao da nema boljeg u Španiji od tog nasmejanog klinca.)

Sve je na njemu tog popodneva protiv Boltona, dok ga je jurišni odred Sema Alardajsa na najgrublji mogući način učio šta je engleski fudbal, vrištalo da je svetska klasa, da bi trebalo da je nedodirljiv i nedostižan za klub urušenog renomea kakav je bio Liverpul za potonjih danja Ulijeove vladavine.

A eto, bio je tu, davao je lopte levo i desno. Dok je kod Žerara Ulijea opstrukcija igre bila sama sebi cilj, Alonso je Benitezovoj ekipi dao potpuno novi kvalitet: zadnji vezni je po prvi put bio pokretač akcija, ne samo dežurni kvariša.

Možda i najlepša reč koja opisuje poziciju koju je zauzimao – ako ne želimo da amerikanizujemo naš lepi fudbal i nazovemo ga “kvoterbekom” – bila je, iako nikada nije igrao u Italiji, italijanska. Naš jezik nikada nije bio toliko bogat fudbalskim terminima, ali Talijani to rade već pun vek.na početku karijere u dresu Real Sosijedada

Ređista. Režiser. Možete da ga zamislite, možete da ga vidite, još bolje, na usporenim snimcima, kako postavlja sve, i saigrače i kamermane i švenkera i postrojava glavne zvezde.

Samo što Ćabiju Alonsu nije trebala stoličica niti megafon da se dere na saradnike. On bi samo namignuo, šarmirao loptu i pokorio svaku vlat trave, i sve bi bilo po njegovom.

Biću, od tog prvog trenutka, nepopravljivo fudbalski zaljubljen u svaki potez Ćabija Alonsa, dok stariji navijači, oni koji su preturili mnogo više debija za pamćenje preko glave, budu govorili da je on zapanjujući melanž Jana Molbija i Kenija Dalgliša; a ako je prava ljubav bezuslovna i ne očekuje ništa zauzvrat, utoliko pre. I kada ode od vas, ostaje u vazduhu kao miris parfema, kao slatkasti ukus prevare koja vam je draga.

Ćabi, oprosti mi ako sam previše ličan, ali ti si bio moj jedini odgovor na pitanje “Pa dobro, koji je tvoj omiljeni igrač?”, već tuce godina unazad, i sada kada si objavio da ćeš od juna prestati da sipaš svoju magiju po nemačkim i evropskim stadionima, a da te nikada nisam gledao uživo, sada moram da budem patetičan.

Dobro, neki bi nazvali patetičnim i tvoje “saopštenje” na Tviteru, svega tri rečenice kojima si, uz crno-belu fotku, sažeo svoju karijeru i ujedinjeno poštovanje, patnju i ponos svih nas koji smo shvatali koliko smo talični što si bio baš takav: “Živeo sam je. Voleo sam je. Zbogom, predivna igro”.

 

Ništa od toga nije slučajno, nijedna reč, pa ni slika; jesi živeo u fudbal i jesi ga voleo više nego što je ta igra počesto zasluživala.

A crno-belo? Ono je podsetnik da nema mnogo takvih kao što je Alonso, da je Bask jedna od poslednjih figura fudbala koji se mogao izučavati i na katedrama za filozofiju, a ne samo za fiziku, mada bi pomni znalci kinetičke energije garant umeli da ispale makar esej, ako ne i doktorat, o njegovim dodavanjima.

Imao je samo 22 godine kada je stigao na Ostrvo, a izgledao je kao mator, u svakom svom potezu. Umeo je da raspoluti, evo opet, briljirajte, naučnici, umeo je da raspori, činilo se, prostorno-vremenski kontinuum, da obezbedi sebi nepostojeću sekundu-dve samo da bi dodao loptu kako treba.

To iznalaženje vremena da se uputi pravi pas, to je logično u ekipi Liverpula pristajalo samo Ćabiju Alonsu, čak ne ni Stivenu Džerardu; Stivi je umeo da pogodi u trepavicu saigrača sa 80 metara, ali je to radio ponekad sa vidljivim naporom – Džerardova glavna odlika bila je dodavanje tempa igri, Alonso je umeo da taj tempo kontroliše, što je u većini slučajeva mnogo važnije – dok je Bask mogao da igra i u “armanijevom” odelu i sa lulom u ustima i monoklom na oku, i da opet bude najbolji.u dresu Reala

Napisao sam to već jednom, pa ću plagirati sebe samog: dok i neki drugi fudbaleri umeju da upute dobar pas, svega nekolicina – Pirlo, Ćavi, Ćabi – izgledaju kao da je lopta u stvari njihova, kao oni bogati klinci bez kojih ne bi bilo “na male goliće” posle škole, i da je oni na velikom travnatom pravougaoniku tek pozajme drugima, da se i oni malo igraju, pre nego što se ona vrati u prirodno stanište, između stopala ovih prijatelja fudbala.

Da, bilo je nedostataka: njegova pluća nikada nisu imala preveliki kapacitet, a koliko god da je bio promućuran, koliko god mu mekano bilo stopalo, nikada nije uspevao da nadoknadi urođenu sporost.

Ali ništa od toga nije menjalo fakat da je pred nama igrač plave krvi. Aristokrata sa neuprljanim štucnama umesto belih rukavica, i sa manirima kojih se ne bi postideo nijedan princ. Gospodin, ali nikada snob. Plemić, a ne skorojević. Fudbalska elita.

On je to i bio, nobles, vojvoda, nasledni knez, ne samo po pokretima na terenu, nego i po poreklu: njegov ćaća Periko bio je član generacije Real Sosijedada koja je osvojila dve titule prvaka Španije – nije onda ni čudo što na snimku na koji su nas podsetili mnogi juče Ćabijev prvi gol u Ligi šampiona, kada ga daje Galatasaraju posle kornera glavom i Darko Kovačević, njegov saigrač, ne može čudom da se načudi da taj klinac daje tako kovačevićevski pogodak – i njegov stariji brat Mikel bio je fudbaler, mada ne toliko uspešan; njegov najbolji prijatelj jednako je dolazio sa dvora, Mikel Arteta, pre nego što ga je napustio i otišao u Real.

 

Taj je talenat izbrušen na plažama, ali i na treninzima Sabadelja, gde je Periko završavao plodonosnu karijeru.

Tamo će naučiti da je bolje da doda loptu nego da postigne gol, da mu to pruža više zadovoljstva; tu će shvatiti da je od klizećeg starta bolji start na loptu posle kojeg ostaješ na nogama; tu će, pa tek u školi Sosijedada, stasati u igrača koji je toliko mudar da će se svi treneri kleti u njega.

Sigurno postoji neki vredni statističar koji će me demantovati, ali ako postoji sveti kvartet modernih evropskih fudbalskih stručnjaka, koji su, uz uspone i padove naravno, obeležili 21. vek, onda tu ekipu čine Rafael Benitez, Pep Gvardiola, Karlo Anćeloti i Žoze Murinjo; možda će taj statističar izračunati i u komentarima napisati da je postojao bar još jedan igrač koji je nastupao za sva četiri čoveka, a što meni, tugaljivom, trenutno ne pada na pamet, ali taj igrač sigurno nije bio čovek od njihovog najvećeg poverenja, kapiten bez trake, ne ađutant, već general-pukovnik na terenu.

Oprostićete mi i što pišem previše o Liverpulu, iako je Ćabi Alonso kasnije igrao, i to sa kakvim uspehom, za Real Madrid – kada bude doslovno najuren sa Enfilda, pošto je već pogubljeni Benitez mislio da je Garet Beri zahvalniji i bolji igrač; simptomatična je posebno prva utakmica sezone 08/09, protiv Sanderlenda u gostima. Umesto Alonsa, utakmicu počinje izvesni Damijen Plesis, i tek na poluvremenu Rafa uviđa svoju grešku i šalje svog metronoma na teren, pa Liverpul pobeđuje potkraj meča – i sada za Bajern, u poslednjoj sezoni, iako ne deluje da je poslednja, iako bi mogao on još, samo da mu se hoće.sa Milanom Barošem u čuvenom, istanbulskom finalu

Oprostićete mi i što ne poklanjam dovoljno pažnje statističkim podacima i svim njegovim trofejima; ta naći ćete ih na jedan klik, nije to ono što je obeležilo ni njega ni nas s njim.

Nije taj link s Liverpulom ni zbog navijačke pripadnosti, koliko zbog žala što Alonso i Džerard nisu postali ono što su mogli – najveći tandem u bogatoj istoriji kluba, pa i čitavog loptanja u Engleskoj, neka vrsta muškijeg, grubljeg, mada jednako uzbudljivog odgovora na par ĆaviInijesta.

Stiven Džerard je to osetio: njegov pozdrav kolegi, kada je ovaj u četvrtak oko podneva, dok je ceo svet i dalje gledao u Barselonu, objavio kraj karijere, sadržao je i jednu rečenicu koja je u sebi sabrala sav žal za onim što se nikada nije desilo: “Nikada nisi prestao da mi nedostaješ”. I Džerard je, inteligentan, kakav jeste, odavno shvatio da su crvena kola pošla nizbrdo u trenutku kada je Liverpul dozvolio sebi da se odrekne genija.

Kolikog genija? Tolikog da mu, u sred onog vatrenog prstena, sam Stivi dopušta da izvede penal za 3:3 u čuvenoj istanbulskoj noći, i Ćabi ga promašuje, ali Ćabi nikada ne promašuje toliko, i uspeva u padu da prevari Didu i vrati utakmicu na početak, kada je to izgledalo kao naučna fantastika.

Pa i kada je otišao u Madrid, učinio je to po svojim uzusima i baš zato što je koji mesec ranije skratio Kralja za glavu (pod njegovom dirigentskom palicom Liverpul je srušio Real 5:0 u dvomeču osmine finala Lige šampiona, što će biti glavni okidač u najvećem svetskom klubu da nešto mora ozbiljno da se menja, i zbog čega će sa Ostrva stići i Kristijano Ronaldo i Ćabi Alonso).

On je u Real stigao već kao pobednik, ona Liga šampiona osvojena u produžecima protiv Atletika bila je samo dodatni bonus – i mada u tom finalu nije igrao zbog suspenzije, to je više njegova titula nego Ramosova.

Alonso je bio najlepša strana Reala, naterao je čak i one koji nisu mogli da smisle kraljevski klub ni Murinja da se dive svakom njegovom potezu i nevidljivim strunama kojima bi uspeo da zauzda i nasmeje čak i svojeglavog Kristijana Ronalda, i put u Bajern bio je logična posledica neprestane potrage za novim izazovima. A to što mu se dogodilo da potkraj karijere bude desna ruka najboljeg savremenog stručnjaka, Karla Anćelotija, to je valjda samo znak da Ćabijeva budućnost ne može i ne sme da leži daleko od fudbala.

Ne znam, zaista, ko će igrati u Kardifu 3. juna u finalu Lige šampiona. Neću ni da predviđam, previše sam se puta opekao, ali dao bih dve godine života i tri bivše ljubavi samo da tamo bude Bajern, i da tamo bude Ćabi, i da uzme svoju treću titulu sa trećim različitim klubom.

I dao bih još jednu godinu kad bih mogao da ga pitam, pa dobro, Ćabi, ko sad da mi bude omiljeni igrač?

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sport.
Foto: Action Images

poslednji komentari8
Ibai G.

| 10.03.2017 14:53

AU kakav tekst... Bice nepovratan gubitak za fudbal kad ode ovaj majstor... Igrac koji je tiho, nenametljivo i uporno osvajao moje srce (sto je mnogo teze ako imate u vidu da sam navijac Athletic-a, a on dete Sociedada). Po karijeri me podseca malo na Seedorfa, jer su najveci treneri pricali hvalospeve o obojici, svesni koliki posao odradjuju..po tome sta je sve osvojio i gde je igrao..(sa razlikom sto je Seedorf otisao na kraju u Botafogo da zavrsi karijeru-a i igrao je kao Brazilac..a Xabi ce otici u trenutku kad igra na najvisem nivou..mozda mu finale LS bude i poslednja utakmica)... Nikada nisam navijao za klubove u kojima je igrao, ali njega sam uvek postovao, a vremenom i zavoleo, prerastao je ovu igru kao i Pirlo, Inijesta... Nadjite mi novog klinca koji ima taj kvalitet, harizmu i stabilnost kao on- nema sanse.. A bilo kakvo poredjenja Alonsa i MIlnera,Hendersona,Berija i ne znam kog jos Engleza je smesno. Kad se samo setim onih njegovih suludih golova sa preko pola terena (jedina stvar koju nisam ni pokusao da kopiram od njega). Deluje mi da bi bio odlican trener...ma sta pricam, moze bre on jos da igra :( Prelevic- unikat (sportskog) novinarstva.

prikaži sve

ostale vesti

PRELAZZI: Bredli

Slika Bredlija Lauerija u naručju svog heroja Džermejna Defoa, slika Bredlija Lauerija kako izlazi...

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka