aktuelno

vest

1

PRELAZZI: Prvoaprilski prevaranti

01.04.2017 10:51 | mozzartsport.com

"Mogu da driblam, mogu da šutiram, umem glavom, sve znam. Samo jednu stvar moram da upozorim vas iz Kastel-štagod. Zatvorite svoje žene. Jer ako su zgodne"...

Veličina slova A A A

Jesu ovi dani bili previše ozbiljni, puni neke safre, u zemlji u kojoj humor igra na liniji tankoj kao flispapir između jedine odbrane i nepoželjnog gosta, jer ima onih kojima ništa nije smešno a život nam ponekad zavisi od njih, njihov su refren samo tuga, bol, čemer, žrtva, jad, plamene zore i nesanica...

Bili su to dani bremeniti i obećanjima i optužbama, i sreća u nesreći je što je svanuo 1. april, datum kada je dozvoljeno biti duhovit i otkačen i nasmejati se, to produžava život, kažu...

A fudbal ume da zaboli više od politike, ali ume i ono što ona retko zna: da nasmeje, da servira lude priče za koje niste sigurni da li su prvoaprilske šale ili se neko stvarno tako poigrao sa osećanjima drugih ljudi.

U istoriji loptanja bilo je stotine, na hiljade urnebesnih situacija – njihov se broj progresivno množi sa pojavom YouTubea i sajtova – ali šnjur ipak odnose, i o njima ćemo danas govoriti, prevaranti koji su uspeli da se umuvaju visoko u nomenklaturu, samo zato što su bili dovoljno drski, bezobrazni, šašavi. Bilo da su igrači ili, kao što ćemo videti, nešto drugo...

Bio je, recimo, onaj Karlos Kajzer, Brazilac ili možda nije bio Brazilac, ko će mu ga znati, takvi nemaju nacionalnost, taman ko ni svetski šampioni, oni su samo barabe. Karlos Kajzer se nije zvao Kajzer, već Karlos Enrike Rapozo, ali izgledao je kao Bekenbauer u najboljim danima. Makar su to mislili treneri u Puebli, Botafogu, Flamengu, Fluminenzeu i Vasku, koji bi ga uzimali na preporuku njegovih prijatelja, reprezentativaca Brazila, ili zbog tekstova u štampi koja je veličala napadača iz Rio Parda, navodeći između ostalog i kako su ga Meksikanci na kolenima preklinjali da uzme njihovo državljanstvo i da igra za Asteke. (Sve je bila laž)

Bio je Alesandro Zareli, nasmejani Talijan iz Pijemonta, uvek doteran po poslednjoj žabarskoj modi, koji je za nepunih pet–šest godina izmenjao najmanje dvadesetak klubova na Ostrvu, i to tako što im je slao lažna pisma i lažne faksove, u ime nekog italijanskog stručnjaka – a znamo koliko su Englezi slabi na italijanske trenere – o tome kako je taj mladić toliko fenomenalan da su se oko njega otimali Šefild Vendzdej i Rendžers. Ni to što ga je Skajova serija "Super Fakes" isterala iz ormara nije mu smetalo da nastavi da igra, Wikipedia kaže na poziciji zadnjeg veznog, dugi niz godina za sve nepoznatije i sve ruralnije klubove.

Bio je, naravno, i šampion među prevarantima, vlasnik možda najbizarnije priče u istoriji fudbala, koji je obeležio trenersku karijeru Grema Sunesa i bio ljaga na istoriji Sautemptona koju je Le Tisje pokušavao godinama kasnije da izbriše.

Zvao se Ali Dia (lane, na dvadesetu godišnjicu njegove velike rokenrol prevare, saznali smo da se njegovo ime u stvari piše Aly, i saznali smo šta je posle bilo s njim), bio je antitalenat za fudbal, ali je uspeo da se, kao "superstar iz Senegala", pojavi u Sautemptonu, na preporuku "Žorža Vee", dobije ugovor na mesec dana, i da na starom stadionu Svete Marije u utakmici protiv Lidsa uđe umesto povređenog "Svetog Metjua", i izdrži na terenu cela 22 minuta.

Toliko je trebalo svima, pa i zadrtom, možda ne previše mudrom Škotu, kapitenu legendarne generacije Liverpula, da ukapira da Ali Dia nije fudbaler, nikada nije bio fudbaler, i po svemu sudeći nikada neće biti fudbaler.

(Naravno, priča vinovnika se razlikuje od one koja je zapamćena u medijima. Prema rečima samog Senegalca, u čiji je trag uspela da uđe novinarka ESPN–a Keli Naki, on je zaista igrao za Pari Sen Žermen pre toga, bio je uveliko na probi u Sautemptonu i Sunes je znao šta ovaj sve zna ili ne zna, i jednostavno mu se nije posrećilo tog popodneva. Danas je Dia uspešan biznismen na relaciji Ujedinjeno Kraljevstvo–Katar, a njegov sin Simon Dia igra za nižerazredni Sen Kenten na severu Francuske, blizu granice sa Belgijom)

(Ali, opet, kome treba istina kada je fikcija tako popularna)

No sledeća je priča koja se dešavala gotovo u isto vreme kao ona u Sautemptonu, a koju možda niste čuli. Nema je toliko po internetima, treba za nju zagrebati malo, ponajpre zaviriti u knjigu "The Miracle of Castel di Sangro" sada nažalost pokojnog književnika Džoa Mekginesa, Amerikanca koji je bio lud za fudbalom i koji je proveo godinu dana u najnepristupačnijem delu Italije, u planinama Abruca, gde žive gorštaci spolja grube, ali iznutra prijatne naravi, malo zazorni prema strancima, ali gostoljubivi i do krvi odani.

Kastel di Sangro bio je klub koji je sredinom devedesetih drmao Apeninima, iako ih se danas malo ko seća. Njihov ulazak u Seriju B, u doba kada je Serija B bila jača od većine evropskih liga, mada nikako ne i lepša (istoričar fudbala, vremešni Peter Aleđi, ovako će opisati igru u tom rangu: "Tamo vladaju najciničnije, najnapornije, najstresnije, odvratne, destruktivne, mračne, dosadne, proračunate, zatvorene, smrdljive i tragikomične interpretacije fudbala") biće opisan kao jedno od najvećih čuda u istoriji loptanja na Apeninima, a sva pažnja italijanske javnosti biće uperena ka najmanjem gradu koji je imao klub tako visoko. Jer u Drugom svetskom ratu urušeni i vazda siromašni Kastel di Sangro imao je jedva nešto oko 5.000 stanovnika.

Nateraće, eto, i jednog Amerikanca, koji je dotad znao samo za Roberta Bađa i za Aleksija Lalasa, da zameni svoju kuću u Bostonu jednim ledenim stanom u centralnoj Italiji, i da ovekoveči "il miracolo", priču u kojoj su, bolje nego u bilo kom filmu, bile isprepletani kriminal, preljuba, napolitanska mafija Kamora, potplaćene sudije, orgije, teške saobraćajne nesreće, šverc narkotika, ukratko, sve što je život devedesetih u Italiji – a i šire – umeo da pruži.

Junak ove (ne)verovatne prvoaprilske priče – mada je u Kastel di Sangru, kada se sve ovo događa, novembar 1996. i tim, kojeg predvodi Osvaldo Jakoni, neka mešavina sjajnog, nažalost prerano otišlog Bogića Bogićevića (zbog brkova i vere u igrače), te Dragoljuba Bekvalca ili Ljubiše Stamenkovića Piskavca – koja bi po intenzitetu prevare mogla da postidi čak i neprikosnovenog Senegalca iz Sautemptona zvao se Robert Raku Ponik.

Ponikov dolazak bio je, setiće se Mekgines, "come un fulmine a ciel sereno" – grom iz vedra neba – jer je svega nekoliko dana ranije iz Kastel di Sangra podvijenog repa otišao Džozef Ado, kapiten olimpijskog tima Gane, kojeg kapo, sinjor Reca, i njegov zet, sinjor Gravina, po zvaničnoj verziji nisu želeli da plate (mada se u knjizi insinuira da je Jakoni bio rasista); a onda je saopšteno da će na otvaranju novog stadiona, protiv jedne amaterske ekipe, biti predstavljeno pojačanje iz Lester Sitija.

Vest je za tili čas obišla čitavu Italiju, usijali su se telefoni u agenciji ANSA, tamošnjoj verziji Tanjuga, stvar je bila toliko ozbiljna da su sve televizije, kao i Gazzetta dello Sport, poslali izveštače u Peskaru, gde će biti predstavljen novi špic Kastel di Sangra, uz hiljade onih koji su rezervisali mesto na stadionu da ga vide izbliza.

Ponik je bio prvi igrač koji će iz Premijeršipa stići u Italiju još otkako je Lacio kupio Pola Gaskojna 1992. godine, i prvi igrač iz Premijeršipa koji će ikada zaigrati u nekom timu iz Serije B. I to, od svih na svetu, baš u malenom, neuglednom Kastel di Sangru.

O Nigerijcu, takva su to vremena bila, nije bilo mnogo informacija pre nego što je ugovor potpisan, pa do novinara unapred nisu došle ni one osnovne informacije: za koga je ranije igrao, koliko ima godina, koliko je golova postigao prethodne sezone, dok je Lester Siti ulazio iz Druge divizije u elitu. Sve to trebalo je da kaže i pokaže Ponik lično.

Bio je visok, mršav, imao skroz obrijanu glavu, i na prvoj konferenciji za novinare govorio je na savršenom engleskom, gotovo bez ikakvog afričkog akcenta.
"Znam da dolazim kasno u sezoni, ali postići ću najviše golova u ovoj ligi. Ovi su svi drugi likovi smešni. Daću više golova nego što je iko ikada dao u Seriji B. Šta, možemo li do opstanka u ovoj truloj ligi? To je glupost. Idemo u Seriju A! I to ove sezone. Ne može niko da me zaustavi. Ako mi saigrači ne dodaju loptu, uzeću je sam. Mogu da driblam, mogu da šutiram, umem glavom, sve znam. Samo jednu stvar moram da upozorim vas iz Kastel-štagod. Zatvorite svoje žene. Jer ako su zgodne, ja ću ih po...ti. I briga me čije su sestre ili ćerke. Treba mi p...a da bih davao golove. A inače, imam najveći u Italiji. Stigla je magija, Robert Raku Ponik će vas zabaviti, i na terenu i mimo njega."

Sutradan je na stadion Teofilo Patini došlo 5.000 ljudi. Došla su i reportažna kola, sa onim velikim satelitskim antenama. Bila je prijateljska utakmica, ali bilo je više od toga. Praznik fudbala. U režiji jednog čoveka.

Ponik se pojavio na terenu sa širokim osmehom, ne pozdravivši saigrače. A onda je počeo da trči svuda po travi, bez obzira na formaciju. Spotakao se jednom, pa drugi put, dok je trčao, pa krenuo da se žali na travu, a onda i sproveo u delo svoje reči da neće čekati da mu drugovi dodaju loptu. Dotrčao je do jednog saigrača – Mikelinija – gurnuo ga i oteo mu loptu, zbog čega je dobio žuti karton. Da, zbog faula na saigraču. Onda je uputio šut sa oko tridesetak metara. Lopta je završila u autu.

Amateri koji su bili izabrani da uveličaju događaj nisu znali mnogo fudbala. Ali nije bio mnogo bolji ni Robert: u srcu šesnaesterca jedna lopta je došla do njega, bio je potpuno sam, ali mu se odbila od kolena i otišla daleko, samo da bi Ponik počeo da se hvata za nogu i da reklamira faul. Dobio je penal, posvađao se sa kapitenom, opet folirao povredu, a onda se zaleteo i šutnuo u nebranjenu mrežu dok je golman protivničkog tima bio zaokupljen dešavanjima na rubu kaznenog prostora.

Bio je to okidač da ga pojure i saigrači, već dovoljno besni. Ponik je pljunuo jednog u lice, potom je gurnuo trenera Jakonija, oborio sudiju na zemlju i oteo mu kartone – da bi jedan pokazao upravo arbitru i pobegao u svlačionicu.

Čovek je očigledno bio lud. Manijak. Kakvog je to igrača doveo Kastel di Sangro? Kakva se to bruka događala pred očima cele Italije, sa signalom koji je Bi-Bii-Si čekao da pošalje u ceo svet?

A onda se na terenu ponovo pojavio Ponik, praćen "protivničkom" ekipom. Sa razglasa se čulo da je to bila profesionalna pozorišna trupa Guastafeste, a da je Robert Raku Ponik u stvari glumac, rođen i odrastao u Londonu. Nikad nije postojao fudbaler koji se tako zvao. Nikada nijedan igrač Lestera nije stigao u Seriju B, a ponajmanje u Kastel di Sangro.

Sve je režirao sinjor Gabrijele Gravina, predsednik kluba, čovek koji je više od svega voleo publicitet. Javnost u čitavoj Italiji bila je zgrožena – nije fudbal nešto s čime se treba baš tako šaliti.

I Amerikanac u Abrucu i svi su bili razočarani, ekipa – znali su o čemu se radi, i pristali na to maltene pod prisilom – doživela je težak mentalni udarac od kojeg će se oporaviti tek na proleće, ali karma nije bila blagonaklona prema onima koji se sprdaju s velikom igrom: Kastel di Sangro je 1998. ispao iz Serije B, 2005. bankrotirao i prestao da postoji, onda ponovo pokrenut pa opet ugašen pa nanovo oživljen, da bi danas tavorio u nizinama druge regionalne lige Abruca, sedmog po rangu takmičenja u Italiji.

Izgleda da fudbal, ipak, ne voli zajebante, niti je humor u stanju da produži fudbalski život.

Što ne znači da nije dozvoljeno da se siti ismejete, makar na današnji dan.

PIŠEMarko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

poslednji komentari1
veparggmu

| 01.04.2017 17:48

Kakav brat ! Slatko me nasmeja

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka