aktuelno

vest

11

PRELAZZI: Republika, nežni div Điđi, ili - kako Juve (ne) može da sruši Kralja

03.06.2017 11:55 | mozzartsport

Italijani su dan pred Kardif slavili svoju Republiku. A ništa nije Republika, ništa nije Italija kao Juventus

Veličina slova A A A

Oni koji u svemu traže simboliku mogli su da podignu glavu i zagledaju se. Tu je sve pisalo. Ne, nije u Kardifu još prste umešao Svevišnji, niti su oni drugi, rimski bogovi, koji se s našim životima igraju kao s kockicama, još odlučili ko će prisvojiti klempavi pehar i godinu dana sebe nazivati najboljim u Evropi.

Ali ako se takvima sujevernima učinilo da je nebo istačkano italijanskom trobojkom, to je zato što i jeste: 2. juna, dan pre nego što će Juventus izaći na megdan Realu i pokušati da napravi Italiju ponovo velikom, nebesima su jezdili magični Frecce Tricolori, a čitava zemlja ličila je na jednu veliku žurku.

Maksov projekat – nova verzija Ferarija

Da, 2. juna slavi se Festa della Repubblica, u sećanje na onaj posleratni dan kada je na referendumu italijanski narod odlučio da se zahvali svojoj kraljevskoj familiji i proglasio republiku – uz, kako to u Italiji obično bude, velike razlike između Severa, koji je uprkos poreklu kuće Savoja, glasao za republiku, i Juga, na kojem su voleli svoje kraljeve i kraljice, posebno Crnogorku Jelenu – dan kada je rođena moderna Italija.

KAKO JE JUVENTUS POSTAO ITALIJA I OBRNUTO

Samo što ovog puta na piknicima, na roštiljima, na paradama nisu raspredane priče o danima De Gasperija, Toljatija, Vitorija Emanuelea; govorilo se samo o danima Barzaljija, Alegrija, i kralja koji još nije abdicirao sa svog trona, i koji će nas u očaj sve baciti kada odluči da je dosta, Đanluiđija Bufona.

KVOTE KLADIONICE MOZZART ZA DUEL JUVENTUSA I REALA

Italijani su dan pred Kardif slavili svoju Republiku. A ništa nije Republika, ništa nije Italija kao Juventus. Kao što je i Garibaldi morao krenuti iz Pijemonta, tako su stotinu godina kasnije, baš u doba kada je rođena nova italijanska država, crno-beli iz Torina krenuli u svoju ujediniteljsku misiju. Sem u Torinu, koji će vazda ostati u boji “granate”, zbog bola, zbog suza, zbog tragedije, ostatak Italije je, na krilima industrijskog uspona Fijata i porodice Anjeli, počeo da voli Juventus.

Pisalo se o tome već: Torino je sa svojim radnim mestima počeo da privlači radnike iz čitave Italije, posebno sa siromašnog juga. Oni bi dolazili i zaljubljivali se u grad, umesto da se bore protiv gazde prihvatali su njegove vrednosti, a ponajpre njegov fudbalski klub. Svakog meseca, iz Torina bi se daleko na Siciliju, u Kalabriju, u Apulju, u Abruco, slali novac i ljubav prema fudbalskom klubu Juventus.

Mijatović za MOZZART Sport: Ronaldo je genije! Amsterdamska titula je sve promenila - Juventus ne leži Realu, ali titula ostaje u Madridu

Dva puta godišnje, šljakeri bi potegli na odmor, i sa sjajem u očima pričali su svojima o timu koji je najbolji u Italiji, o aristokratiji na stadionu i oko njega; onda je došao radio, a na tom radiju je Juventus Bonipertija i Sivorija zvučao možda i bolje nego što je igrao (a igrao je bolje nego što je bilo ko do tada mogao i da zamisli da ta igra može da izgleda, zvuči i miriše).

Tako je Italija postala Juventus, i obrnuto...

I nije li vreme, reći će opet oni koji u svemu traže simboliku, da Dama svojoj Italiji ponovo podari razlog za ponos, pa da nas se okanu makar na godinu dana svi koji su rekli da Serija A nikada više neće biti najbolja liga na svetu; možda više i nije, možda će proći još mnogo vremena pre no što se vrati u preskandalsko doba obeleženo upadicama Fabija Facija i osmehom Simone Venture, ali bio bi prokleto dobar korak kada bi, posle 2010. i Intera, u najpoželjniji evropski trofej treći put ugraviralo ime najodlikovanijeg italijanskog tima.

Ti isti koji misle da fudbal nije samo igra 22 igrača u kojoj na kraju Real Madrid ima najviše titula, već da će se za nešto pitati i istorija, sudbina i karma – na kraju krajeva, ovo i ne pretenduje niti bi umeo da bude tekst koji bi objasnio taktičke zamisli, u nebesa dizao Kediru, Mandžukića, Modrića ili Tonija Krosa, ovo je samo mala istorijska predigra, ništa više – uhvatiće se upravo za jednog junaka tog prvobitnog zlatnog Juveovog doba, i pomisliće da nema šanse da Alegrija nadmudri Zidan, i nema šanse da Kristijano Ronaldo postigne het-trik i protiv najbolje evropske odbrane.

Nema šanse, reći će, jer iznad Kardifa, iznad čitavog Velsa, iznad Starog kontinenta, večeras bdi dobri duh Džona Čarlsa.

GIGANTE BUONO I ANJELIJEVIH 65.000 DOLARA

Zvali su ga Il Gigante Buono, još od onog leta kada je Umberto Anjeli iskeširao 65.000 dolara i učinio ga najskupljim pojačanjem u Italiji – i nije li logično da Umbertov sin Andrea bude taj koji donosi odluku da se iz Napulja, bez obzira na sve proteste, peripetije, podozrenja, po svaku cenu dovede Gonzalo Iguain, kao poslednji pazl u šampionskoj slagalici? – jer uprkos tome što je izgledao zastrašujuće, visok 188 centimetara i sav u mišićima, Džon Čarls, legendarni napadač Juventusa i Lidsa (po potrebi i legendarni centarhalf Juventusa i Lidsa) nikada u svojoj karijeri nije dobio ni žuti (bila je to novotarija pred kraj njegover karijere), a kamoli žuti karton.

Mnogo pre Platinija ili Maradone, mnogo pre Falkaa ili Zanetija ili čoveka koji će večeras, šta ti je igra sudbine, pokušati da stane na put Juventusu, mnogo pre svakog stranca zbog kojeg bi se na Apeninima aplaudiralo i zbog kojeg bi se plakalo, bio je Džon Čarls.

Velšanin je jednog četvrtka 1957. godine u sobi 233 hotela “Kvins” odbio baš Real Madrid i rukovao se sa Anjelijevima, pristavši da postane vrh trozupca koji su činili Sivori i Boniperti. Odmah po svom dolasku spasao je Juventus ispadanja, a onda su se bjankoneri prvi put ustremili na Evropu.

Jugović uverava: Vreme je! Juve je moćan, a Realova odbrana ležerna - neka presudi Dibala

U četvrtfinalu Kupa šampiona 1961. na 1962. moćni Juventus naleteo je na Real; bilo je 1:1 u dva meča (Čarls je na Santjago Bernabeu igrao desnog beka; bio je to prvi poraz Reala na svom bunjištu u kratkotrajnoj istoriji evropskih takmičenja), a tada se u tom slučaju igrala majstorica na neutralnom terenu. Na Parku prinčeva Real je bio bolji, 3:1, ali ostala je rana zbog toga što su Čarlsa, od kojeg je pretila najveća opasnost, Španci toliko pretukli (i pritom prošli bez ikakve kazne) da rmpalija doslovno nije mogao da stoji na nogama.

Ni tada nije prekršio svoj džentlmenski bonton, samo se, kažu, u jednom trenutku utakmice, dok su mu se po telu stvarale masnice i ogrebotine, okrenuo Bonipertiju i rekao mu: “Boni, molim te uradi im nešto, pošto ja ne umem!”

Čarls će se kasnije vratiti u Lids, odigrati tamo još nekoliko sezona, na kraju će postati neuspešni biznismen i svaki put kada bi bankrotirao, svaki put kada bi njegova porodica ostala bez novca, pravo iz Torina bi stizao izdašan ček ne bi li velški kolos opet stao na noge. Kada je februara 2004. “Nežni div” zauvek otišao, Juventus je igrao u Bolonji: minut ćutanja ubrzo je ustupio mesto gromoglasnom, frenetičnom aplauzu koji je trajao mnogo duže od šezdesetak sekundi.

Dva tima bez slabog mesta! E, to je finale

A dok su stadionom odjekivale ovacije za omiljenog stranca u prvobitnoj akumulaciji Juventusovog fudbalskog, plemićkog i finansijskog kapitala, na centru je stajao Đanluiđi Bufon, pognute glave i možda, samo možda, sa mišlju da će jednom doći dan kada će Stara dama osvetiti svog starog druga.

To što će se cela predstava odigrati baš u Čarlsovom Velsu, pa, valjda i ne bi moglo da bude drugačije...

Ili je, potežemo i treći argument, neka je istorija tamo gde pripada, u knjigama i na Vikipediji i u debelom rokovniku Predraga Dučića, ili je dovoljna simbolika baš taj čovek, golman koji je obeležio našu epohu a koji, eto, jedino nema trofej pored kojeg će danas oko 20.35 prošetati i ošacovati ga onim svojim prodornim, svetlim očima.

SAMO VELIKI KLUB KAO ŠTO JE REAL MADRID MOŽE DA "POKVARI" ISTORIJU

Ima li, u danima kada se od svoje Rome oprostio veliki Frančesko Toti, većeg melema za dušu ljubitelja ove igre od toga da u četrdesetoj godini života Điđi Bufon, taj čovek koji diše fudbal i koji ni na odmoru, ni na proslavi titule, ne može da odoli a da ne stane među stative, da Bufon ne zaokruži svoju bajkovitu karijeru tako što će skinuti par šuteva moćnom Kristijanu Ronaldu i onda vežbati bicepse za podizanje pehara, dok ceo svet shvata da se Juve vratio tamo gde pripada.

Njegov ortak Pirlo, nažalost mnogih od nas, nije uspeo to da uradi pre dve godine. I eto još jedne malene osvete u najavi, još jednog razloga da Bufon i njegovi stameni partneri iz odbrane odole, dok Dibala vadi masku i pred našim očima od deteta izrasta u čoveka...

Pa dobro, bre, Preleviću, reći će sada neko, kakva je ovo najava (iako nije, i ne treba da bude), prvo što nije Juve nikakva cvećka, a ponajmanje “Nežni div” i hajde sad da pričamo malo o drugoj strani medalje njihove prošlost.

A drugo, i još važnije gde ti je tu Real Madrid, imaš li ti neku agendu protiv najvećeg kluba Evrope, mrziš li ih i zašto, što ih pominješ, eto, samo uzgred, kao da se oni večeras u Kardifu neće ni pojaviti ni biti važni, jesi li slep kod očiju i tastature ili si samo zajedljiv, zar nećeš priznati da Kralj ne može da ne bude favorit, ma gde igrao, ma koji izazivač da ga u oči gleda?Hoću, moj dobri druže iz komentara, to je sve što sam želeo da kažem svim ovim redovima.

To je upravo i poenta prizivanja duhova iz bliže i dalje prošlosti, to što Realu nikakva onostrana podrška jednostavno nije potrebna. Real ima Kristijana Ronalda i njegov “život u momentu” i njegovo samopouzdanje i njegovu želju, ima Zidana i ima kraljevski instinkt, i samosvest da je kralj jači štih od svakog plemića.

Ako će, budimo realni, budimo iskreni, ako će neki klub prvi odbraniti titulu u Ligi šampiona, taj klub može da bude samo Real Madrid i nijedan drugi.

I tu ni sve alegorije ni svi garibaldiji ni avioni koji nebo boje u italijansku trobojku, pa ni Džon Čarls, slava mu, ne mogu da pomognu njegovim protivnicima; jer to je rejon u kojem se Real Madrid snalazi kao što nijedan drugi klub nikada neće. 

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

poslednji komentari11
Vasilije J.

| 03.06.2017 14:43

Navijac sam Tobdzija, ali ja ne mogu jednostavno da poverujem da ljudi iz na primer Srbije mogu da navijaju za klub kao sto je Real Madrid, klub koji nikad nista nije napravio u istoriji vec samo na silu igrao, gurao i kupovao sve sto moze. Kao golden stejt su u kosarci (jednostavno gadni), klub koji da u polufinalu lige sampiona 3 gola iz ofsajda, osvoji 2 puta istu posle gola u 92om posle kornera, i na penale protiv mnogo boljeg Atletiku sa druge strane, ne zasluzuje da igra grupnu fazu, a ne da odbrani trofej, jer bi to bio najveci poraz fudbala ikad, mozda to jos niko do sad nije zasluzio, ali Real Madrid svakako ne treba tu da se pominje. Pa ljudi u ligi ne mogu Hihona (primer) da pobede bez golova iz ofsajda, crvenih kartona, nepostojecih faulova, kornera, i nadoknade od 7 minuta.

veparggmu

| 03.06.2017 14:03

@portista Prelevic je navijac Liverpula...

prikaži sve

ostale vesti

najnovije vesti

najviše komentara

najčitanije vesti

ili
Zaboravljena lozinka